Пре 150 година Карл Маркс је у Хамбургу објавио књигу од 800 страна. Пет година после, књига, тачније први део Капитала, почиње своју путању око света. Више је него симптоматично да је тадашњи руски цензор,извесни Скуратов, само махнуо руком поводом превода (који је, иначе, дело економисте Данијелсона): нека иде књига, она јесте набијена одређеним негативним набојем, али је нико неће разумети, превише је апстрактна и, најзад, уопште се не односи на Русију, одише логиком страности, добро описује логику „неплаћеног рада” на Западу, али не критикује појединце него „само” „систем” (!).Дозвољавање превода Капитала је ођекнуло као изненађење, пре се то може приписати каприциозности и хировитости цензора: у истом времену су, рецимо, цензори забрањивали Хобсов Левијатан, чак и сва остала дела Маркса и Енгелса, издавач Пољаков је морао доживети да су му цензори спалили Дидроова дела на руском. Но Скуратов (нешто прецизније, половину рукописа је читао Скуратов а други део А. Де-Роберти) дубоко греши: у Русији ће се продати и последњи примерак књиге која убрзо врши снажан утицај на различите мислиоце у узаврелој земљи и доживљава широку ецепцију.
Дакако, Капитал никада није био невино, питомо теоријско остварење које се може лако класифиовати у погону академског света; домет дотичне књиге, снага артикулације нас не оставља на миру ни после толико година. Капитал убрзо постаје познато дело и едставља реперну тачку за различите покрете који се ломе око превазилажења капитализма. Додуше, Скуратов је имао право, тачније, он је грешио на начин да је бацио светло на херменеутичку ситуацију око Капитала: књига је сразмерно тешка, штавише она нужно изазива херменеутичке способности човека који је становник капитализма. Маркс искушава извесну сатисфакцију, раније се морао жалити на „конспирацију ћутања” поводом књиге; мада у поговору другом издању он тврди да је Капитал наишао на широки пријем код немачке радничке класе, то треба разумети ипак резервисано. Више приличи ситуацији његова оцена да је у Немачкој политичка економија остала „инострана наука”. И више важи Марксов пркосни фиале поводом предговора првом издању када цитира „великог Фиорентинца”: „Ти иди својим путем а свет нек прича што хоће” (интересантно, Мозес Хес, кога је Маркс раније нападао, имао је високо мишљење о првом тому Капитала и намеравао је да пише позитивну рецензију о њему. Бележимо још и француски превод (1872-1875): то је последњи превод за време живота Маркса који је истовремено и редигован од стране аутора – Маркс је желео да књигом интервенише на француској сцени и да разгради Прудонов још увек постојећи утицај. Сам Маркс је уприличавао значајне напоре да нађе адекватног преводиоца, већ се 1867. обратио издавачу Лудвигу Бихнеру (иначе, брату славног писца, Георга, аутора Војцека) са намером да убрза превођење Капитала. Касније, одређени актери (као Швајцарац Шарл Келнер, који је прекинуо рад на преводу Капитала због тога да би преводио Осамнаести БрумаиреáЛоуиса Бонапарте) су започели рад, али га нису завршили, а Жозеф Роа преводилац Фојербаха те нека врста посредника између Фојербаха и Прудона, али не и човек који разумева хегеловску терминологију), који се на крају потписивао као преводилац, није био по Марксовом укусу (као што знамо из детаљног описа Жан Пјера Лефевра, германисте који је превео Капитал на француски, али тек 1983. године3). После
француског превода долази пољски (1884-1890), дански (1885), шпански (1886, Пабло Кореа и Зафрила), италијански (1886, Џеролано Бокардо) и енглески превод (1887). Данијелсон је иначе превео и други (1886) и трећи том (1896), као и другу едицију првог тома (1898), његова заслуга је огромна у погледу посредовања Капитала.
При томе, сама рецепција скрива многа изненађења. Упркос томе што су пљуштале и критике у односу на књигу, многи су се дивили књизи. Капиталу су одавали признање чак и такви теоретичари од којих се то тешко може очекивати. Тако је, тачно пре 50 година, Мартин Бронфенбренер,амерички економиста, поводом 100. годишњице Капитала – у самом храму америчког економског дискурса, у Америцан Ецономиц Ревиењ – изјавио
следеће: „ако ме неко пита ко је највећи социјални теоретичар свих времена,онда ћу рећи да је то Карл Маркс, мада ја нисам марксиста, имам превише буржоаских елемената у себи… Капитал је једна од најутицајнијих, али не и често читаних књига свих времена”.4 Нека се на основу оваквих исказа суди о пост-социјалистичкој декаденцији која истискује дотичну књигу из образовног система, те и из владајућег теоријског поља.
