Поводом актуелног бујања национализма у региону, а посебно током и након Светског првенства у фудбалу национал-шовинистички режими у републикама бивше СФРЈ своју неспособност решавања актуелних социјалних проблема у својим срединама замагљују свест обичног човека порукама и изјавама преко режимских медија. Спорт се користи у политичке сврхе у циљу ширења међунационалне мржње, уместо да развија племените и пријатељске односе. Док народ нема шта да једе, а народне кухиње не могу да прехране све сиромашне слојеве друштва, фабрике се затварају и одлазе под стечај, радници постају технолошки вишак, а у исто време се политичка елита и тајкуни се енормно богате. Иста та владајућа елита за своје циљеве распирује међунационалну мржњу како би се скренула пажња са истинских проблема. Док се из свести радничке класе и свих обесправљених слојева друштва не истисне национализам и истински организују у борби против капитализма стање се неће поправити већ ће се стално погоршавати.
У прилогу објављујемо извод из текста књижевника Данила Киша „Есеј о национализму“ објављеног још 1973.године.
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri.