Talas narodnog gneva i revolta 27. Marta 1941. godine svrstao je narode Jugoslavije na pobedničku stranu istorije Drugog svetskog rata. Potpisivanje Trojnog pakta od strane buržoaske vlade Cvetković-Maček uz saglasnost kneza namesnika Pavla Karađorđevića dovelo je do masovnih demonstracija u celoj Jugoslavij. Već od 24. marta u mnogim gradovima, pod rukovodstvom KPJ, izbijaju masovne demonstracije. U takvoj situaciji, grupa prozapadno orijentisanih oficira, koristeći se nezadovoljstvom i buntom narodnih masa, noću 26/27. marta 1941. izvršila je puč, zbacila vladu Cvetković-Maček, kralja Petra II proglasila punoletnim, proterala Kneza Pavla i obrazovala vladu na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. Narod je toga dana zahtevao preduzimanje mera u cilju odbrane zemlje, puna demokratska prava i slobode, ravnopravnost svih naroda, čišćenje državnog i vojnog aparata od kapitulanskih i petokolonaških elemenata. Ali, nova vlada, iz koje nisu bili udaljeni petokolonaši, nije bila spremna da se osloni na demokratski pokret narodnih masa, što je zahtevala Komunistička partija Jugoslavije. Talas narodnog nezadovoljstva bio je dovoljno snažan da sruši vladu Cvetković-Maček, ali je bio još preslab da bi mogao da dovede na vlast istinske demokratske snage naroda. Napori KPJ, koja je tih dana najdoslednije tumačila narodne težnje i predstavljala snažan politički faktor, ostali su bez rezultata. Ali događaj od 27. marta u Jugoslaviji bio je prvi politički poraz Hitlera u pokorenoj Evropi.
Pod vođstvom KPJ, Jugoslavija je postala deo antifašističke koalicije i jedan od osnivača Organizacije Ujedinjenih nacija u proleće 1945. Sačuvana je tradicija odbrane i protiv najjačeg u ime prava na slobodu i samoodbranu.
Pojedini revizionisti danas, nepoštena inteligencija naklonjena poraženim snagama iz Drugog svetskog rata, šire zablude da je to bio fatalan i tragičan čin. Baštenici navodno jedino ispravne politike priklanjanja sili Osovine, pored ideoloških sklonosti pojedinaca i pokreta, svoje ocene temelje na tragičnim činjenicama perioda okupacije, a potom na oceni revolucionarnog prevrata. Nažalost i pojedini”istoričari” baštine takođe ovakve ocene.
Prećutkuju stvarne planove sila Osovine po kojima Jugoslavija nikako ne bi opstala u budućem “novom fašističkom poretku”. Prećutkuju da Jugoslavija ne bi imala pravo građanstva u novoj, od Osovine stvorenoj Evropi. U Nemačkim beleškama i planovima stoji da Jugoslavija u fašističkom poretku neće imati pravo da zadrži bilo kakvu današnju formu. Hitler je govorio o razgraničenju zona uticaja i podeli Jugoslavije između satelitskih režima odanih fašističkoj Nemačkoj. Kada dođe trenutak podela bi se izvršila na sledeći način: Dalmacija bi propala Italiji, Slovenija i veći deo Hrvatske Nemačkoj, Mađarskoj bi sledovala Vojvodina do Zemuna, dok bi u korist Bugarske, Srbiju sveli na granice Stare Srbije. Bosna ide u ruke Hrvatskoj i tako ide u sastav Italijanskog carstva.
Primila Jugoslavija zahteve Hitlera ili ne, njena sudbina bi bila zapečaćena.