Поводом Дана анти-америчке и анти-империјалистичке борбе (25. јуна – 27. јула) преносимо чланак амбасадора ДНРК, друга Ри Пјонг Дуа
Амерички империјалисти су изазвали рат на Корејском полуострву 25. јуна 1950. године, али су претрпели сраман пораз од херојског корејског народа. Тако је корејски народ однео велику победу у рату 27. јула 1953. године.
25. јун 1950. године уписан је у историји као дан крви који корејски народ никада неће заборавити ни зацелити.
Тог дана су амерички империјалисти изазвали Корејски рат у покушају да угуше ДНРК у а целу Кореју искористе као одскочну даску за инвазију на континент у циљу доминације над целим светом.
Прошле су 72 године откако су се на овој земљи чули рафали. Корејски рат који су форсирале Сједињене Државе нанео је болне и огромне ожиљке, људске и материјалне губитке за корејски народ. Као последица овог рата је страдање корејског народа и национална подела, при чему су рођаци исте крви приморани да живе одвојено.
Корејски рат је злочиначки, агресорски рат који је систематски припреман и изазван од стране САД под темељним плановима да угуше ДНРК силом оружја како би остатак Азије држали у својим рукама.
Иако САД настављају да измишљају све врсте лукавих дезинформација које су дизајниране да прикривају америчке агресивне злочине и изазивања Корејски рат, историјска истина не може се ни прикрити ни избрисати.
Пре више од сто година , САД су усвојиле као своју државну политику инвазију и доминацију у Кореји, капији азијског континента, и очајнички водиле непријатељску политику према Кореји.
Амерички владајући кругови представили су Конгресу „предлог о отварању Кореје“ фебруара 1845. године и испровоцирале низ инцидената попут упада на брод „Генерал Шерман“ 1866. године, брод „Шенандоа“ и брод „Кина“ 1868. године, као и велику-оружану инвазију 1871.
Након потписивања „Споразума Тафт-Кацура“ 1905. године, САД су подржале окупацију и колонијалну власт Јапана над Корејом док су систематски покушавале да је претворе у своју евентуалну колонију. До краја Другог светског рата усавршиле су свој план да окупирају Кореју. У писму упућеном у марту 1951. Џозефу Мартину, сенатору америчког Конгреса, Макартур, тадашњи командант америчких снага на Далеком истоку, написао је: „Ако изгубимо овај рат од комуниста у Азији, пад Европе је неизбежан. Освајањем целе Кореје можемо исећи на комаде једну једину линију снабдевања која повезује совјетски Сибир и југ…, и контролише целу област између Владивостока и Сингапура. Тада ништа не би било ван домашаја наше моћи.” (Хершел Мајер, „Модерна историја Америке“, стр.148). Једном речју, САД су Кореју сматрале „бодежом“ за одсецање „груде меса“ када је у питању Азија.
Корејски рат је био преко потребан америчким монополима како би потрошили нагомилану муницију која им је преостала из Другог светског рата.
Економска криза, која је почела у САД крајем 1948. године, постајала је све више акутна до 1949.
Индустријска производња је опала за 15 одсто у односу на претходну годину, цене су пале, а улагања у машине и опрему су нагло смањена, што је резултирало банкротом преко 4.600 предузећа и повећањем незапослених на 6 милиона само у првој половини 1949. године. Приходи од монопола су се смањили са 36,6 милијарди УСД на 28,4 милијарде УСД током периода између септембра 1948. и марта 1949. године.
Убрзо након што је избио Корејски рат, америчке публикације су насловиле да је “бизнис под називом Кореја оживео економију“ а „избијањем Корејског рата нестало је зло рецесије које је мучило америчку трговину од краја Другог светског рата“. Ова чињеница сама по себи говори да је САД био потребан „посебан рецепт“, односно рат, у то време, како би се ослободиле економске кризе.
Тако су САД, у складу са својом стратегијом за светску хегемонију, изабрале Кореју као „Јединствену тачку додира између америчког војног система и азијског копна“, „идеолошко бојно поље“, „полигон“ обрачуна за реализацију светске доминације, а такође и као једини начин за излазак из економске кризе после Другог светског рата.
Рат се такође јасно открива разрадом ратног сценарија. План САД да окупира Далеки исток био је подељен у три фазе: Прва фаза почиње Корејским ратом (А) и у другој фази се рат шири на Кину (Б) а у завршној фази је окупација Сибира (Ц). Почетак операције заказан је за 1949. годину.
Јапански часопис из септембра 1964. открио је причу иза сцене цитирајући бившег пуковника царске јапанске војске, који је био умешан у ову
завера за рат:
„Операција је подељена у три фазе. Прво, 10 дивизија коју чине војске САД и јужнокорејска војска су распоређене дуж 38. паралеле и две оперативне зоне, односно формирају се источна и западна зона. Западни фронт директно напредује до Пјонгјанга и десантна операција у северном Пјонгјангу.
Паралелно са њима учествују морнарица и ваздухопловство. Источни фронт бира Јангдок као његов леви бок и обезбеђује везу између Пјонгјанга и Вонсана а његов десни бок ће марширати директно ка Вонсану. Опет, десантну операцију на северу Вонсана води поморска јединица. Ова два фронта заједно напредују до реке Амнок и имају задатак да пробију кинеско-корејску границу. Ово је била прва фаза операције и детаљног плана на основу података које је дала бивша јапанска армија. Даље, операција улази у другу фазу оног тренутка када се пробије кинеско-корејска граница, а затим и учешће јапанске војске и снага УН.
Ово је био редослед, са темељним планом и конкретном припремом, САД су коначно запалиле Корејски рат подстицањем јужнокорејске марионетске војске у 4 сата ујутро, 25. јуна 1950.