Не може се тачно знати број превода Капитала, можда ћемо ове године доспети до нових података. Непрегледна је дотична преводилачка пракса. Књига се може читати на многим језицима, пре неколико година сам, нпр., уочио чињеницу да је Капитал други пут преведен на персијски језик.5 Југословенски превод, како то знамо од учесника, захтевао је нову језичку праксу: превод је херојски, данас би захтевао ревизију.6 У ствари, тешкоћа превода је иманентан део сложене рецепције: и сâми преводи су писали историје. Рецимо, Енгелс је интервенисао када је у Енглеској извесни Џон Броадхаус у часопису То-Даy преводио неке делове текста (Како не преводити Карла Маркса) тврдећи да би требало измислити нове термине: немачки термин Њертгр÷ссе (величина вредности, касније ћемо, макар једанпут, то видети поводом Марксовог разрачунавања са Рикардом) је и математички појам, те га треба поновно измислити. Сам Маркс је нпр., знамо то, инсистирао на преводу немачког појма Прозесс са ПроцÞс, или на моувемент уместо Пхеномена, како је преводилац предлагао. А у погледу вишка вредности (Мехрњерт), што је Маркс третирао као његов изум, може се исписати читава историја различитих превода; различити језици.Читалац првог тома Капитала већ среће онај расцеп, ону категоријалну поделу која дефиитивно одваја Маркса од класичних економиста: апстрактни/конкретни рад. Штавише, ова дистинкција се јавља веома рано у Капиталу, она дефиише један процес реалне апстракције која јесте „социјална супстанца вредности”. Реалност апстрактног рада значи да се апстракција (свођење конкретних радова на апстрактни утрошак у квантифиованом времену) одвија, али не ментално, него у капиталистичкој
пракси, да сама пракса производи апстракцију; ево, укратко, садржине апстрактног рада за који је својевремено још Пол Свизи тврдио да је гарант могућности не-рикардијанског читања Маркса. И не постоји ученички-лојалан однос ни према Хегелу, чак и ако нека
испољавања Маркса остављају недоумице. Тако на погрешне стазе доспева оријентација која себе назива пропонентом „систематичне дијалектике” и која са критичком намером идентифиује „хомолошки однос” између исхода Хегелове дијалектике и категорије Капитала. 33 Хомологија? Не. Ако би постојала таква хомологија шта бисмо радили са максимом која се провлачи као Аријаднина нит код Маркса, наиме, критика свега постојећег? То није Хегел. Или шта бисмо радили са модусом самореференцијалности појма код Хегела, са коинциденцијом реалног и идеалног у контексту Маркса који
децидно изјављује да се његов почетак не везује за неки појам, него за историјско-конкретно, наиме за робу? Тамо где Хегел види афимативне моменте, Маркс ће видети фетишистичке димензије. Дакако, појам рефлксивне критике је постојао и код Канта и код младих хегелијанаца, али је Маркс „скренуо” смер критике у правцу иманентног захватања једног историјског модуса начина производње.
И у Библији се зна о отпору спрам Библије, као што и Маркс зна о тешкоћама превазилажења капитализма. И овај отпор је конститутиван за разумевање Марксовог епохалног подухвата. Стога, бележимо нападе на људско стање као такво, с тим што код Маркса људске диспозиције се одмеравају у сложеном склопу еволуције људских капацитета, историјских детерминација и принуде капитализма. Постоји отпор против трансценденције капитализма, али постоји још нешто што вреди забележити и држати на уму. Нека поново следи један дужи цитат: „није довољно да на једном полу иступе услови рада као капитал, а на другоме људи који немају за продају ништа осим своје радне снаге.
Није довољно ни присилити их да се драговољно продају. У даљем развитку капиталистичке производње развија се таква радничка класа која по свом васпитању, традицији и навици признаје захтеве тог начина производње као по себи разумљиве природне законе. Организација изграђеног капиталистичког процеса производње ломи сваки отпор… неми притисак економских односа запечаћује капиталистову власт над радником”.
То да је нормално стање субјективности кризно, да је људско стање а приори обавијено значењима кризе у капитализму, Маркс је подупирао иманентно-структуралистичким анализама и синтезама. Без првог тома Капитала то не можемо разумети.
Пише Небојша Амановић