Двадесетчетвртог септембра 1941. године основана је Ужичка република која је обухватала ослобођену територију западне Србије и Шумадије, која се све до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила под контролом Народноослободилачког партизанског покрета. Центар територије, по којем је и добила назив било је Ужице.
Назив Ужичка република сами партизани нису користили као назив за своју ослобођену територију, јер руководство КПЈ није дозвољавало никакво проглашавање и помињање републике, да то не би будило нежељене асоцијације у народу да комунисти теже да преузму власт, поготову стога што је то навелико експлоатисала четничка пропаганда.
Тек када су окупатори и квислинзи заузели Ужице и целу слободну територију у западној Србији, у квислиншкој штампи појавило се име Ужичка комунистичка република, а потом и у штампи Совјетског Савеза, у пролеће 1942. само као Ужичка република. Ово име је после завршеног народноослободилачког рата и револуције прихваћено и у историографији.
Ужичка Република није имала сталне границе, већ су се оне мењале готово свакодневно са сваком офанзивом партизана на једној и окупатора на другој страни, а, према једном од тумачења, отприлике су заузимале подручје од река Дрине на западу, Западне Мораве на истоку и од река Скрапежа на северу до Увца на југу.
У стварању слободне територије у западној Србији учествовало је 13 партизанских одреда: Ваљевски, Мачвански, Посавски, Космајски, Први и Други Шумадијски, Поморавски, Крагујевачки, Врњачко-трстенички, Копаонички, Краљевачки, Чачански и Ужички партизански одред. Уз њих, у стварању слободне територије учествовало је и неколико четничких јединица: Церски четнички одред под командом капетана Драгослава Рачића, Одред потпуковника Веселина Мисите, Одред поручника Ратка Мартиновића и Одред попа Влада Зечевића (неки су касније приступили НОП-у). Ови четници нису ступили у борбу против Немаца по наређењу четничког вође Драже Михаиловића већ самоиницијативно.Због ступања у борбу против Немаца, Дража Михаиловић је осудио на смрт Ратка Мартиновића и Владу Зечевића. Сукоб одреда Веселина Мисите против Немаца био је уједно и последњи сукоб четника и Немаца.
На тлу Ужичке републике изграђена је мрежа народноослободилачких одбора: у Крупњу, Чајетини, Косјерићу, Ариљу, Бајиној Башти, Ужицу, Чачку. Градски народноослободилачки одбор у Ужицу изабран је 7. октобра 1941. године. Његов програм био је садржан у три речи: „Слобода, хлеб, огрев“. Главни народноослободилачки одбор за Србију именован је 17. новембра 1941, с Драгојлом Дудићем као председником и Петром Стамболићем као секретаром.У бити, једина веза Ужичке републике с државношћу била је организована власт на привремено ослобођеном подручју.
По уласку партизанских снага у Ужице, 24. септембра 1941. године организована је производња у предратној Фабрици оружја и муниције у Крчагову. Пошто су честа немачка бомбардовања онемогућавала производњу, по наређењу Врховног штаба фабрика је расељена на више места у граду. Машине једног дела муницијског одељења и алатница смештене су у подземне просторије изграђене пред почетак рата за потребе трезора Народне банке. Производња је била организована у три смене. Од радника фабрике оружја формирана је партизанска чета која је била у саставу Радничког батаљона Ужичког одреда. Подземни тунели су по замислима инжењера Владимира Смирнова адаптирани за потребе фабрике и као цивилно склониште. Простор попречног тунела коришћен је за смештај материјала и производа фабрике. Партизанска фабрика оружја и муниције радила је до 22. новембра 1941. када се догодила трагична експлозија у којој је изгинула читава смена радника и цивили затечени у склоништу.
Ужичка република је за окупационе снаге била велико изненађење, јер окупатор није могао да верује да, у држави која је била тако лако сломљена и распарчана, може да се јави добро организовани отпор. Са друге стране, очекивања покрета отпора у Србији су била да ће напад Немачке на СССР бити велика прекретница у дотадашњем рату и да ће за неколико месеци совјетска армија потући Вермахт.
