ДОГАЂАЈИ У КАЗАХСТАНУ

Пре неколико дана извештавали смо о локалним протестима на западу Казахстана, али су се убрзо ови протести проширили широм земље. Догађаји су се развијали изузетном брзином – као што се, узгред, дешава у периоду револуционарних промена. Али да ли се ово може назвати револуцијом?

Да, ово је права буржоаско-демократска револуција, иако може остати, како историчари кажу, „недовршена“. За неколико сати, стара власт је почела нагло да се руши. На западу земље, као резултат мирних неодређених митинга, читави градови су дошли под контролу демонстраната, али су у историјској престоници и највећем граду земље, Алма-Ати, почели насилни сукоби, у којима су активно учествовали декласирани елементи. Заплењена је и уништена регионална администрација, седиште владајуће партије – аналога Јединствене Русије – и стара резиденција председника Казахстана.

У Алма-Ати још увек влада анархија – званичници су побегли или прешли на страну побуњеника, док локалне полиције и полиције за нереде, предају део свог оружја демонстрантима. Тзв ” демонстранти” су уништили многе радње, чује се пуцњава.

Све ово јако подсећа на фебруарске догађаје из 1917. године у Петрограду, али са једном битном разликом – тада Петроград није био историјска, већ, рекло би се, оперативна престоница. У Казахстану, у садашњој престоници, која се после бројних преименовања сада зове Нур-Султан, власти и даље не прете, иако се и тамо протести настављају.

Ипак, губитак највећег града у земљи (чему морамо додати и губитак контроле над још неколико регионалних центара и масовне штрајкове који су парализовали значајан део привреде) био је од стратешког значаја. А да није било појаве трупа ЗНД-а, могло би се слободно рећи да је Токајевљев режим у веома тешкој, ако не и очајној ситуацији. У ствари, сам захтев за војном помоћи говори да је Токајев управо на овај начин проценио ситуацију.

Али зашто су се силници, који су до сада били поуздан стуб режима, тако брзо показали неодрживи? Неки руски аналитичари мудро тврде да су били, кажу, под јаким утицајем „двовласти“, када није било јасно ко је главни у земљи – нови председник или стари. Па, можда су међуклански обрачуни заиста одиграли улогу.

Међутим, у много већој мери су утицали неспремност да се одбрани власт, што изазива опште незадовољство (безбедносне снаге такође не живе на Месецу), као и неповерење да се протестима може успешно одупрети. Пре три деценије, један познати генерал милиције ми је рекао да се ниједна интервентна полиција неће супротставити активној маси хиљада људи, ма колико обучени били њихови борци.

Ни Токајев није могао да рачуна на своју војску – пријављено му је да је војска непоуздана. Заправо, војска, ако, наравно, нема своје политичке амбиције, обично се не меша у такве догађаје – војска ће остати неопходна свакој власти, а нико посебно не жели да ризикује зарад непопуларног режима. . Тако да је морао да тражи помоћ споља.

Уговор о колективној безбедности не предвиђа помоћ у сузбијању „унутрашњих непријатеља“. Стога је, да би оправдало садашњу, заправо, незакониту одлуку, руско Министарство спољних послова издало још једно апсурдно саопштење, најављујући протесте у Казахстану као „споља инспирисан покушај да се насилним, уз помоћ обучених и организованих оружаних формација, подрива безбедност и интегритета државе“. Руска државна пропаганда већ неколико дана изиграва ову тезу, тврдећи да су протесте организовали или САД и остатак Запада, или исламисти, и оптужујући њихове учеснике за русофобију.

На протестима се, заправо, још нису чуле русофобске и исламистичке пароле. И нико у Казахстану није започео никакве унапред планиране протесте. Огорчење нису изазвале неке спољне терористичке снаге, већ антинародна политика власти. Подизање старосне границе за одлазак у пензију, висока инфлација, строге рестрикције због корона вируса, колосална социјална неједнакост , корупција, самовоља – све је то озбиљно нарушило рејтинг владе, који је прошле године износио само 20 одсто.

А дуплирање цена течног гаса (и то у јеку новогодишњих празника), који се тамо користи не само за аутомобиле, већ и за грејање, била је кап која је прелила чашу, после чега је дошло до „социјалне експлозије“ или, на руском, побуна. Иначе, према резултатима новијих социолошких студија потпуно је погрешно израчунато, али се надлежни на њих нису обазирали.

