80 ГОДИНА ТУГЕ

У среду, 20. децембра 2023. године, навршава се тачно 80 година од стравичног злочина који су монструми оличени у припадницима Првог батаљона четничког Авалског корпуса починили у селу Вранић, којом приликом су заклали 71 особу, од чега 68 из Вранића и тројицу из суседних места. Међу закланима је било и двоје деце у колевци, од којих је Катарина Илић имала пет месеци, а Љубомир Пантић годину дана. Ово је био само још један од многих злочина које је разуларена четничка банда Драже Михаиловића починила над својим народом на територији Србије, али свакако је најмонструознији због чињенице да су поред двоје деце у колевци, заклали још деветоро деце до 15 година старости. Поред тога више девојака је силовано пред члановима породице, а онда заклано, док је један млађи мушкарац прво кастриран, па онда заклан.

На овај начин су се четници борили „за слободу српског народа“, овако су ти „дични синови српског рода“ (како их називају поједини самозвани публицисти, као што је Милослав Самарџић и назови историчари окупљени у четничком удружењу под називом Институт за савремену историју – Немања Девић, Бојан Димитријевић, Срђан Цветковић и наравно, њихов директор Предраг Ј. Марковић, иначе подпредседник СПС) уништавали окупатора. Давно је речено да су од злочинаца гори само они који злочин негирају или га оправдавају. Управо горе поменута булумента је део пројекта прекрајања историјских чињеница и представљања четничких злочинаца као некаквих ослободилаца, а минимизирања значаја и улоге народноослободилачког покрета. То су исти они који команданта четничког батаљона који је извршио покољ у Вранићу, Спасоја Дрењанина званог Зека, уместо злочинцем који је добио заслужену казну, проглашавају тзв. „жртвом комунистичког режима“.

О почињеном злочину у Вранићу и о отпаду људског рода, наведеном у загради у предходном пасусу, више пута смо писали. Сада бисмо желели да укажемо на неке нове моменте и на још неке индивидуе које заслужују да буду поменуте у овом контексту.

Сведоци смо да се поводом филма „Хероји Халијарда“ (који представља класични фалсификат и произвољно тумачења историјских чињеница) у режимским медијима огласио се Радош Бајић (штета што правопис налаже да се имена и презимена пишу великим почетним словом, иначе би у конкретном случају требала да буду употребљена мала слова), којом приликом се жалио – скоро заплакао, како су му приликом снимања претходног филма на тему „добрих четника“ претили смрћу. Још је изјавио како је он у ствари за помирење између четника и партизана. По питању помирења немамо шта да додамо ономе што је рекао др Миливој Бешлин у емисији „24 минута са Зораном Кесићем“, док по питању фамозних претњи смрћу које је кобајаги добијао можемо само да кажемо да од контрареволуције 1991. године до данас ни један насилни чин у Републици Србији нису извели припадници комунистичких организација, односно левичари уопште, већ искључиво припадници четничких или других десничарских организација, тако да је наведено искључиво у циљу добијања медијске пажње и додатног популарисања његових филмова на тему четништва међу неупућеним аудиторујмом, док са реалношћу то нема никакве везе. Такође, ако је напред поменути стварно посвећен помирењу међу Србима, позивамо га да у среду дође у Вранић и ода почаст невиним жртвама четничког дивљања. Пошто је, очигледно, забринут за своју безбедност, ми му гарантујемо да га нико неће ни попреко погледати, а камоли му нешто ружно рећи.

Догађај који је изазвао огромно незадовољство свих нормалних људи у Србији је отварање музеја посвећеног Дражи Михаиловићу, које се десило 17. октобра ове године у Београду, у Брегалничкој улици. Иницијатор и оснивач овог тзв. музеја је Игор Брауновић, члан ужег руководства СПС и народни посланик (каква држава, такви и посланици). Оснивање музеја посвећеног доказаном и осуђеном ратном злочинцу је чин који Србију ставља у ред земаља губитница у Другом светском рату, јер се тиме славе поражене снаге које су биле на страни окупатора, немачких нациста и италијанских фашиста, снаге које су починиле невиђене злочине, како на територији Србије, тако и у другим деловима Југославије.

На отварању музеја је говорио нико други, него осведочени ултранационалиста, мрзитељ свега што није српско, или је српско а левичарско, Матија Бећковић. Један од члнова нео четничке тројке (Драшковић – Шешељ – Бећковић) која је четништвом додатно загадила ионако загађену српску политичку сцену.

Комунисти Србије су намерни, уколико сагласност за то добијемо од удружење „20. децембар“ из Вранића, да овом музеју поклонимо реплику колевке у којој је заклана мала Катарина Илић из Вранића, јер сматрамо да ће то најбоље осликати четничког вођу који је наредио извршење злочина у Вранићу и других злочина почињених у том периоду на територији Србије од Космаја до Београда, четничког вођу који је петнест дана након овог стравичног догађаја, због „заслуга“ у спровођењу његове наредбе, унапредио у виши чин команданта Авалског корпуса Свету Трифуновића. Музеј Драже Михаиловића треба да буде музеј четничких злочина, а експонати који то документују треба да чине његову сталну поставку. Искрено се надамо да ће уручењу реплике колевке, поред Игора Брауновића, присуствовати и Ивица Дачић, Предраг Ј. Марковић, Славица Ђукић-Дејановић, као и други чланови руководства СПС, јер су они неоспорно заслужни за отварање овог ругла које називају музејом.

Сви који су од другог пасуса па надаље наведени у овом тексту, представљају велику срамоту за српски народ и вређају сећање на невине жртве четничког терора, како у Вранићу и другим местима у Србији, тако и на читавом простору Југославије. Имајући у виду да су симпатизери четника већински непросвећени, као да су и они мало образованији вероватно заборавили, свима њима препоручујемо да прочитају песнички опус Косте Абрашевића. Може да буде веома поучно.