После провокације Корејског рата, САД су лукаво маневрисале да прикрију своју праву боју као агресора.
25. јуна САД су затражиле састанак Савета безбедности Уједињених нација, и фалсификована је „резолуција“ СБ УН 82 којом је ДНРК означена као „агресор“ и 7.јула исковала је још једну „резолуцију“ СБ УН 84 којом се „препоручује“ да су савезничке снаге доступне „јединственој команди под САД“. и „замолиле“ да САД одреде њиховог команданта и „овлашћење“ за коришћење заставе УН.
ДНРК је тако названа „провокатором” рата а рат корејског народа за ослобађање отаџбине „агресијом“, а појавиле су се и „снаге УН“. Претходни генерални секретари УН званично су признали да је „команда УН”, није орган који контролишу УН, већ чисто ратно оруђе САД.
У јуну 1994. Бутрос Гали, тадашњи генерални секретар УН, признао је да „СБ УН није успоставио ‘Јединствену команду’ као помоћни орган под својом контролом већ су снаге УН под контролом САД.” (Писмо од 24. јуна 1994 од генералног секретара УН до министра спољних послова ДНРК).
У децембру 1998. Кофи Анан, тадашњи генерални секретар УН, изјавио је да „ниједан од мојих претходника није дао било какво овлашћење било којој држави да користи име УН” када је говорио о снагама и команди које су САД послале у Корејски рат (21. децембар 1998, Писмо генералног секретара УН председнику Президијума Врховне народне скупштине ДНРК)
Портпарол УН је 27. јула 2004. и 6. марта 2006. потврдио да „УН Команда’, упркос свом називу, није војска УН, већ снаге које предводе САД.
Нису УН већ САД те које имају моћ да именују „команданта УН“. То нису УН, већ америчка администрација која има апсолутну моћ да одлучује о смањењу или повећању америчких снага у Јужној Кореји које носе шлемове “Снага УН.”
Упркос свим овим чињеницама, застава УН и даље дрско виси у Панмунџому, што је срамота од стране Уједињених нација.
Овај најжешћи рат завршио се чудесном победом херојског корејског народа под вођством Ким Ил Сунга. Ипак, људски и материјални губици
које је претрпео наш народ заиста су били огромни.
Нарочито подли злочини масакра које су починили амерички империјалисти не могу се детаљно описати. Амерички империјалисти, који су ушли у округ Синчон октобра 1950. починили су све врсте зверстава, масакр над 35.380 невиних становника, што је еквивалентно 25% становништва округа, за 50 и више дана. Спалили су невине становнике, давили их у резервоарима, стрељали,, спаљивали их на ломачама, кидали удове живим људима и одсецали трбухе трудницама.
Ове чињенице разоткривају свет да су амерички империјалисти ништа мање него дивље звери и крвожедни вукови у људском облику.
Само према званичној статистици, амерички империјалисти су током Корејског рата убили више од 1,23 милиона људи у северној половини Републике и више од 1,24 милиона људи у Јужној Кореји, и покушали да елиминишу нашу нацију употребом хемијског оружја.
1951. истражни тим Међународне демократске федерације жена, који је истраживао злочине америчких империјалиста, написао је у свом извештају:
„Масакри и мучења које су починиле америчке трупе у областима њиховог привременог окупираног територија су страшније од оних које су починили Хитлерови нацисти у Европи.”
Отворено узвикујући да ће „са мапе избрисати 78 градова и насеља Северне Кореје“ и „не оставите ништа нетакнуто“, САД су током Корејског рата одбациле скоро 600.000 тона бомби и напалма на северној половини Републике, што је 3,7 пута више од количине бомби бачених на јапанско копно током рата на Пацифику.
Тешко уништена због зверстава америчких империјалиста током Корејског рата 50.941 фабрика и предузеће, 28.632 зграда школа на свим нивоима, 4,534 зграде медицинских установа укључујући болнице и клинике, 579 зграда научноистраживачких установа, 8, 163 зграде органа штампе и културе, 2, 077, 226 стамбених кућа. Оштећено је и 563.755 хектара пољопривредног земљишта.
Када се рат завршио, није остало ништа осим пепела, а САД су се тиме хвалиле и да се Кореја се неће опоравити ни после 100 година.
Ове чињенице елоквентно показују да су амерички империјалисти сами испровоцирали Корејски рат и да су заклети непријатељ корејског народа. Мир никада неће наступити на Корејском полуострву све док је непријатељске политике САД према ДНРК.
Најсуровији разарајући рат икада у светској историји ратова, који су починили Амерички империјалисти, никада се не могу заборавити. То још увек и даље подстиче мржњу корејског народа према америчким империјалистима.
Под мудрим вођством председника Ким Ил Сунга, команданта гвоздене воље, цивили и војници ДНРК су победили у Отаџбинском ослободилачком рату, наневши сраман пораз америчком империјалистичком агресору.
Међутим, амерички империјалисти, уместо да извуку дужну поуку из тога, деценијама упорно покушавају да изазову нови рат, не одустајући од свог дивљег дизајна за агресију на ДНРК.
Узнемирени стално растућом националном снагом ДНРК, САД и њени савезници: корејске марионетске снаге и јапански реалционари сада добијају пакао- нагнут на анти-ДНРК агресивне потезе као никада раније.
Такво дрско понашање САД подстиче бес и освету корејског народа.
Само јачања националне одбрамбене способности је најбољи начин спречити нови рат и сачувати мир на Корејском полуострву.
Нико на овом свету није могао да блокира победнички напредак нашег народа и војске који су наследили херојски дух и храброст велике генерације победника која је поразила банду империјалиста предвођену САД у Отаџбинском ослободилачком рату – де факто сукоб између пушке и атомске бомбе