Покољ у Вранићу је био злогласни четнички покољ становника београдског насеља Вранић, крајем децембра 1943. године.
Током ноћи 20/21 децембра 1943. Први батаљон Посавске бригаде Авалског корупуса ЈВуО извршио је масoвни покољ цивила (углавном стараца, жена и деце) села Вранић 30 километара од Београда. Подељени у три групе, четници су извршили покоље у 14 кућа у селу чији су поједини чланови били сумњичени за одржавање везе са партизанима. У свим кућама побијени су сви укућани, осим петоро који су случајно преживели.
Овај масакр био је најмасовнији у низу децембарских покоља на територији Авалског корпуса ЈВуО. Покољ у Вранићу је био ноћу 20 и 21, а покољ у Болечу наредног дана. На послертном суђењу у Београду, одговорност за злочине је стављена на терет Дражи Михаиловићу.
Прва на реду била је кућа Стевана Пантића, носиоца албанске споменице. У његовој кући масакрирано је свих 10 укућана, укључујући и једногодишњег Љубомира. Шеснаестогодишња Видосава – Вида, кћи Милијана Пантића, случајно се затекла у кући на конаку, јер је волела да се дружи са синовима стрица Јована који је био у заробљеништву. То ју је стајало живота, док је осталих шест чланова породице Пантић остало живо јер су ноћили у другој кући, неколико десетина метара удаљеној, за коју четници нису знали да служи за становање.
Учесници овог крвавог пира за „успешно извршење задатака“ под командом Спасоја Дрењанина-Зеке унапређени су и похваљени од четничке врховне команде.
Скупштина Републике Србије донела је Закон којим су изједанчени ови зликовци са борцима за слободу и тако смо постали једниа држава у свету која афирмише губитнике Другог Светског рата.