25. децембра 1991. године, по налогу тадашњег председника СССР-а, спуштена је совјетска црвена застава која се вијорила над Кремљом, а сам Горбачов је најавио оставку. Остао је доследан себи, и то последњи пут избегавајући борбу, иако је потребан број посланика гласао за сазивање ванредног конгреса народних посланика СССР.
Овај конгрес, који је требало да поништи Бјаловјешку заверу, могао се ослонити на врло чврсте правне основе. И то нису само резултати свесавезног референдума од 17. марта 1991. године, када се три четвртине бирачког тела изјаснило за очување СССР-а. Постојала је и одлука Одбора за уставни надзор (сада његове функције обавља Уставни суд Руске Федерације),
који је директно разматрао Бјаловјешки споразум и прогласио га неуставним.
Ако не улазите у правне суптилности, онда укратко, суштина тврдњи Уставног надзорног одбора била је да три републике, чак и да су једном потписале Уговор о Савезу, не могу самостално да одлучују о питању распуштања Савеза. Зашто? Пошто је Уговор о Савезу престао да важи у тренутку доношења Устава СССР-а из 1924. године, тако да РСФСР, Украјинска ССР и Белоруска ССР више нису имале никаква посебна овлашћења у том погледу. Требало је питати за мишљење друге републике (а Централна Азија и Казахстан су биле против), што тада нико није учинио, а уопште о таквим питањима је требало да одлучује врховни орган власти – Конгрес народних посланика СССР-а.
Да ли је Савез могао да се сачува? Заиста, чак ни логика капитализма уопште није захтевала уништење једне државе. Мислим да би било такве шансе да је Горбачов именовао Назарбајева за премијера (а ово питање се заиста разматрало). Не знам да ли би Савез остао социјалистички, али је могао да опстане – Назарбајев не би предао власт без озбиљне борбе. Авај, господин Горбачов је показао своју карактеристичну неодлучност по овом питању и оклевао је док није било прекасно.
Након тога, одлуку Уставног одбора за надзор је заправо потврдила Државна дума Руске Федерације, која је донела резолуцију у којој се наводи да је Бјеловешка завера која је ликвидирала СССР неважећа. Дакле, правно, Совјетски Савез наставља да постоји.
Али то уопште не значи да ће садашња власт, из неког разлога уплашена сопственом сумњом легитимитета, некоме добровољно уступити овлашћења. Ово се не дешава у животу. Како је писао Владимир Иљич Лењин, „закон није ништа без апарата који је способан да спроведе поштовање норми права“. То се у потпуности односи и на правно постојање Савеза, што је само предуслов за његову стварну рестаурацију. У политици све одређује однос снага, који до сада не иде у прилог присталицама препорода СССР-а. Али ако будуће руководство Русије постави себи задатак да обнови Совјетски Савез, онда ће сви правни инструменти бити у његовим рукама.
Али да ли је потребно обновити Савез? Уосталом, није мали број оних који су уверени да је Русија тада хранила све – укључујући, узгред, и Украјину, која је у ствари била један од донатора синдикалног буџета. Више од годину дана мрежама кружи лажњак, где су, из неког разлога, изражене у доларима (док су не само током совјетске ере, већ и непосредно након тога – чак и у балтичким државама – биле у оптицају само совјетске рубље ), скинуте са плафона, апсурдне фигуре јасно показују како су „хабаџије” наводно “прождирали”Русију.
Па, богатији региони су помагали сиромашнијим (иако, наравно, не у лудим размерама које сада приказују националисти). Иста ствар се дешава сада у Русији – као, у ствари, и у свакој држави. Поента је, међутим, да су такве ствари биле више него надокнађене, и то не само стратешки, већ и чисто економски.
Нећу овде детаљно развијати идеју о таквом концепту, који је вероватно превише апстрактан за многе, као обим тржишта – иако је ово сасвим реална ствар. Могу само да кажем да производња често постаје исплатива само са одређеним обимом производа. И да ли га је много лакше продати – у други регион своје државе или у другу земљу, чак и врло, веома пријатељску? Одговор је, мислим, очигледан.
Постоје и многи други аспекти. На пример, у субвенционисаној Узбекистанској ССР произведена је огромна већина совјетског памука, који се испоручивао у друге републике, а углавном у Русију, наравно, по домаћим ценама. Након што је Узбекистан, под снажним притиском Јељциновог руководства, био приморан да се осамостали, цене памука који се испоручивао у Русију врло брзо је достигао светске цене, које су вишеструко порасле, а онда се овај памук више није испоручивао у потпуности – испоставило се да је Узбекистану исплативије да га прода међународним монополима.
Као резултат тога, лака индустрија Русије је практично престала да постоји, а губици које је претрпела руска економија испоставили су се много већи од субвенција које су некада биле додељене Узбекистану.
А сличних примера има доста. На крају крајева, совјетска привреда је била јединствен национални економски комплекс, тако да је распад економских веза имао веома болан утицај на многе њене везе. Према прорачунима многих економиста, све совјетске републике су од овога изгубиле и до 50 одсто БДП-а.
Али то су само чисто економски губици. И како да меримо стратешке губитке, коначно, чисто људске губитке?
Не треба слушати разговоре попут оних који, кажу, „ко није зажалио за распадом СССР-а, нема срца, а ко хоће да га обнови, нема памети” (или о томе како је Лењин „подметнуо атомску бомбу под СССР”). Совјетска федерација је била оптималан облик државног уређења не само за нашу земљу, већ и за све вишенационалне земље, комбинујући неопходан степен централизације са могућношћу свестраног развоја народа који је насељавају. Да, ово је захтевало јак ауторитет. Али где то није потребно?
Зато КПСС, подржавајући све облике интеграција на постсовјетском простору, сматра да је неопходно да се потпуно обнови јединствена савезна држава, да се поново уједини наша вештачки подељена Отаџбина. Уверени смо да ће се то дефинитивно догодити.
Сергеј Скворцов
Генерални секретар КПСС