Спасоје Стејић Баћо радник, борац у Првом светском рату, комуниста, атентатор на регента Александра, борац НОВ и ПОЈ.
Рођен је 1892. године у Ади, варошици у Војводини. Као младић добровољно се јавља у Прву српску добровољачку дивизију у чијим редовима се храбро борио у бици на Добруџи 1916. године где је рањен у борби са Аустроугарима..
После формирања Комунистичке партије Југославије, априла 1919. године постао је њен члан. Након доношења Обзнане, децембра 1920. године одлучује се на индивидуалну борбу. Са недовршене зграде Министарства грађевина, на углу Милошеве и Масарикове улице, где је радио као молер, 28. јуна 1921. године, бацио је бомбу на кочије у којима се налазио регент Александар, који се враћао из зграде Народне скупштине, са проглашења “Видовданског устава”. Бомба је при паду запела за телефонске жице и експлодирала непогодивши циљ.
На ,,Видовданском процесу”, 23. фебруара 1922. године Спасоје Стејић изјављује да се на протест бомбом одлучио због терора над радничком класом у целој краљевини. Осуђен је на смрт, а касније му је казна замењена с 20 година тешке тамнице.
Након 19 година робије, Стејић је био учесник спектакуларног бега из Сремскомитровачког затвора, изведеног 22. августа 1941. године. Заједно са 32 робијаша-комуниста побегао је из сремскомитровачког затвора, након чега су се придружили партизанима на Фрушкој гори.
Стари и затворским тортурама измучени Спасоје био је омиљен међу борцима а када је стигао у Ужице, због нарушеног здравља постављен је за економа у интендатури Врховног штаба. Након пада Ужичке Републике, крајем новембра 1941. године, Слободан Пенезић, Вукота Дабић и Спасоје Стејић су последњи напустили град.
Херојски је погинуо током борби на Сутјесци, на брду Озрен поврх Тјентишта 09. јуна 1943. године.