Данас, 20. децембра 2021. године навршава се 78 година од стравичног покоља у Вранићу
који су починили четници Даже Михаиловића, та разуларена банда монструма и убица. У
ноћи 20/21. децембар 1943. године заклали су 71 особу (68 из Вранића, тројицу из
суседних места), међу којима једанаесторо деце до 15 година. Најстрашнија чињеница је
да су међу закланом децом двоје били у колевци – Ктарина Илић, која је имала само пет
месеци и Љубомир Пантић од годину дана. Тако су се четници Драже Михаиловића
“храбро” борили за слободу, како у Србији тако и на простору читаве Југославије.
У знак сећања и дубоког поштовања према невиним жртвама четничког дивљања
објавићемо три текста. Данас ћемо пренети отворено писмо јавности Србије, које је
удружење “20. децембар” из Вранића написало фебруара 2019. године поводом
иницијативе самозваног писца и публицисте Милослава Самарџића за отварање музеја
посвећеног Дражи Михаиловићу. Наравно, као што то и доликује данашњим властима, а и
њиховим тзв. демократским претходницима, ни један писани медиј није желео да објави
ово отворено писмо. У наредна два дана објавићемо прво одломак из књиге Поглед у
пакао, аутора Владана Пантића, а након тога и наш осврт, како на отворено писмо
удружења “20. децембар”, тако и на трагични догађај од пре 78 године.
Текст отореног писма преносимо у целости:
“Музеј да, али посвећен жтрвама четничког терора
Поводом иницијативе о могућем отварању некаквог музеја посвећеног Дражи
Михаиловићу, удружење “20. децембар” из Вранића жели да се обрати јавности Србије,
како противницима такве идеје, тако и онима неутралнима али понајвише онима који
настављају да лажима и фалсификатима трују овај народ, настављају да срамно и нечасно
спирају крв са руку озлоглашених злочинаца, без трунке стида и образа.
Удружење “20. децембар” је својим именом отргло од заборава најтрагичнији дан и
датум у историји Вранића, када су припадници те Дражине војске на тај дан 1943. године
увече заклали и убили 68 житеља Вранића. Уништили су 14 породица и починили пет
појединачних убистава, да би послушали наредбу свог “ђенерала” од 05. октобра 1943.
године, радиограми 526 и 527 (извор: проф. др Миодраг Зечевић; Документи са суђења
равногорском покрету, 10. јуни – 15. јули 1946. год. стр.601). У тој депеши Дража
дословно наређује и тражи, парафразирамо, да се терен од Космаја па до Београда што пре
очисти од комуниста. Од тих, како он каже, пробисвета и авантуриста.
И наравно, од 68 жртава из те ноћи ужаса нико није био комуниста већ обичан
народ, голорук и незаштићен, затечен на спавању – 35 жртава су биле жене и деца, од чега
је једанасторо деце било до 15 година старости. Најмлађа жртва тог лудила била је
Катарина Илић, стара само пет месеци. Мали Љубомир Пантић имао је годину дана. Њега
су ти “часни” и “поштени” Дражини војници у вис бацали и на каму дочекивали, све док
му се црева нису просула по колевци. Глава му је била скоро потпуно одсечена. Четири
девојке су те ноћи вишеструко силоване пред својим породицам, а након тога заједно са њима заклане. То су биле: Митровић Дикосава, стара 16 година; Радосављевић Јованка од
16 година и сестре Матић Анђелија, од 18 година и Катарина, од 20 година.
За то почињено зверство нико није кажњен од стране њихове врховне команде, као
што тврде они који траже оправдање за тај злочин и за “чича Дражу”. Напротив, делила су
се унапређења, новчане награде и наградна одсуства, а славило се три дана у селу
Дражевцу, уз печеног вола који је те кобне ноћи заплењен из куће Миливоја Илића, у којој
је страдало седморо чланова породице. Славило се и шенлучило, док је Вранић јецао и
бројао своје мртве.
Од укупно 178 страдалих из Вранића у току Другог светског рата, 91 становник је
убијен од стране четника Драже Михаиловића. Мало ли је господо поштоваоци Дражиног
лика и дела? Докле може да досегне ваша дрскост и бешчашће у том покушају да Дражу и
његову војску прикажете као антифашисте и некакве ослободиоце. Наведите нам број
погинулих равногораца страдалих у борби против фашиста од краја 1941. па до краја рата.
Још једном наглашавамо, не рачунајте погинуле у борби против НОВЈ – или ви можда
борце НОВЈ сврставате у фашисте?
Преко 300.000 бораца, партизана, дало је свој живот за слободу, а господин Оливер
Антић каже да су они били припадници илегалне терористичке организације, а да је
равногорски покрет био једини легитиман покрет на тлу Југославије. Значи ли то да су
партизани требали да питају некога за дозволу да би се борили против окупатора и да би
њихова борба била легитимна? Можете ли да се суочите са оваквим небулозама, а да се не
постидите?
