Predsednik luksemburškog parlamenta Pjer Gregoar predložio je Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir 1973. godine. On i ostali inicijatori ovog predloga smatrali su da je jugoslovenski predsednik u čitavom posleratnom periodu učinio mnogo da se izbegne rat i očuva mir u svetu.
Gregoar i ostali predlagači naročito su imali u vidu što je Tito jedan od inicijatora vanblokovske politike koja je mnogo doprinela da svet izađe iz hladnog rata i koja je afirmisala na međunarodnoj sceni jednu novu snagu, zemlje trećeg sveta. Pjer Gregoar je predlog norveškom parlamentu o dodeljivanju Nobelove nagrade za mir predsedniku Titu podneo u ime celog Međunarodnog komiteta za naučna istraživanja posledica Drugog svetskog rata, čiji je bio predsednik, i Organizacije žrtava fašizma Zapadne Nemačke, na čijem čelu je bio Karl Ibah. Predsednik luksemburškog parlamenta i ostali podnosioci predloga za Nobelovu nagradu za mir predsedniku Titu imali su u vidu ne samo konkretne zasluge za mir jugoslovenskog predsednika već i to koliko Titova politika mira ima pristalica i poštovalaca u svetu.
Tito je mnogo putovao po svetu i uspešno širio ideju mira među narodima. Za ono što je učinio na unapređenju odnosa među narodima i jačanju mira u svetu nema sumnje da je zaslužio ovu nagradu.
” Heroj u ratu, Tito je posle rata uspešno vodio svoju zemlju između mnogih opasnosti i afirmisao politiku mira”. ( Pjer Gregoar)
Svi političari posle Tita na jugoslovenskom prostoru, a pogotovo posle kontrarevolucije i razbijanja SFRJ, predstavljali su i predstavljaju samo marionete u rukama imperijalističkih centara moći koji su svoje državice i narode doveli u polukolonijalni status i daleku periferiju Evrope i sveta.