Већ преко три месеца трају масовни студентски протести широм земље, мотивисани жељом да одговарају они који су својим чињењем и нечињењем допринели да дође до пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, којом приликом је страдало петнаест људи, међу којима и деца. Поред свакодневних одавања почасти жртвама несреће у Новом Саду, величанствени скуп је одржан у Београду, на тргу Славија, као и у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, након што су тамо студенти пешке отишли.
У току свих дешавања везаних за студентске протесте, јасно је стављено до знања да студенти не желе да буду исполитизовани, како од странака на власти, тако ни од неспособне и „јалове“ опозиције. Студенти су се недвосмислено ограђивали од свих таквих покушаја, бар до сада. Студентску одлучност су осетиле и странке тзв. „проевропске“ опозиције и своје понашање прилагођавају томе, без обзира што им то не одговара.
Оно на шта ми желимо да укажемо је понашање крајње десних, екстремно четничких партија – Нова ДСС и ПОКС, које се на перфидан начин инфлиртрирају у редове студента, а преко својих чланова и симпатизера. Имали смо прилику да видимо да студенти не носе никаква идеолошка обележја, осим чланова и симпатизера Новог ДСС-а и ПОКС-а, који носе кокарде. На фотограији на крају текста, можемо да видимо једног младића, који је ишао пешке из Крушевца у Ниш, а чија иконографија неодољиво подсећа на четничке кољаче из Другог светског рата. Још му само кама недостаје, па би утисак био потпун.
Ако студенти желе да до краја очувају свој интегритет, сматрамо да би било неопходно да се ограде од оваквих дешавања, јер политика Нове ДСС и ПОКС сигурно никоме, сем њиховим руководствима, не може донети ништа добро. Шта се може очекивати од потенцијално озбиљног сарадника једне стране обавештајне службе и од једног унука осуђеног ратног злочинца и крвника свог народа?

Tekst preuzet od Socijalističke radničke partije Hrvatske

U srijedu 22. januara u Zagrebu su se sastali protagonisti koji su pred 35 godina napuštanjem 14. kongresa Saveza komunista Jugoslavije u Beogradu, svojim egoističko-separatističkim postupkom inicirali raspad zajedničke države Socijalističke federativne republike Jugoslavije. Našli su se tu Milan Kučan, Ciril Ribičič, Branko Caratan i naravno vrh SDP-a, kao njihov idejni slijednik.
Kongres je tada napustila delegacija SK Slovenije, koja je za taj čin došla pripremljena i uvjerena da će ju slijedit delegacija SK Hrvatske, što se i dogodilo.

Do raspada je došlo uskoro, 25. lipnja 1991. godine jednostranom nasilnom secesijom i kontrarevolucijom dotadašnjih članica federacije, Slovenije i Hrvatske. Bio je to drugi i na žalost ovaj put uspješan postupak rušenja socijalističke Jugoslavije.

Prvi pokušaj pokrenuli su hrvatski separatisti 1971. godine, ignorirajući činjenicu, da je tada još Tito kao, kohezioni faktor bio živ, zbog čega je projekt bio neizvediv. Slovenija je također to mudro zaključila i nije se priključila avanturi.
20 godina kasnije, gotovo ista kadrovska ekipa hrvatskih nacionalista ojačana sa sviježim kadrovima, potpomognuta ustaškom emigracijom i zapadnom politikom bila je spremna za drugi pokušaj. To su shvatili i slovenski separatisti, te su ovaj put oni pokrenuli prvi korak. Njihova partijska delegacija napustila je 14. kongres SKJ, da bi 25, lipnja 1991. proglasila jednostranu secesiju, ignorirajući nepostojanje zakonskog okvira za taj čin. Hrvatski klero-nacionalisti slijedili su je u stopu i to prilikom napuštanja 14. kongresa i jednostrane secesije 25. lipnja 1991, godine.

POSLJEDICE

Secesija ostalih republika po domino efektu. Četverogodišnji građanski rat, sa velikim brojem žrtava i materijalnim razaranjima, sa više stotina hiljada prognanih, sa uništenom industrijom, opljačkanim privrednim resursima, gubitkom elementarnih ljudskih prava i iznad svega dostojanstva. Društva su raslojena na odabrani broj bogataša i velik broj krajnje siromašnih građana na cjelokupnom nekadašnjem jugoslavenskom prostoru. Većina ljudi danas živi ispod standarda kojeg su imali pred 35 godina. Od nekad organiziranog društva uvažavanog na svjetskoj razini, koji je vodio nesvrstanu politiku i ostvario punu suverenost, danas smo postali ekonomski i politički vazali sa rasprodanim resursima, bez prava na vlastite stavove i odluke.