Руски државни пропагандисти пишу о високој организацији протеста и утицају на њих споља, понекад наводећи неке апсолутно смешне аргументе. Па, на пример, демонстранти постављају не само економске, већ и политичке захтеве. Али развој економских захтева у политичке је неизбежна ствар, како је о томе писао Владимир Иљич Лењин. А то што су неке стране специјалне службе организовале, на пример, радничке протесте у Жанаозену, са којих су почеле протестне акције широм земље, просто је смешно. О таквим стварима могу да причају само они који никада ништа нису организовали. Што се мене тиче, као човека који већ пола живота одржава јавне акције, савршено је јасно да ниво организованости протеста у Казахстану једноставно је непостојећи. Хаотично трчање улицама, неселективни напади на административне зграде, добровољно напуштање заплењених објеката (као што је аеродром Алмати) – све то указује на одсуство унапред планираних планова и ауторитативних лидера. Или снимите широко распрострањени видео који показује како се оружје дели случајним пролазницима. Зашто је то потребно ако наводно имате хиљаде и хиљаде обучених бораца?

Једино опозиционо тело које се помиње у штампи, Независни координациони штаб у Алма-Ати, очигледно не представља никога и не ужива никаква овлашћења. Исто важи и за одбеглог олигарха Мухтара Абљазова, чији утицај негира чак и казахстански амбасадор у Москви.

Сходно томе, не постоји јединствена усаглашена листа захтева за целу земљу. Захтеви радних колектива су углавном социјални: повећање зарада за 100%, укидање резултата „оптимизације“, тј. отпуштања радника, побољшања услова рада и слободе синдикалног деловања. На многим митинзима скандирали су „Деда, одлази!“, мислећи на Назарбајева. Али само је митинг у Жанаозену формулисао разумљиве политичке захтеве: оставку свих званичника Назарбајева (у почетку су тражили оставку Токајева), враћање Устава из 1993. и придружене слободе за стварање партија, синдиката, ослобађање политичких затвореника и окончати репресију. То су већ класични захтеви карактеристични за буржоаско-демократску револуцију.

Заправо, протести су могли бити само спонтани. Уосталом, ауторитарни режим Назарбајева је деценијама газио политичко поље, потпуно уништивши сваку политичку опозицију. У Казахстану, као и у Русији, „горе“ су искрено веровали да „дубоки људи“ нису способни да протестују без „подстрекача“ – домаћих или страних. Зашто су тако мислили није јасно, али сада је већ јасно да су погрешили. Не сумњам да су, када су немири почели, казахстанске власти искрено зажалиле због одсуства ауторитативне опозиције способне да контролише изгреднике. Али авај – такве опозиције сада у Казахстану нема.

Иначе, управо је то разлог бројних погрома – погромце једноставно нема ко да обузда (поготово што се упорно шушка да су власти пуштале злочинце из затвора да би дискредитовали протесте). Истина, последњих дана било је извештаја о покушајима демонстраната да успоставе „револуционарну законитост”, али можда је касно.

Не треба се заваравати – чак и са „чистом“ победом буржоаско-демократске револуције у Казахстану, власт би припала онима који могу брзо да се организују, односно неким групама повезаним са великим бизнисом. Ипак, то би дало прилику да сасвим слободно раде и радничке организације, које би брзо добиле политичку тежину.

Међутим, уз присуство трупа ЗНД-а, таква победа постаје готово немогућа. Истина, још није јасно какву улогу могу да имају, осим психолошке – по свему судећи, одлуке ће се доносити у складу са ситуацијом. Иначе, према Уговору о колективној безбедности, мировне снаге су позване, пре свега, да „прате испуњавање услова примирја и споразума о прекиду ватре”, као и да „раздвоје сукобљене стране”. што у овом случају звучи прилично чудно.

А Лукашенков предлог казахстанској опозицији звучи апсолутно фантастично – не, не да се предају, већ да седну за преговарачки сто са Токајевим, са којим је сасвим могуће постићи договор (Токајев је овај предлог одмах одбио).

Ипак, након што је позвао у помоћ стране трупе (иронично, јерменски лидер, који је и сам дошао на власт као резултат масовних протеста, најавио је увођење трупа у Казахстан), Токајев је у сваком случају пао у снажну зависност од руског руководства.

