U Republici Belorusiji održani su predsednički izbori. Prema zvaničnim podacima, većina glasača ( 80 % ) podržala je Lukašenka.
Ne možemo prosuditi u kojoj meri ti podaci odgovaraju stvarnosti i u kojoj meri taj rezultat podržava administrativni resurs koji, bez sumnje, poseduje predsednik koji se dugo nalazi na toj funkciji, ali primećujemo jednu vrlo značajnu stvar: opozicija nije prepoznala ove rezultate ni pre nego što su objavljeni, čak i mnogo pre samih izbora.
U ovom slučaju, zapravo nije važno da li je ta desničarska opozicija prozapadna ili proruska, u svakom slučaju je proimperijalistička. Međutim, činjenica je da je očigledno nacionalističke prirode, u mnogo čemu slična kijevskom Majdanu, sve do kolaboracionističkih simbola iz 1941. godine.
Te snage ne mogu oprostiti Lukašenku što nije sledio Gaidarov put metodom ,, šok terapije “- nije dozvolio da se sprovode predatorska privatizacija, nije dozvolio sprovođenje antidržavnih finansijskih reformi, koje su preko noći bacile srpsko i rusko stanovništvo u siromaštvo.
Naprotiv, Lukašenko je osigurao očuvanje velike državne proizvodnje u industriji i poljprivredi, socijalne garancije, stabilnost države itd. U isto vreme, mi ne gajimo iluzije i shvatamo da je model koji je Lukašenko izgradio još uvek model kapitalizma.
A buržoaski sistem stvara svoje okruženje i odgovarajuću ideologiju. Mali graničari žele da postanu veliki i imaju više slobode da iskorištavaju i trguju. Stoga se uvek oslanjaju na sile stranih imperijalista da njihove težnje pretoče u stvarnost. U ovom slučaju, oni su više voleli podršku SAD i EU kao većih grabljivaca, ali sa svojim dugogodišnjim ciljem podmetanja klina između naroda Belorusije i Rusije. I vidimo rukopis bolno sličan sa događajima u Ukrajini, Venecueli i drugim regionima sveta- nepriznavanje rezultata izbora, proglašenje predstavnika opozicije kao pobednika, apel svetskoj zajednici, poziv ljudima da izađu na ulice i izazivanje nasilnih sukoba i nereda.
Lukašenko je podvrgnut ozbiljnim kritikama zbog činjenice da je on uglavnom kriv za trenutnu akutnu situaciju zbog kursa ka kapitalizmu i tržištu. Pokušao je da sačuva socijalne garancije za ljude, ali nije želeo da se oslanja na radne ljude. Nije nagomilao sopstveni kapital i nije se okružio prijateljima oligarsima, pokušao je da očuva suverenitet Belorusije i razvije ekonomiju, pokušao je da primora zvaničnike da rade na ovoj ideji u tržišnim uslovima, ali nije mogao da to sprovede u okviru kapitalizma. Kao što znamo, nema dobrog tržišta za radnike. Pre ili kasnije, to uvek vodi ka Majdanu kao obliku oduzimanja moći od strane velikog finansijskog kapitala. Moć buržoazije uvek je u suštini diktatura buržoaske klase. Ova diktatura može imati različite oblike, ali suština je ista – diktatura eksploatatora protiv eksploatisanih.
Na ovim izborima nije bilo partija koje se bore za radnike. Radnička klasa i njene organizacije nisu uspele da nominuju svog kandidata. Možemo da konstatujemo da je slabost radničkog pokreta u Belorusiji delom jedan od rezultata Lukašenkove politike – politike suzbijanja bilo kakvih pokušaja klasne borbe. Baš kao i u Srbiji. Radnici su lišeni prava na štrajk, prebačeni su na ugovore na određeno vreme a da ne spominjemo političku aktivnost. Vlast našim drugovima u Belorusiji ne dozvoljava registraciju u Komunističku partiju radnih ljudi Belorusije (KPRB). Dakle, ne možemo zatvoriti oči pred činjenicom da Lukašenko govori samo o kapitalističkom putu za Belorusiju ( kao i kod nas i celom svetu ), a u unutrašnjoj politici sledi liniju jačanja apsolutizma predsedničke vlasti i inteziviranje eksploatacije radnika. Ova politika dovela je do porasta malo buržoaskih osećanja u društvu i do rasta nezadovoljstva među radnicima. Sve je ovo poslužilo kao osnova za organizovanje protesta opozicije.
Radni ljudi Belorusije moraju sami da odrede i naprave sopstveni izbor. Radnička klasa ne sme da ide pod lažnu zastavu, treba da se bori za sopstvene interese, a ne za interese kapitalista.
Nadamo se da radni ljudi Belorusije neće dopustiti pokretanje i razvoj beloruskog Majdana po kijevskom modelu, ali istovremeno da iskoriste situaciju nezadovoljstva dela društva izbornim rezultatima da ojačaju sopstvene redove. Vreme je da radnici izađu sa odlučnim zahtevom da promene radno zakonodavstvo u interesu svih radnika i da pod ideološkim vođstvom avangarde formirane u Komunističkoj radničkoj partiji sprovedu radničku politiku protiv kapitalističkog varvarizma, za socijalizam, za komunizam.