Preneli smo tekst Vladimira Kapuralina iz SRP Hrvatske.
28.01.2025.
Vladimir Kapuralin

Рођен у планини Паекту, упоришту оружане борбе за ослобођење Кореје под војном окупацијом јапанских империјалиста (1905-1945), провео је своје детињство слушајући извештаје  о антијапанском рату. А током корејског рата (1950-1953), најжешћег те врсте после Другог светског рата, учио је војне послове за оперативним столом Врховног штаба Корејске народне армије. Како је одрастао у таквом окружењу, он је у својим раним годинама имао став да придаје важност војним пословима и дубоко их познаје. Током својих дана на Универзитету Ким Ил Сунг објавио је многа дела, од којих се значајан број тицао војних питања. Пошто је своје вођство у Сонгуну започео својом инспекцијом 105. тенковске дивизије Корејске народне армије (КНА) гарде Сеул Риу Кионг Су 25. августа 1960. године, показао је мудрост, храброст и одважност. У јануару 1968. амерички наоружани шпијунски брод Пуебло је заробљен од стране морнарице КНА док је учествовао у шпијунажи у територијалним водама ДНРК. САД су скупиле своје огромне снаге око Корејског полуострва, планирајући „одмазду“. Страхујући од могућег избијања новог рата на полуострву, неке земље су саветовале владу ДНРК да пошаље брод назад у САД. У то време Ким Џонг Ил је изјавио: Како Корејска народна армија није заузела Пуебло на мору код САД, већ га је заробила док је вршила дела шпијунаже у територијалним водама наше земље, не морамо да правимо никакав уступак Американцима нити да им повлађујемо. Они који су задирали у суверенитет наше Републике и упали у наше територијалне воде да би извршили шпијунаже морају се поступати у складу са законом ДНРК ко год да је. То је независно право наше Републике, које нико не може порећи. ДНРК је одговорила одлучном изјавом да ће на непријатељску „одмазду“ узвратити одмаздом а на њихов „свестрани рат“ свеопштим ратом. У децембру те године, САД су, обесхрабрене одлучном реакцијом ДНРК, потписале документ у којем су признале непријатељске радње шпијунаже које су починиле и увериле да ниједан амерички брод неће упадати у територијалне воде ДНРК у будућности. Тадашњи амерички председник Линдон Џонсон жалио се да је то прво писмо извињења у историји САД.

Када је нуклеарна криза избила на Корејском полуострву између 1993. и 1994. године, САД су подстакле Међународну агенцију за атомску енергију да изврши „специјалну инспекцију“ њених важних војних база, тврдећи да је њен „сумњив нуклеарни развој“ и у исто време приредио ратну игру великих размера. У то време Ким Џонг Ил је прогласио полуратно стање широм земље по наређењу врховног команданта КНА. Узастопне декларације ДНРК учиниле су да САД дођу за преговарачки сто за решавање кризе и да су потписале Договорени оквир ДНРК-САД, у којем су пристале да реше нуклеарно питање Корејског полуострва на миран начин. А тадашњи амерички председник Бил Клинтон послао је Ким Џонг Илу писмо уверавања, у коме је обећао да ће америчка влада обезбедити искрено спровођење својих обавеза из оквирног споразума. Уласком у нови век, нова америчка администрација, означивши ДНРК као део „осовине зла“ и ставивши земљу на листу „мета превентивног нуклеарног удара“, прибегла је непромишљеним провокативним потезима за нуклеарни рат. Да би се изборила са тим, ДНРК се формално повукла из споразума и поседовала је нуклеарно оружје. А онда је извела лансирање пројектила и подземну нуклеарну пробу, задавши ударац дрскости и рекетирању нуклеарне претње од стране САД. Бушова администрација није имала другу опцију осим да званично објави да је избрисала ДНРК са листе „државних спонзора тероризма“. Ово је био симболичан догађај који је показао да су САД подлегле ДНРК. Сведочећи томе, међународна заједница је схватила колико је огромна снага ДНРК била у свом одговору на ароганцију и самовољу САД, једине суперсиле на свету. Заиста, Ким Џонг Ил је био бриљантан командант, који је водио обрачун ДНРК-а и САД—са Џонсоном, Никсоном, Фордом, Картером, Реганом, Бушом старијим, Клинтоном, Бушом млађим и Обамом, председницима САД између друге половине 20. века и почетком 21. века.

Хироши Вакабајаши, друштвена личност Јапана, прокоментарисао је да не постоји друга држава осим ДНРК коју води Ким Џонг Ил, да ли велики или мали на Истоку и Западу, који је однео победу у фронталној политичкој, дипломатској и војној конфронтацији са САД и који јој није оставио другог избора него да клекне и тражи споразумно решење.