Наравно, Путин га неће спречити да се ослободи клана Назарбајева, али неке системске трансформације могу захтевати одобрење. И није чињеница да ће Путин дати такав споразум – он политику сматра нечим попут јефтиног маскенбала.

Иначе, Токајев је испунио првобитне захтеве демонстраната. Уклонио је Назарбајева (иронично, кршећи закон) са последњег места које му је дало стварна овлашћења – председника Савета безбедности – а чланови породице Елбаси, и рођаци и многи „комерцијални пријатељи“, побегли су у иностранство. Влада се смењује, један по један бивши Назарбајевљеви сарадници се смењују са дужности.

Испуњени су и многи економски захтеви – цена гаса је још нижа него пре 1. јануара, уведена је регулација цена горива, значајних прехрамбених производа, стамбено-комуналних услуга итд. Ипак, за дугорочну стабилизацију ситуације у Казахстану потребне су управо системске промене, без којих се не могу отклонити дубоки узроци незадовољства – како кажу, „ресетовање“ власти. Ове промене би могле бити покренуте ванредним изборима, о којима је било речи пре неколико дана. Чак и ако се спроводе апсолутно поштено, власти нису у опасности – опозиција једноставно неће имати времена да се организује.

Ипак, будућност Токајева је помрачена самом чињеницом да тражи помоћ од Русије. Осим тога, мање или више продужено присуство руских трупа ће ојачати позицију националиста и утицати на становништво које говори руски (које, иначе, практично није учествовало у протестима) – посебно ако трупе ЗНД заиста учествују у сукобима са демонстрантима.

У међувремену,под изговором извођења “антитерористичке операције” долази до окрутне одмазде над демонстрантима. Да, видимо да су декласирани, криминални елементи, па чак и, вероватно, неки прави терористи искористили народне протесте, али у садашњој ситуацији наредба „да се отвори ватра без упозорења“ доводи до бројних жртава међу невиним људима.

У име руководства КПСС поново изражавам солидарност са радничким покретом Казахстана, сматрајући неприхватљивим мешање борбе радника са необузданим акцијама провокативних, исламистичких и националистичких снага. Методом организовања погрома и зверстава се дискредитује раднички покрет у многим земљама света. Захтевамо од власти Казахстана да не дозволе репресије над народом, ослобађање свих политичких затвореника, слободу деловања синдиката и политичких организација.

Догађаји у Казахстану ће, наравно, утицати на Русију. Улазак трупа ЗНД био је предодређен не само критичном ситуацијом у самом Казахстану. На основу своје логике, уочи руско-америчких преговора о безбедности, Путин једноставно није могао да не удовољи захтеву Токајева – уосталом, тада се испоставило да Русија захтева да не распоређује снаге НАТО-а на територијама које сама није у позицији да контролише.

У случају стабилизације ситуације у Казахстану (а након увођења трупа ЗНД-а, локалне снаге безбедности су оживеле и почеле активно „чишћење“), ауторитет руског руководства међу лидерима постсовјетских земаља па чак и на међународној арени у целини ће се јасно повећати. Међутим, у Русији операција ни сада није популарна, а ако међу нашим војницима буде губитака, ауторитет руске владе ће још више пасти.

Постоји још један важан унутрашње политички моменат. Догађаји у Казахстану су се испоставили као потпуно и веома непријатно изненађење за руско руководство. Чињеница је да је много тога слично и у Русији и у Казахстану – и систем власти, и структура привреде, и друштвено-економски проблеми. Штавише, према сведочењу шефа Еха Москве, господина Путина, Назарбајев је изгледао скоро као узоран владар. Веровало се да је, између осталог, успешно решио проблем транзита – пренос власти на наследника.

Сада се показало да то није тако. У руском „врху“ потребно је или признати банкрот постојећег система власти, или за све окривити Транзит, што већ раде судски „аналитичари“. Познавајући руску „елиту“, може се поуздано предвидети да ће највероватније бити изабрана друга опција. Мало је вероватно да ће се лекција извући из догађаја у Казахстану. То значи да би чак и разговори о преносу власти требало да престану у блиској будућности. Могуће је и даље “затезање матрица”. Нажалост, тада ће проблеми земље бити само увучени унутра.