Народноослободилачки покрет на територији Ужичке републике суочио се са издајом четника који су почели отворено да сарђују са окупатором. Пуковник Дража Михаиловић доноси одлуку да нападне партизанске јединице након што је преко својих изасланика пуковника Пантића и капетана Ненада Митровића успоставио контакте и добио помоћ од Немаца и Милана Недића. Ускоро долази до битке на Трешњици која је вођена 2.новембра 1941. године између партизанских и четничких одреда и била је прва већа борба између четника и партизана. Ова битка представља отпочињање отвореног сукоба између формација под командом Јосипа Броза Тита и пуковника Драгољуба Михаиловића и подразумева престанак двомесечне делимичне сарадње између партизанског и равногорског четничког покрета на подручју западне и централне Србије. Неуспех општег четничког напада на Ужице, односно претрпљени војни пораз у првој фази отпочињања четничко-партизанских борби новембра 1941, приморао је четнике да се повуку у Пожегу. Партизанске снаге, пошто су одбиле напад четника на Ужице и Чачак, продужиле су дејства против четничких снага које су се повлачиле ка Равној гори, и стезале обруч око Михаиловићевог штаба. На Михаиловићеву молбу, Врховни штаб НОПОЈ је обуставио партизанске акције против четника, што је онемогућило извесни тешки пораз четничких снага.
Данас поједини историчари сматрају да је то био почетак грађанског рата, али овде се ради о отвореној издаји равногорских четника Драже Михаиловића који су стали на страну фашистичког окупатора и до краја рата се борили против НОВ и ПОЈ који су били једини истински борци против фашизма.
Ужичка Република је трајала 67 дана, а потом је пала у руке Вермахта, док су се партизани повукли ка Санџаку. Ужичка република престала је да постоји 29. новембра 1941. великом офанзивом снага Осовине потпомогнутом четничким одредима. Врховни штаб НОВ и ПОЈ наредио је 28. новембра 1941. Радничком батаљону Ужичког НОП одреда, ојачаном са две чете Посавског НОПО-а и топом Артиљеријске батерије, да на Кадињачи затвори правац Бајина Башта–Ужице, успори напредовање десне колоне немачке 342. дивизије и тиме омогући евакуацију рањеника и ратног материјала из Ужица ка Златибору, а затим да се јединице са Кадињаче оријентишу за заштиту према Кремнима.
Врховни штаб знао је да Немци продиру у правцу Ужица, али није знао да се радило о оклопној, већ је био уверен да се ради о пешадијској дивизији. Због тога су остављене трупе биле само лако наоружане, које нису могле да се одупру тенковима које су поседовали Немци.
Раднички батаљон, састава три чете (Пекарска, Кројачко-обућарска и Ткачка – укупно око 270 бораца), стигао је ноћу са 28. на 29. новембар на превој Кадињачу. Неравноправна борба на Кадињачи трајала је до око 14 часова 29. новембра када је почела да јењава, а око 14,30 часова сасвим је престала. Тек када је изгинуо скоро читав раднички батаљон са командантом Андријом Ђуровићем, командантом Ужичког НОПО-а Душаном Јерковићем и политичким комесаром Посавског НОПО-а Бором Марковићем, немачке јединице су успеле да приеђу преко Кадињаче и истог дана увече да уђу у Ужице.
Борба неколико стотина партизана на Кадињачи против око 3.000 добро наоружаних немачких војника забележена је у историји НОБ-а у Србији као један од највећих подвига српских партизана и партизански Термопил.
Приликом повлачења преко Златибора, у новембру и децембру 1941. године, пратиле су их немачке јединице, које су тада, чинећи ужасан злочин над рањеницима и златиборским цивилним становништвом, стрељале осам бораца Друге чачанске партизанске чете, пет бораца Шесте ибарске партизанске чете, осамнаест бораца Тамнавског партизанског батаљона, као и 41 цивилна мештанина Златибора. У партизанској болници која се налазила на Златибору Немци су стрељали седамнаест рањеника, бораца Ужичког НОП одреда, шест цивила из ужичког краја, четрнаест рањеника из Чачанског НОП одреда и једног цивила из чачанског краја, једног рањеника из Посавског НОП одреда, три рањеника из Ваљевског НОП одреда, по једног рањеника из Копаоничког и Мачванског НОП одреда, два рањеника из Шумадијског НОП одреда, два из Космајског НОП одреда, једног из Крагујевачког НОП одреда.
За тај подвиг, ужички Раднички батаљон је поводом десетогодишњице НОР-а и револуције одликован Орденом заслуга за народ 1. реда. Ехо епопеје јунака Кадињаче овековечен је стиховима песника Славка Вукосављевића: Пао је четрнаести километар, Ал’ никад неће Кадињача…, који су уклесани на споменику у славу палих.
Историјске чињенице су непобитне а велика је срамота за државу Србију која преко квази историчара врши ревизију историје из периода Другог светског рата и на тај начин обмањују српски народ а посебно младе нараштаје.
СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