Капитализам је нихилистички поредак не само по томе што одбацује вредносно расуђивање, већ и по томе што уништава животворне потенцијале природе и човека. Капиталистички нихилизам нема само анти-хуману, већ и анти-егзистенцијалну природу. Природа “зна” за смрт, која је услов поновног рађања, али не и за уништење живота. У природи и у историји смрт отвара могућност за нови живот: она је по својој природи животворна. Капитализам уништава сам циклус умирања и рађања, што значи животворне потенцијале смрти, и производи деструктивно ништавило. Капитализам не ствара само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. Заправо, сам живот постао је тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Човек постаје уништитељ не само путем рада и потрошњом, већ путем капиталистичке животне сфере, што значи живећи капиталистичким начином живота који се одвија 24 сата и који никога не штеди. Капитализам приморава људе да живе деструктивним начином животом и на тај начин постану саучесници у уништавању света. Све беспоштеднији живот, који се заснива на све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције, дозвољава људима да опстану само уколико се понашају у складу с владајућим процесима. То је узрок једног од најпогубнијих облика друштвене патологије: људи настоје да се лише основних људских особености да би могли да преживе у капиталистички тотализованом свету.
У капитализму човек се не “усавршава“ путем развоја својих специфичних хуманих моћи, што значи као историјско биће, већ путем владајућег модела живљења који га лишава природности и људскости. Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека. Неприкосновена владавина принципа „Паре не смрде!“ доводи до тога да се човек излаже најгорем понижавању и да чини најгоре злочине да би стекао новац и друштвену афирмацију. Није више „бекство од слободе“ (Фром), већ је бекство од одговорности за уништавање живота оно што доминира у најразвијенијим капиталистичким друштвима. То је основ савременог конформизма. Он нема само анти-слободарску, већ пре свега анти-егзистенцијалну природу. Малограђанин скида са себе сваку одговорност за уништавање живота и преноси је на „бога“, на Сунце, звезде, библијска и друга пророчанства, на „тајне земаљске силе“ које се појављују у облику „масонских ложа“ и других група које делују „из сенке“. Уместо да га све драматичнија криза егзистенције покрене у борбу против капитализма, она га усмерава на бекство у илузорне светове које му нуде индустрија забаве, цркве, секте, дрога, алкохол… Истовремено, најважнији облик бекства од одговорности за уништавање света је потрошња. Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности. И овде се потврђује, да принцип да капитализам од последица уништавања света и човека ствара изворе профита има универзални карактер.
Капиталистички тоталитаризам најгори је облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност да се успостави критичка дистанца према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). „Демократија“ је друго име за крај историје.
Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Са капитализмом почиње да тече не-историјско време које има деструктивни карактер и које претставља време уништења живота на Земљи. Капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ и анти-егзистенцијални карактер. “Ништа” није само бесмислени (нерефлектовани) живот, већ нестанак живота. Капитализам је тотализујућа ништећа моћ која производи тотално ништавило и тиме трагичност која има фатални и самим тим безнадежни карактер. Оно што се у животној и хуманој димензији појављује као нешто, то у капиталистичком егзистенцијалном и вредносном хоризонту постаје ништа. Капитализам ништи људско, да би оно што је нељудско и анти-људско добило спектакуларну димензију. У том процесу не ствари и појаве, већ сам процес ништења добија фетишки карактер. Држећи се мита о „револуционарном“ карактеру капитализма, Маркс није схватио да се капитализам не пројектује у будућност првенствено преко развоја производних снага и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, већ преко последица уништавања природе и човека, као и уништавања еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Капиталистички „прогрес“ уклања саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани у-топос. Капитализам ће коначно да се “стабилизује” када уништи живот на планети и дође на “нулти” ниво неживе природе.
Хришћанска катаклизма претставља крај материјалног и почетак „правог“ живота. То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и претставља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја… Капитализам је претворио свет у свој рекламни простор, а човека у хедонистичко-детруктивног фанатика који нема потребу за вредносним изазовима који превазилазе постојећи свет. Људски односи изгубили су духовну и моралну димензију. Новац као спектакуларно ништа постао је средство за ништење духовних вредности, а принцип „Паре не смрде!“ врховни „религиозни“ принцип. Савремена апокалипса не заснива се на религиозној свести и нема илузорни карактер, већ је све изгледнија реалност која се заснива на развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.