Војислав Мишић (Ваљево, 30. јун 1902 — Београд, 29. јул 1974), био је трећи, најмлађи син војводе Живојина Мишића. Учесник је Народноослободилачког рата, .Био је агроном, инжењер хортикултуре.
У Панчеву су до Војислава дошле вести о партизанском покрету. Иако се његов старији брат Александар тада већ налазио у Штабу Драгољуба Драже Михаиловића, Војислав се, сходно својим комунистичким опредељењим, приклонио партизанском покрету и придружио се једној чети у околини Љига. Убрзо потом постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Повремено се среће са братом Александром, који не бира средства да га привуче монархистима. Александар Војислава на превару доводи у Струганик, у њихову породичну кућу где тада живи са породицом, мајком и сестром Анђелијом. У њиховој кући се у то време налазио Штаб Драже Михаиловића. Чим је пристигао, четници га разоружавају и закључавају у кућу, где брат Александар и сам Дража покушавају да га убеде да приђе четницима. Упркос тортурама и претњама које је трпео од Дражиних четника остао је доследан комунистичким идејама и са гађењем је одбио да стане под команду Драже Михаиловића. У време када је Војислав био у притвору немачки војници су напали кућу Мишића и успевају да ухапсе Александра Мишића и самог Војислава док је Дража по обичају успешно побегао. Војислав је успео да побегне и да се пребаци за Београд, али га је тамо одмах ухапсио Гестапо и спровео у логор на Бањици. Од сигурне смрти спасила га је његова мајка Лујза, пореклом Немица. Она је интервенисала тада код генерала Бадера, немачког команданта у Србији. Позвала се на мемоаре Аугуста фон Макензена, команданта свих непријатељских снага које су 1915. године напале Србију, у којима он велича храброст српских војника и војничку вештину, стратегију и човечност војводе Мишића и описује са колико човечности се њен муж, војвода Живојин Мишић, понео према њему и његовим генералима, заробљеним 1918. године. Бадер јој је изашао у сусрет и после неколико дана послао по Лујзу аутомобил. У његовом кабинету чекао ју је син.
Војислав је 1943. године поново отишао у партизане, одакле се вратио као капетан НОВЈ.
Био је један од сведока на суђењу генералу Дражи Михаиловићу пошто је био упознат са зверствима четника над српским народом.
По повратку из Народноослободилачке борбе Војислав Мишић радио је као повереник за пољопривреду а касније у Градском зеленилу (данас ЈКП Зеленило-Београд), где је пројектовао београдске паркове. Писао је и за стручне часописе и сарађивао са професорима Шумарског факултета у Београду. Преминуо је у Београду, 29. јула 1974. године