У целом слободољубивом свету девети мај се прославља као Дан победе над фашизмом у Другом светском рату, у знак сећања на девети мај 1945. године, када је нацистичка Немачка безусловно капитулирала. Тог дана се, поред величанствене победе, сећамо и огромних жртава које су поднете у току рата. Далеко највећи број жртава имали су Совјетски савез, Пољска и Југославија, са око 1.700.000 погинулих и убијених.
У већини земаља се овај празник достојанствено обележава, али не и у Србији. Од тзв. “демократских промена” у земљи 2000. године, присутан је тренд минимизирања значаја Дана победе. Под влашћу Коштунице и касније Тадића, девети мај се и није прослављао ка Дан победе, већ као Дан Европе. Садашња власт у Србији, вероватно због блискијих односа са Руском Федерацијом, а знајући колики значај Руси поклањају Дану победе, почела је да обележава овај празник, али на такав начин да се не наводи ко је то на територији наше бивше заједничке домовине, па и на територији Србије, остварио победу у рату и земљи донео слободу. Проблем је што је слободу извојевала Народноослободилачка војска Југославије (од марта 1945. године Југословенска армија), а данашњи властодршци су склонији четницима, који су у току рата сарађивали са окупатором, него партизанима.
Ове године је у Београду, у склопу обележавања Дана победе, по трећи пут организована манифестација Бесмртни пук, по угледу на манифестацију која се сваке године, после војне параде, организује у Москви. У Русији потомци учесника Великог отаџбинског рата (и оних који су погинули, као и оних који су рат преживели), у маршу који се одвија улицама и трговима Москве, носе фотографије учесника рата и на тај начин им одају почаст и захвалност за њихов допринос победи и слободи. Да је организатор то желео, тако је требало да буде и у Београду. Међутим, ове године је од манифестације направљена фарса. Поред оних којима је ту било место, људи (Руса и грађана Србије) који су носили фотографије учесника рата из редова Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије, било је и оних који су носили фотографија официра руске царске војске и припадника разних организације које су у Србији сарађивале са окупатором. Било је и транспарената, чија основа је руска царска застава, на којима се налазила фотографија цара Николај, а знамо добро да се белогардејски Корпус на територији Србије борио на страни Немаца у Другом светском рату. Учешће су узели и познати екстремни десничари, Бошко Обрадовић и Мирослав Паровић, али то уопште не чуди када се има у виду да је главни организатор манифестације био Ненад Поповић, министар без портфеља у Влади Републике Србије, који је и сам екстремни десничар, иначе познат по својим хомофобичним изјавама.
Да нам нису познате историјске чињенице, могли би смо помислити да су Србију у Другом светском рату ослободили само Совјети, јер је све време (и у току припрема за марш и у току марша) са разгласа пуштана руска музика, а у току самог марша и Марш на Дрину и Тамо далеко. И поред тога што гајимо дубоко поштовање према овим двема песмама, јер потичу из периода херојске борбе српског народа за своју слободу у Првом светском рату, сматрамо да је поред њих било места и за песме које директно говоре о борби и победи Народносолободилачке војске Југославије у Другом светском рату, јер је то војска која је пуне четири године водила тешке борбе против окупатора и њихових слугу, и уз натчовечанске напоре на крају победила, израставши крајем рата у четврту војну силу антихитлеровске коалиције у Европи. Међутим, за те песме овом приликом није било места.
Да би све добило још већи бесмисао, потрудили су се домаћи говорници, Никола Селаковић, изасланик председника Републике Србије и Ненад Поповић, организатор скупа. После амбасадора Руске Федерације у Србији, господина Александра Чепурина, који је одржао пригодан и достојанствен говор у коме је одао признање учесницима Другог светског рата, наравно из редова победника, скупу се обратио Никола Селаковић. Он је помињао ветеране (ако је говорио о припадницима Црвене армије, онда у реду, јер се у Русији они тако називају, али код нас се припадници победничке војске називају: борци Народноослободилачког рата), а ни једном речју није споменуо ко је то ослободио Србију у Другом светском рату, па се стиче утисак да је говорио о имагинарним људима. Овај врли говорник (познат по својим интервјуима на високом академском нивоу) је превазишао сам себе када је рекао да ми на Дан победе над фашизмом у другом светском рату треба да одајемо почаст свима који су погинули у ратовима за ослобођење. Да не знамо да он на тај начин, делујући у складу са политиком тренутне власти у Србији, жели да релативизује значај победе над фашизмом и потпуно избрише из свести грађана Србије чињеницу ко је однео победу на овим просторима, чак би смо могли да помислимо да је то једна лепа и хумана идеја, али на жалост није.
Николу Селаковића је својим обраћањем засенио Ненад Поповић. Он је овом приликом решио да са нама подели историјске чињенице до којих је дошао и које је дуго скривао од јавности. Тако нам је саопштио да је у рату на страни окупатора била Хрватска, а да су земље победнице биле Русија и Велика Србија. Да није тужно, било би смешно. Овом приликом желимо да подсетимо господина Ненада Поповића, да је на страни окупатора у Другом светском рату била Независна држава Хрватска, у чијем саставу су били и Босна и Херцеговина, Срем и у једном моменту делови Санџака, али не и целокупна територија данашње Хрватске, јер су Далмација, Горски Котар и још неки делови били под окупацијом фашистичке Италије. На територији данашње Хрватске су 1942. године формиране три дивизије НОВЈ (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка, чији већински састав су чинили Срби), као и више партизанских јединица пре и после тога. Ма колико били против поступака тренутне проусташке владе Републике Хрватске, за рад истине не можемо рећи да је данашња Хрватска следбеник НДХ. Такође, када је о Великој Србији Ненада Поповића реч, морамо да га подсетимо да је након капитулације Југословенске краљевске војске 18. априла 1941. године, Србија “раскомадана” и да је оно што је од ње остало било једва нешто веће од Београдског пашалука – Срем је припао НДХ, Банат Немцима, Бачка Мађарима, Јужна Србија (све до Ниша) Бугарима, Косово и Метохија и Санџак (или Рашка област) Италијанима. Србијом је у то време, за рачун Немаца, владао колаборациониста Милан Недић и тешко можемо замислити да је он у ствари победио фашисте у Другом светском рату. Не господине Поповићу, на правој – победничкој страни су се налазили Срби и припадници осталих народа и народности Југославије који су се борили у редовима НОВЈ (касније ЈА) или који су ту борбу подржавали. Ви и Вама слични, четнички, недићевски, љотићевски и сл. орјентисани нисте на правој антифашистичкој страни и никада нећете бити. Ви се само додворавате Русима, да би из тога остварили неку личну корист. Српски народ ће то знати да оцени и свко ће добити место у историји које му припада. Ви добро размислите где Вам је место.
После свега што смо видели 9. маја 2018. године у Београду, поставља се питање да ли ми антифашисти икада више треба да узмемо учешће у овој манифестацији, која је бескрупулозно искориштена за величање ретроградних идеја, или поводом овог великог празника треба да организујемо свој, прави антифашистички скуп који ће одати пошту правим ослободиоцима ове земље и промовисати истинске људске вредности – слободу, једнакост, братство и јединство. Добро размисломо, имамо довољно времена.
Заједно до победе!
Комунисти Србије