Господин Милослав Самарџић се својевремено усудио да елаборира шта се то у Вранићу
догодило, измишљајући само њему знане рањене четнике који су били распоређени на
чување, гле чуда, код партизанских породица, па су наводно побијени, па је онда
командант Зека из освете и беса стрељао 10-15 одраслих мушкараца, а комунисти су после
рата додавали број жртава, колико је то њима одговарало. А случајно је страдало једно
дете.
Може ли здрав разум да ово прихвати или да се згрози над количином дрскости и
бешчашћа тог, кажу, писца и публицисте. А он се и даље усуђује да лажима скрнави
невине жртве и да тражи отварање музеја за Дражу и његову војску.
Покољ народа у Вранићу се није догодио случајно, ни грешком, већ је темељно и
систематски припреман током лета и јесени 1943. године, усмерен против симпатизера
партизанског покрета и породица чији су синови и очеви ступили у редове НОВЈ. Знамо и
у чијим кућама су одржани састанци четничких главешина, којом приликом су прављени
спискови и листе за “одстрел”. Знамо сваку жртву из те ноћи пакла, али знамо и преко 50
припадника те Дражине војске који су извршили тај стравичан покољ. Знамо их по имену
и презимену и одакле су, а припадали су 1. батаљону Посавске бригаде Авалског корпуса,
дакле регуларној јединици равногорског покрета. Командат батаљона био је Спасоје
Дрењанин звани Зека из Мале Моштанице, командант бригаде био је поручник Коста
Маринковић, а командант корпуса мајор Света Трифуновић из Умке. Нико до сада није
оспорио податке које наше удружење има, осим појединих злонамерника и фалсификатора
који из ко зна којих разлога скрнаве успомену на невине жртве и “копају” по ранама, како
жртава тако и потомака тих мученика и хероја. Њима су некакви из Чикага ближи од
Вранића, јер нико није хтео да се одазове нашем позиву да дође овде и увери се у своју
евентуалну заблуду или незнање, мада смо уверени да они истину знају, али су им намере и постпуци нечасни. Ево и сада упућујемо позив господи Самарџићу, Чотрићу, Антићу,
Шапићу, нашем уваженом и поштованом песнику Бећковићу, као и унуку ђенерала Драже
Воиславу и свим другим њиховим истомишљеницима, да дођу у Вранић и имаће шта да виде. У Вранићу постоји спомен дом и две спомен собе, постоје гробови жртава, постоје
докази и сведоци ужаса. Дођите да се суочите са истином, да се поклоните страдалима из
те ноћи највеће српске срамоте и стида, па тек онда заједно са нама да разговарате о том
свесрпском помирењу, што ви стално тражите. Као што видите, ми у Вранићу већ имамо
музеј, али посвећен жртвама Дражине војске и његове идеологије, а ви ако ипак успете да
на лажима и на силу, јер она је један од ваших метода, отворите музеј, удружење “20.
децембар” и потомци Вранићког покоља предлажу да први реквизит у том музеју буде
крвава колевка мале Катарине Илић, која се и дан данас налази у депоу Музеја револуције
у Београду и тек ове године је стављена у поставку Музеја. Зашто? На то питање треба да
одговори неко други, као и на то зашто ни једна телевизијска кућа неће или не сме да
прикаже документарни филм Проблем перцепције, аутора Ивана Мандића, који обрађује
злочине четника у Рајковцу, Друговцу и Вранићу. Ми сматрамо да је директна последица
скривања истине о четничким злочинима управо појава рехабилитације и повампирења
четништва у Србији. Наше удружење изражава забринутост због оваквог начина ревизије
историјских података и истине и тражи од свих надлежних институција да спрече враћање
на сцену поражених снага и осведочених сарадника окупатора, као и повампирење
злочиначке четничке идеологије.
Ми смо увек отворени за разговор, толеранцију и уважавање различитости, али на
основу чињеница и истине, а не на бази произвољних конструкција и злонамерних лажи.
Искрено се надамо да ће овај наш апел бити схваћен као добронамерно упозорење и
молба, као позив на разум да се не продубљују сукоби и идеолошка неслагања у Србији,
да се не “соле” ране невиних жртава, без обзира ко су и где су страдали, да хладне главе и
здраве памети доносимо одлуке како бисмо по сваку цену избегли да виише икада и један
Србин страда од српске руке. Доста је било крви и убијања, дајте да живимо као људи, без
мржње, без подела и без искључивости. Поштујмо себе али не врђајмо друге. Управо зато
смо против музеја посвећеног Дражи, јер би он скрнавио успомену на хиљаде невиних
жртава, али би вређао и све потомке тих страдалих, како из Вранића тако и широм
Србије.”
Смрт фашистима и њиховим слугама – Слобода народу
Извршни секретаријат
партије Комунисти Србије