Herojska borba brata i sestre sa Voždovca u vihoru strašnog Drugog svetskog rata ostala je ovekovečena u jednom simbolu koji su sve naredne generacije onih kojima je sloboda bila obećana, nosili. Sve do kraja SFRJ i potresa koji je uništio Jugoslaviju.
Saša i Tamara – da li su danas nepravedno zaboravljeni?
Pronađite svoju ili pionirsku šapku svojih roditelja. Pogledajte stare slike. Videćete jednu značku, sa dva ponosna lica, kao u zaletu. To su Saša i Tamara, koji su kao mladi borci poginuli verujući u slobodu.
Njihovo prezime je Žuržul i oni su bili obični beogradski đaci, ali u njima je tekla vrela krv. Aleksandar (Saša) je bio izuzetno nadaren za crtanje. Rat ih je boleo, a mladi slikar je beležio sve njegove strahote i strepnje u radovima koji se i dalje mogu naći negde u školskoj arhivi OŠ “Karađorđe”, koju su pohađali.
Pridružujući se pokretu otpora okupaciji Beograda i zemlje, potpisali su sebi smrtnu presudu, ali su se upisali u večnost.
Tamara je ubijena 1944. godine, kada je imala samo 17 godina. Beogradska devojka, koja je uzela oružje da bi se borila, uzdigla se svojom tragičnom žrtvom među zvezde. Zarobljena je i streljana od strane četnika, baš onih koje danas nepošteni istoričari i kontrarevolucionarne snage pokušavaju izjednačiti sa partizanima. Hrabra Tamara bila je tek devojčica kada je rat počeo.
Saša je bio zarobljen već 1942. i utamničen u Banjičkom logoru. Odatle se izvukao čudom! Bekstvo u slobodu je za njega značilo novi polet u borbi ali ga je smrt stigla pred sam kraj rata 1945. godine na krvavom Sremskom frontu.
Rodna kuća brata i sestre Žuržul nalazi se u Bulevaru oslobođenja iznad Autokomande.
Oni su, tako, svojom žrtvom postali simboli borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika:, njihove ličnosti bile su uzor, a dela primer. Tako su završili na značci koju su potonje generacije sa ponosom kačile.
Crvena zvezdica na njihovoj kapi značila je borbu za bolji svet, slobodu i pravdu.
Jer u teškim danima kada je nacizam pregazio Evropu i sa njom i Beograd, bilo je dece kao što je Saša koji je prvog dana na tabli napisao “Nećemo da učimo nemački jezik”. Bilo je i mnogo devojčica kao Tamara koje nisu mogle da gledaju smrt svojih vršnjaka oko sebe, pa su u smrt i otišle, časno, u borbi.
Spomenik bratu i sestri nalazi se na njihovom skromnom počivalištu, u miru Novog Groblja. Njihova okamenjena tela, u zagrljaju, sa podignutom rukom i korakom napred, odudaraju od ostalih spomenika.
Mnogi koji ovde dođu da obiđu svoje najbliže prolaze pored ove skulpture i verovatno ne znaju priču o to dvoje hrabre beogradske dece i onome šta su simbolizovali. Pionirske značka sa njihovim likom više nema ali njihova žrtva i poruka ovog spomenika je univerzalna i večna.
Škola u koju su išli i dalje radi, kuća u kojoj su živeli još postoji. Red je i da obnovimo sećanje na njih.
