Neoliberalni kapitalizam u Srbiji stvorio je takve uslove, po kojima radnik živi samo zato da uveća kapital buržoaziji, dakle, samo za interes vladajuće klase. Nažalost radnička klasa, ono malo što je ostalo od nje, nije organizovana. Protesta i štrajkova koji bi trebalo da su konstanta, radnici se sete uglavnom uoči izbora.
Tako uoči aprilskih izbora, buknula je serija protesta u Kragujevcu. Pobunili su se prosvetni radnici, radnici” Zastave”, prodavci na buvljaku. Zahtevaju veće plate, isplatu zaostalih zarada i povezivanje staža.
Okupljeni u sindikate koji se nalaze pod strogom kontrolom države i čije je rukovodstvo pod uticajem desničarskih ideja nemaju kapacitet za korenite promene. Nažalost, to što je u Srbiji ostalo od radničke klase nosi u sebi duboku kontradiktornost: oni bi da budu četnici a uz to bi želeli da žive u socijalizmu.
Narod u Srbiji je od kontrarevolucije do danas pod uticajem medija koji su svi u službi krupnog kapitala i samim tim antisocijalistički, te negativno pišu o tekovinama socijalističke Jugoslavije.
Sa druge strane u današnjem kriminalnom kapitalizmu uništena su gotovo sve fabrike giganti iz doba socijalizma zbog nemarnog odnosa novih prozapadnih buržoaskih vlada, velikog dugovanja preduzeća i pljačkaške privatizacije. Sve ovo dovelo je do nepodnošljivog položaja radnika i polurobovskih uslova života i rada.
Nažalost, u Srbiji ne postoji jaka komunistička partija koja bi bila avangarda radničke klase. Komunisti su podeljeni na veliki broj udruženja među kojima uglavnom vlada netrpeljivost i nespremnost na saradnju. Samo komunisti mogu uništiti buržoaske uslove za proizvodnju i samu buržoaziju.
Komunisti Srbije upozoravaju radničku klasu da će joj u budućnosti biti sve gore, ukoliko se politički ne angažuju i ne priključe komunistima.