Првог јануара 1959. године тријумфовала је кубанска револуција. Tри године раније устаници, њих 82, искрцали су се на кубанску обалу у јахти „Гранма“ 2. децембра 1956. године. Грамна са 82 герилца из Покрета 26. јул испловила из Тукпана у Мексику до источних обала Кубе да започне Кубанску револуцију. Кубански народ, уморан од тога да и даље буде јазбина Американаца на Карибима и засићен америчким марионетским диктатором, кренуо је да се бори и протера тиранина са острва. Народ је желео да поврати свој суверенитет и за то је било неопходно протерати Батисту, међутим, све до упада побуњеника Покрета 26. јул, није било правог револуционарног покрета који је водио народ ка преузимању власти на Куби. Револуционари предвођени Фиделом и Раулом Кастром, Ернестом Че Геваром, Камилом Сјенфуегасом и Хуан Мануел Маркесом показали су Кубанцима способност герилаца да побољшају услове живота становништва. Сијера Маестра је послужила као катализатор револуционарног покрета који је користио сељацима и мештанима кроз третман и помоћ коју су добијали од герилаца. Герилци су донели небројена побољшања за већину Кубанаца и мало по мало, битку за битком, увек на страни народа, побуњеници су успевали да поразе Батистину војску све док нису заузели цело острво и протерали диктатора са Кубе. Од тада су Кубанци морали да опстану у капиталистичком окружењу које је непрестано угрожавало острво. Међутим, Куба је била и јесте достојанствена а кубански народ борбен народ који ће увек бити испред империјализма. Лако је критиковати рад Фиделове револуционарне владе, међутим, Куба је успела да се одупре и напредује уз економску блокаду коју су увеле Сједињене Државе. Куба је дала пример и показала се као светионик за многе револуционаре у свету.