Како класну борбу учинити делотворном и привлачном за угрожене слојеве ?
Одговор на постављена питања из наслова и поднаслова, треба потражити полазећи од катастрофичног стања у Земљи у свим областима живота, са једне стране, лоших односа међу комунистичким и радничким партијама и готово потпуног исчезавања њиховог утицаја на друштвене токове у Србији, са друге стране. На основу усаглашених одговора на предходна два питања треба дефинисати најважније задатке комунистичких и радничких партија, који би требало да имају апсолутни приоритет у заједничкој класној борби за повољнији материјални и друштвени положај угрожених слојева, уз истовремено јачање свести о неопходности рушења капитализма као главног узрочника за све невоље са којима смо као друштво суочени. На тај начин би се постепено стварали услови за зближавање комунистичких и радничких партија и отварање пута ка уједињењу, као императиву времена у коме живимо ! То би било могуће остварити само ако би комунистичке и радничке партије предходно заједнички дефинисале и поставиле јасну линију разграничења комунистичко-радничке левице са свим модалитетима деснице и псеудолевице.
Кључно питање пред којим се налазе комунисти у Србији, ако желе поново освојити позицију авангарде у борби за рушење капитализма и изградњу просперитетне државе са социјалним ликом, у којој ће владати култ рада и стваралаштва, а не безнађе, незапосленост, криминал, насиље и многи други облици друштвене патологије, гласи: Како незадовољство убедљиве већине грађана, опседнутих егзистенцијалним проблемима и борбом за голо преживљавање, каналисати у организовану политичку снагу, вратити им самопоуздање, ентузијазам и достојанство и мотивисати их, а пре свега младе људе, да се укључе у класну борбу на страни комуниста, где је њихово природно место као бораца за истински друштвени прогрес ?
Партије са комунистичко-радничким предзнаком неби смеле да у име „дозвољеног“ прагматизма сарађују са странкама деснице и псеудолевице и тако губе идејни и политички идентитет и углед пред грађанима који су наклоњени комунистима. Они који то још нису схватили значи да се, свесно или несвесно, мире са стањем у коме су и сами постали део капиталистичког глиба и сивила. Контролисани хаос на јавној политичкој сцени, уз доминантан утицај САД и ЕУ, је „сјајан амбијент“за слуђивање осиромашених грађана, којима се социјалном демагогијом и лажним обећањима „окреће памет наопако“, тако да на изборима најчешће гласају против сопствених интереса, па и против својих политичких убеђења, опредељујући се за решења за која им се чини да су најмање лоша.
Комунистичке и радничке партије не би смеле и даље остати заробљеници прошлости, да се деле на Титоисте, Стаљинисте, Троцкисте, Маоисте и да се баве саме собом. Поделама међу комунистима, када је реч о прошлости, треба супротставити принципијелан критички став који гласи: позитивна искуства из прошлости треба реафирмисати а из негативних извући поуке.
Све док не очистимо своје редове од лажних комуниста и фолираната који, отворено или прикривено, пактирају са десницом и социјалдемократском псеудолевицом и не остваримо јединство у класној борби, што од нас већ годинама траже грађани који су наклоњени комунистима, тешко да можмо рачунати на неки значајнији успех на ширем друштвеном плану. Коначно би требало схватити да је једини прави пут стварање услова за организовање јединствене и снажне комунистичко-радничке партије у Србији, чији рад би почивао на јасним Марксистичко-Лењинистичким основама.
За протеклих 20 година било је много иницијатива да се неспоразуми и поделе међу комунистичким и радничким партијама превазиђу али озбиљнијих позитивних резултата до сада, углавном, није било. Зашто ? Зато што су сви досадашњи покушаји били без јасне и прецизне линије разграничења са свим антикомунистичким идејним и политичким концептима, једнострани, непотпуни и пристрасни у корист предлагача. Да би се таква пракса превазишла предлажемо да ПРВИ КОРАК у правцу стварања снажне комунистичко-радничке партије у Србији буде организовање неколико заједничких састанака представника комунистичких и радничких партија, на којима би се водила аргументована другарска расправа о свим отвореним питањима, БЕЗ ИКАКВИХ ПРЕДХОДНИХ УСЛОВЉАВАЊА.
