Првог јула 1941. године у селу Горња Трешњевица општина Аранђеловац формиран је Први шумадијски народноослободилачки партизански одред. За команданта одреда изабран је Милан Благојевић, радник из Наталинаца и учесник Шпанског грађанског рата из кога се вратио у чину поручника Републиканске војске а за заменика команданта је постављен Милан Илић Чича, земљорадник из Горње Трешњевице. За политичког комесара изабран је Милутин Тодоровић, професор из Рајковца а за заменика комесара Душан Петровић Шане, каменорезац из Крагујевца.
И поред бројних тешкоћа, за десетак дана се окупило преко сто бораца, претежно младих људи.
Углавном, то су били чланови Комунистичке партије Југославије, Савеза комунистичке омладине Југославије, или симпатизери КПЈ и патриоте другачијих политичких опредељења.
16. јула 1941. године пред командантом Главног штаба партизанских одреда за Србију Сретеном Жујовићем и чланом главног штаба Родољубом Чолаковићем одред је положио следећу заклетву:
,, Ја…син српског народа заклињем се својом чашћу да у Први шумадијски одред ступам са чврстом одлуком да се борим против фашистичких окупатора и домаћих издајника. Обавезујем се да ћу извршавати наређења својих претпостављених без поговора, да ћу чувати дисциплину и да ћу сносити последице кршења дисциплине и неизвршавања дужности борца за народна права и слободу”.
Партизани су били нова народна војска са чврстом дисциплином у којој је било забрањено недолично понашање.
Одред је изводио бројне акције и имао сукобе са Немцима и жандармима. Почетком септембра 1941. године у њему је било око 250 бораца, па је формирано три батаљона. Подршка народа партизанима претворила се у Народноослободилачки покрет, а у лето и јесен 1941. године на подручју Шумадије дејствовали су и Други шумадијски, Космајски, Посавски, Крагујевачки, Чачански и Поморавски одред.
Равногорски четници убили су Милана Благојевића: 24. октобра 1941 године командант Првог шумадијског одреда Милан Благојевић кренуо је на чезама из Горње Трешњевице ка Горњем Милановцу да би возом наставио ка Ужицу у Врховни штаб партизанских одреда Југославије, да поднесе извештај о активностима одреда. Кренуо је без пратње иако је пролазио кроз територију коју су држали равногорски четници јер је постојао договор о међусобној сарадњи и ненападању. У Врховни штаб у Ужице је стигао без проблема, поднео извештај врховном команданту Титу од кога је добио нове задатке. У повратку, када је воз стигао у Ужичку Пожегу, воз се дуже задржао. Једна четничка патрола, ушла је у воз и прегледала му исправе. Извели су га из воза и одвели у четнички штаб где је био подвргнут тортурама од стране четничких официра, капетана Вучка Игњатовића, Милоша Марковића и Стојана Глишовића који су га на крају убили. После Милановог убиства, Штаб одреда одлучио је да одред носи његово име.
Немачко квислиншка офанзива:
Са Немцима заједно у општу офанзиву против партизана у Шумадији кренуле су и издајничке формације: Недићева Српска државна стража, фашисти Димитрија Љотића из састава Српског добровољачког корпуса, четници Косте Пећанца и равногорски четници Драже Михаиловића који су у почетку сарађивали са партизанима.
Крајем новембра 1941, после тешких борби око варошице Рудник, Први батаљон Првог шумадијског одреда се повукао преко Златибора у Санџак а затим у Босну где је ушао у састав Прве пролетерске бригаде. Други батаљон и седма чета Трећег батаљона су на превару заробљени од четника Драже Михаиловића у Горњем Милановцу и предати Немцима у Ваљеву а касније стрељани. Трећи батаљон је распуштен у Доњој Трешњевици децембра 1941, а борци су прешли у илегалност. Тада је наступио терор Немаца и домаћих издајника који су у великој хајци на партизане вршили масовна хапшења не само партизана који су се вратили кућама, већ и њихових рођака и сарадника.
Крајем априла 1942. године на Букуљи је обновљен Први шумадијски партизански одред. Одред је против Немаца и нових окупатора Бугара те домаћих издајника недићеваца СДС, љотићеваца СДК, четника Косте Пећанца и равногорских четника Драже Михаиловића дејствовао све до ослобођења Шумадије октобра 1944. године.