Unutar radničkog,kao i unutar komunističkog pokreta nastajao je i nastaje niz teorija o tome šta predstavlja pojam radnička klasa. I dok jedni podvaljuju buržoaske teorije o nestanku radničke klase i nepostojanju klase radnika u XXI veku (desne socijaldemokrate, (neo) liberali i sl), dotle drugi zastupaju dve teorije, od kojih je jedna išla , a i danas ide na to da maltene sve pripadnike društva proglašava radnicima (najčešći slučaj u sadašnjim socijalističkim zemljama, naravno, ne u svim u istoj meri, ali i u nesocijalističkim zemljama), a koja se naziva teorijom „radnog naroda“, i to ih svrstava na osnovu toga što se ideološki i politički deklarišu da su za istorijske i neposredne interese radničke klase, bez uvida u njihov realan društveni položaj, dotle druga teorija zastupa tezu da u radničku klasu spadaju isključivo industrijski manuelni, odnosno fizički radnici. Sve ove teorije imaju zajednički sadržilac: jednostrane su.
Zbog čega su one jednostrane? Prva teorija, teorija o nepostojanju klase radnika, svojim prećutkivanjem postojanja iste idu na ruku krupnom kapitalu i njegovim interesima, doprinoseći u praksi međusobnim sukobljavanjima radnika državnog i privatnog sektora, kao i unutar samih sektora,što bitno slabi razvoj međusobne solidarnosti radničke klase, ne dozvoljavajući joj da napravi korak napred iz položaja klase po sebi (nesvesne svojih interesa i realnog položaja) prema klasi za sebe (klase svesne svojih interesa i svog položaja u društvu). Druge dve teorije takođe nanose štetu: I dok jedna ne vodi računa o stvarnom društvenom položaju svih onih koje uključuje u pojam radnog naroda, dotle druga svodi radničku klasu na manuelne radnike, i proglašava iste jedino proizvodnim i u kapitalističkom i socijalističkom društvu, svodeći problematiku proizvodnosti ili neproizvodnosti na opipljivu materijalnost, čime se vraćaju na pozicije vulgarnog materijalizma,jer se proizvodnost ili neproizvodnost rada ne meri na osnovu te i takve materijalnosti, već na osnovu društvenog odnosa, u slučaju kapitalizma na osnovu toga da li proizvodi višak vrednosti; povećava udeo u višku vrednosti stvorenom u industriji ili ne. Zadnje dve teorije nisu karakteristične samo za razne otvoreno dogmatske i sektaške struje u međunarodnom komunističkom pokretu (etatističko-birokratske), njima su opterećeni i delovi onih pokreta i partija koji se otvoreno zalažu za samoupravljanje.
Šta onda čini radničku klasu? Radničku klasu čine svi oni koji prodaju svoju radnu snagu, sposobnost na tržištu u zamenu za najamninu, platu, svi oni koji proizvode višak vrednosti ili pak povećavaju udeo učešća svojih pretpostavljenih u višku vrednosti stvorenom u industriji, nevezano od toga kakva je priroda njihovog posla, odnosno, nevezano da li su umni ili fizički radnici, dakle svi oni koji dele sudbinu radničke klase.
V. P.