15. и 16. маја ове године, народ Чилеа започео је поступак за укидање готово 50-годишњег прекида социјалног и економског развоја ове Латиноамеричке земље. Избором представничког тела за предстојећу Уставну конвенцију, чилеански гласачи могу се коначно потпуно одвојити од кошмара који је наметао војно-фашистички режим Аугуста Пиночеа.
Пуч чилеанске војске 1973. прекинуо је тада најдужи низ формалне парламентарне владавине у било којој јужноамеричкој земљи. Међународна левица на владу коалиције Народно јединство, коју су водиле Социјалистичка и Комунистичка партија , а која је изабрана 1970. године, посматрала је као експеримент који тестира одрживост парламентарног пута ка социјализму. Чилеанска владајућа класа и америчка влада такође су то схватили на исти начин и били су одлучни да је сломе.
Са социјалистичким експериментом, уништеним пучем и инсталираном фашистичком владавином, Чиле је постао лабораторија за најагресивнију политику тржишног фундаментализма: приватизацију, дерегулацију и апсолутно управљање економским животом по профитабилности. Под руководством такозване чикашке школе политичке економије, Чиле је постао сан тврдоглавог слободног тржишта: права хобеска држава природе.
Експеримент је пропао под буржоаским мерама, чак и више мерено свим индексима беде и благостања људи.
Трагично је да је дуг настао у одмотавању најгорих аспеката катастрофалне политике буржоазије те је премашио дуг који је влада Аљендеа повећала због социјалних користи људи у периоду 1970-1973.
Од Пиночеовогг одласка, Чиле је у неизвесности између ограничења промена које је наметнуо недемократски устав Пиночеа из 1980. године и притиска за демократију и друштвени напредак који су притискали друштвени покрети.
Коначно, избором за уставну скупштину 15. и 16. маја и могућношћу да се конструише нови, прогресивни Устав и помери даље од 48 година успореног развоја и заосталости, будућност Чилеа изгледа светлија. На овим изборима посебно је био значајан наступ коалиције предвођене чилеанском комунистичком партијом, прикупивши други по броју делегата на конвенцији.
Иако је ово корак напред, никада се не сме заборавити катастрофални ефекат фашистичке репресије и неспутане економске експлоатације над чилеанским народом од скоро пола века.
И никада се не сме заборавити ружна, брутална улога америчке владе у уништавању Народног јединства, улогу коју САД настављају да играју у подривању независног развоја у Венецуели, Куби, Боливији, Еквадору, Бразилу и практично у свим другим земљама Латинске Америке.
Недавно је подсетник на брзу, одлучну и несавесну интервенцију америчке владе и америчких институција у Чилеу дошао из евиденције партизана чилеанске демократије, посматрача из прве руке и жртава махинација срамних слуга америчког империјализма .
Након чишћења левице од синдикалног рада у САД и протеривања синдиката предвођених левицом, радничко руководство десног центра пристало је на несвети савез са америчком владајућом класом. У замену за ропско праћење, чак и промовисање америчке спољне политике, шефови рада су настојали да постигну еру сарадње између капитала и рада. Била је мала цена за капитал који је одобрио номинална повећања плата и накнада, док је радна снага била подређена угушењу побуна у раду у другим регионима света. Борбеност и солидарност предани су за радни мир, резултат задовољавајући и самозадовољним радничким вођама и чуварима.
Чешће су то били бивши комунисти или троцкисти, који су имали велика незадовољства против Комунистичких партија и њихових левих сарадника. Могли би се поуздати у њих да будно стављају вето чак и на шапат критике америчке империјалистичке политике.
Најозлоглашенији од њих био је Џај Ловестон, бивши комуниста који је свој антикомунизам претворио у водећег саветника за спољну политику десног центра у радничком покрету и који је био његов проводник за ЦИА. Није претерано гледати на њега као на водећег организатора хладног рата и улоге америчког радничког покрета у његовом саучесништву са ЦИА-ом у пружању отпора левичарским радничким покретима широм света.
Тако се АФТ ( амерички савез учитеља ) придружио, без знања својих чланова, у подржавању фашистичке диктатуре и заузимању става на погрешној страни историје радничког покрета. Није се могло веровати члановима да се сами одлуче о месари у Чилеу. Уместо извештаја који позива на солидарност са радницима у другој земљи, припадници АФТ-а добили су још једну хладноратовску сагу о Александру Солжењицину, совјетском дисиденту. Годинама касније, након што Солжењицин више није био користан службама безбедности, сазнали смо за његов ултраконзервативизам, презир према демократији и антисемитизам. Истина је жртвована у интересу америчких империјалних циљева.
То није подсећање на прошлост; него разоткрива невиђене механизме који се непрестано спајају и окрећу, уништавајући лажни приказ америчке спољне политике, истовремено подривајући везе прогресивног дела човечанства. Исте институције које су предале своју независности, продале свој интегритет на прихватање у владајућим круговима и умрљале међународну солидарност, данас делују омогућавајући америчким владарима да подривају друштвени напредак од Венецуеле до Авганистана и многих места између и после. Неискреност и идеолошка корупција због којих је Ловентал служио снагама које су уништавале Чиле након 1973. године још увек контаминирају медије, невладине организације, фронт организације које финансира ЦИА, јавне интелектуалце, службе безбедности, спољне послове и, на жалост, раднички покрет.
Губици Чилеа били су несагледиви. Сада, можда, народ Чилеа може поново кренути напред.