,, Ако бих, као дечак Коља, могао да говорим у Бундестагу, вероватно бих рекао следеће речи:
– Драги посланици, данас сам видео чудо. И ово чудо се зове Немачка. Корачао сам према вама и гледао прелепе берлинске улице, људе, дивне споменике архитектуре, а сада стојим овде и гледам вас. И разумем да је све ово чудо. Да сте сви рођени и живите у Немачкој. Зашто тако мислим? Јер с обзиром на то шта су ваши војници урадили код нас, на окупираним територијама, војници Црвене Армије имали су пуно морално право да униште цео немачки народ. Оставити на месту Немачке спаљена поља, рушевине и само пасуси у уџбеницима напомињали би о томе да је постојала некад таква држава.
Вероватно се не сећате свих детаља ваше окупације, али то и није нужно. Подсетићу вас само на то шта су војници Вермахта и СС радили са совјетском децом. Стрљали су их. Често пред родитељима. Или обрнуто, прво су пуцали на тату и маму, а затим на децу. Ваши војници су силовали децу. Децу су спаљивали живу. Слали су их у концетрационе логоре, где су им узимали крв да направе серум за ваше војнике. децу су спаљивали живу. децу су морили глађу. Децу су ваши вучјаци уједали до смрти. Деца су коришћена као мете. деца су брутално мучена само из забаве. Дојенче је ометало сан официра Вермахта, узео га је за ногу и разбио му главу на углу пећи. Ваши пилоти су на станици Личково бомбардовали воз којин су децу покушавали да одведу у позадину, а затим су ваши војници гонили уплашену децу, пуцајући на њих ма отвореном пољу. Две хиљаде деце је убијено. Само за то што сте радили са децом, понављам Црвена армија је могла потпуно уништити Немачку. Имала је пуно морално право. Али није. Да ли се кајем? Наравно да не. Клањам се пред челичном вољом својих предака, који су у себи пронашли невероватну снагу да не постану исте животиње као што су били војници Вермахта. На копчама немачких војника писало је ,, Бог је с нама ”. али они су били производ пакла и донели су пакао у нашу земљу. Војници Црвене армије били су припадници Комсомола и комунисти, али испоставило се да су совјетски људи били много већи и срдачнији људи од становмика просвећене религиозне Европе. И нису се осветили. Били су у стању да схвате да пакао не може бити поражен паклом. Не бисте требали тражити од нас опроштај, јер ви лично нисте ни за шта криви. Не можете бити одговорни за своје дедове и прадедове. Али бићу искрен- за мене су Немци заувек туђи. То није зато што сте лично лоши. У мени вришти бол деце коју је спалио Вермахт. И мораћете да прихватите да ће вас, бар моја генерација- за коју су успомене на рат награде њихових дедова, њихови ожиљци, њихови фронтовски пријатељи- доживљавати на овај начин. Шта ће бити даље, не знам. Свакако морамо сарађивати, Руси и Немци. Морамо заједно решавати проблеме. Борити се против ИСИС-а и градити гасоводе. Али мораћете да прихватите једну чињеницу: никада се нећемо покајати за наш Велики рат. Јер тада смо спасили не само себе. Спасили смо вас од вас самих. И ја чак не знам, шта је важније”.
Андреј Медведев
новинар ВГТРК