U Beloj Crkvi, pod istorijskom lipom, pre osamdeset dve godine 7. jula 1941. godine Srbija je rekla- SLOBODA! Planuli su prvi hici u borbi za narodno oslobođenje od fašizma. Bio je to poklič narodnog heroja Živorada Jovanovića Španca, novinara iz Valjeva, doktora Miše Pantića iz Valjeva, učitelja Čede Milosavljevića i opančara Bogoljuba Rakića iz Bele Crkve.
Akciju u Beloj Crkvi, koja je obeležena u našoj istoriji kao početak ustanka u zemlji, izvršila je Rađevska partizanska četa pod rukovodstvom Žikice Jovanovića.
Štabovi četa su u to vreme razvili ogromnu političku aktivnost. Držali su javne zborove po selima, objašnjavali narodu situaciju i mobilisali ga u borbu protiv okupatora. Posle svakog takvog zbora uvek je po nekoliko mladića prilazilo odredu.
Tog 7. jula 1941. godine deo Rađevske partizanske čete uputio se ka Beloj Crkvi. Napred je išao Žikica Jovanović Španac, odeven građanski, noseći siv, dugački kaput na ramenu. Nije imao pušku. Nikada je nije ni nosio. Obično je nosio samo revolver. Za njim je nastupao doktor Miša Pantić. Bio je u seljačkom odelu i na nogama je imao opanke. Nosio je pušku. Čeda Milosavljević bio je takođe u seljačkom odelu i nosio je pušku. Kosta Andrić je nosio puškomitraljez. Poslednji je išao Tatomir Soldatović, s puškom. Ušli su među narod, koji je oko njih odmah počeo da se zbija. Borci su išli dalje, pravo, odsečno, sve do lipe ispred kafane Milosava Nedeljkovića. Tu je održan zbor. Prvi je govorio Žikica Jovanović Španac a nakon njegovog poziva na borbu protiv okupatora prisutni građani sa odobravanjem i ushićenjem uzvikivali su ,, Živeo Sovjetski Savez! Živela Rusija! Dole fašizam!”
Još vatreniji govor održao je učitelj Čeda Milosavljević da bi na kraju, držeći pušku pored noge, govorio i doktor Miša Pantić. On je bio veoma poznat u ovom kraju, jer su se kod njega lečili mnogi seljaci, pa čak i besplatno.
Borci su posle održanog zbora napustili Belu Crkvu ali ih je ubrzo sustigao Vladan Bojanić i izvestio da su došla dva žandarma i da bahato razgone narod, neke odvode u opštinu na saslušanje a neke i hapse. Deo čete, vratio se nazad da bi sprečio žandarme da vrše teror nad narodom. Oni su pripucali na Žikicu i drugove ali je Žikica bio brži i oborio oba žandarma iz svog pištolja.
Žikica je tom prilikom rekao okupljenima: ,, Ovako će proći svi oni koji dignu ruku na svoj narod!”
To su bili prvi hici koji su planuli u Srbiji. Nisu to bili hici kojima je Srbin ubio Srbina kako to predstavljaju baštinici kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, već hici kojima je borac protiv okupatora usmrtio dvojicu izdajnika.
Odmah posle toga sledila je čitava serija uspešnih akcija na žandarmerijske stanice. Nije prošlo ni petnaest dana, a gotovo sve opštine bile su paralizovane, arhive spaljene, a do polovine avgusta nije se održala ni jedna žandarmerijska stanica. To vreme bio je period ogromnog porasta partizanskih četa. Kolubarska četa je već brojala 100 boraca. Tada su počeli i napadi na Nemce.
Hici u Beloj Crkvi označili su ne samo početak borbe protiv okupatora nego i početak socijalističke revolucije.
Danas sa ove vremenske distance i u uslovima u kojima živi većina srpskog naroda, nameće se zaključak da je potreban novi Žikica Jovanović Španac.