Најважнији задатак састанака би требало да буде дефинисање јасне линије разграничења са десницом и псеудолевицом, без чега није могуће зближавање, сарадња и отварање пута ка уједињењу. Један од могућих начина да се то оствари је следећи:
1.Утврдити у чему су ПРОГРАМИ комунистичких и радничких партија у Србији подударни, слични или битно различити;
2.Како појединачне партије оцењују стање у Србији (привреда, социјална политика, јавна политичка сцена, угроженост суверенитета и територијалног интегритета, здравство, образовање, наука, култура итд.) и које мере и акције појединачне партије предлажу за делотворнију класну борбу против капиталистичке деструкције;
3.Како појединачне партије оцењују односе са другим комунистичким и радничким партијама и колики је њихов утицај на друштвене токове у Србији;
4.Какву сарадњу појединачне партије остварују са комунистичким и радничким партијама са југословенског простора;
5.Са којим политичким странкама, партијама, покретима, удружењима, синдикалним и друштвеним организацијама, појединачне комунистичке партије остварују сарадњу и по којим питањима;
6.Како партије у практичном политичком деловању спроводе принцип равноправности народа и народности и какав однос имају према религији;
7.Како партије делују у јавности по питању уласка Србије у ЕУ, НАТО пакт, активностима клеронационалиста и невладиних организација које шире поданички менталитет код грађана;
8.Политички став о питању добровољне реинтеграције Југославије на социјалистичким основама, као заједнице равноправних народа и народности;
9.Какав политички став појединачне партије имају према догађајима из даље и ближе прошлости;
10.Однос према Међународном комунистичком и радничком покрету и пролетерском интернационализму итд.;
11.На основу стрпљиве и аргументоване расправе о питањима истакнутим у предходних 10 тачака, заједнички утврдити по којим питањима су ставови партија подударни, по којим су слични а по којим битно различити;
12.Полазећи од предпоставке да се, уз добру вољу и заједничке напоре, питања на којима постоји сличност ставова, могу усагласити и постићи јединство, тако да остаје проблем усаглашавања ставова по којима постоје битне разлике;
13.Не штедећи напоре и време, у аргументованој расправи треба утврдити по којим питањима је дошло, или се може доћи, до приближавања ставова и превазилажења битних разлика, а по којим су разлике и даље остале. Ако се заједнички оцени да преостале разлике неби требало да буду препрека за зближавање партија у циљу јачања заједничке класне борбе онда смо дошли до тачке када можемо потражити најприкладнији организациони облик, који води постепеном остварењу постављеног главног циља: стварању уједињене комунистичко-радничке партије у Србији.
14.При тражењу најприкладнијег организационог облика, треба полазити од садашњег стања лоших односа међу комунистичким и радничким партијама у Србији, као стартне позиције. То значи да неби било добро, иако би то било веома пожељно када би било могуће, директно приступити припремама за стварање јединствене комунистичко-радничке партије у Србији. Због неповољне стартне позиције, чини се да би било најбоље читав посао поделити у две фазе:
14.1.Прва фаза: Формирати КООРДИНАЦИОНО ТЕЛО чији задатак би био да, на основу усаглашених ставова из предходних 10 тачака, направи ЗАЈЕДНИЧКИ ПРОГРАМ АКТИВНОСТИ и ПРАВИЛНИК о раду Координационог тела, да организује посао на спровођењу задатака из ЗАЈЕДНИЧКОГ ПРОГРАМА, контролише извршење и предлаже мере за унапређење заједничког рада. Ако се задатци из ЗАЈЕДНИЧКОГ ПРОГРАМА буду извршавали довољно успешно, то ће бити доказ да је дошло до зближавања партија, јачања узајамног поверења, другарских односа и акционог јединства. Истовремено, у заједничком раду ћемо лакше утврдити ко су прави комунисти а ко фолиранти;
14.2.Друга фаза: Када Координационо тело и руководства свих његових чланица оцене да је прва фаза успешно приведена крају, то ће значити да је отворен пут за израду ЈЕДИНСТВЕНЕ ИДЕЈНЕ ПЛАТФОРМЕ као идејне основе за стварање јединствене комунистичко-радничке партије у Србији. Када јединствена идејна платформа буде усвојена од свих чланица Координационог тела, треба формирати РАДНО ТЕЛО ЗА ПРИПРЕМУ КОНГРЕСА УЈЕДИЊЕЊА, чији задатак би био да на основу ЈЕДИНСТВЕНЕ ИДЕЈНЕ ПЛАТФОРМЕ припреми НАЦРТЕ КОНГРЕСНИХ ДОКУМЕНАТА и спроведе све политичке, организационе и друге припреме за одржавање КОНГРЕСА УЈЕДИЊЕЊА.
На крају истичемо да је једини циљ ове иницијативе да се коначно пронађе форма која би омогућила да комунистичке и радничке партије у Србији, У ПОТПУНО РАВНОПРАВНИМ УСЛОВИМА, потраже одговор на сва отворена питања која се односе на унапређење међусобних односа у циљу јачања заједничке класне борбе и отварању пута ка уједињењу. Ова иницијатива ни једну партију не фаворизује и не позива никога да се прикључи некоме, већ да заједно нађемо најбољи одговор на питање: ШТА И КАКО ДАЉЕ ?
У очекивању вашег позитивног одговора на понуђену иницијативу,
Другарски Вас поздрављамо !
Београд,7 Јула.2013 године. Комунисти Србије.