Далеко пре Капитала, Карл Маркс је писао за новине. Иако се о томе јако мало говори, новинарски рукописи заправо заузимају већину његовог опуса.

Само чланци за New York Tribune чине седам од 50 томова енглеског превода Марксових и Енгелсових дела – квантитативно, то је више него било које друго Марксово дело.

Од укупно 487 плаћених чланака, Маркс је 350 написао сам, Енгелс 125, а заједно су потписали 12, управо за NYT, тада најтиражније новине у свету са више од 200.000 читалаца.

Маркс је, поред тога, писао и за The People?s Paper, Die Presse, Neue Oder Zeitung? а и његова супруга, Џени Маркс такође је била новинарка – писала је за Frankfurter Zeitung.

Не би требало заборавити и да је за француски La Revue socialiste Маркс састављао анкете како би прикупио информација о животу радника, а прославио се, заправо, као амерички новинар током револуционарне 1848. у Европи, када је Немачку посетила и делегација NYT (за који ће и Маркс писати од 1851).

                                                   ВРЛО НЕОБИЧАН НОВИНАР:

Некадашњи амерички председник Џон Ф. Кенеди једном се, у том контексту, нашалио рекавши: ”Да је NYT платио младог Маркса макар мало више од пет тадашњих долара по чланку (око 150 данашњих), можда би се дотични посветио искључиво новинарској каријери па би мање критиковао капитализам.”

То, међутим, имплицира тезу да се Маркс у NYT нимало није бавио капитализмом, што је дубоко погрешно.

Управо обрнуто: уколико неко жели да разуме Капитал, требало би да чита Марксове чланке за NYT.

У њима апстрактну анализу допуњују жива лица, политике, свакодневне борбе или међународне тензије.

Од опијумских ратова и трговине са Кином, преко односа британског империјализма према Индији, Турског питања и Кримског рата, до Хаусманове Crеdit Mobilier, чувене банке париске буржоазије, или једне од првих светских економских криза – панике 1856/57. године, те и сличне теме управо се налазе тамо и представљају садржај који анализира Капитал.

Јавности је то углавном промакло.

Многе од тих тема приказују тадашњи капитализам као врло сличан садашњем: измештање производње у периферне земље или појава робовласништва у капитализму?

Ти чланци сведоче колико је капитализам дуготрајан и колико је, заправо, спојив са неслободним облицима рада које је требало да превазиђе, као остатке феудализма.

Капитализам је, штавише, обећавао светлу будућност управо кроз превазилажење робовласништва и сличних појава, а стварност говори да се оно скоро па вратило.

Капитализам се из садашњег угла вратио тамо одакле је и почео.

Међутим, ови чланци, поред тога, објашњавају шта значи акумулација капитала на људском нивоу, како она гура послодавце, где год да су, у истом смеру, како рад, на глобалном нивоу, баца људе у безнађе.

Неки Марксови биографи, попут Кевина Андерсона, слажу се да ти текстови садрже дубље анализе незападних друштава (попут Кине или Индије), питања етницитета, расе и нације, него сам Капитал.

Кроз обоје се, међутим, назире циљ Марксових описа: како капитал, кроз људску патњу засновану на експлоатацији, под изговором вечитог прогреса, обликује људско друштво.

                                                     ВРЛО НЕОБИЧАН ”КАПИТАЛ” :

Но, дуг пут до Капитала није водио само преко NYT.

То постаје јасно кад се погледа ранији Марксов неуспех током уређивања Рајнских новина (Rheinische Zeitung), пре NYT фазе.

Рајнске новине биле су централно гласило либералне рајнске буржоазије, оријентисане ка слободној трговини, уз посебно непријатељство према протекционизму.

Маркс ће управо у њима први пут почети да се бави социјалним питањима – у то време, утемељеним на правној држави, односно рационалном праву.

Без икаквог, битног утемељења у комунизму.

Маркс је у том контексту повремено имао чак и антикомунистичке ставове, попут оног да би се на опасне покушаје комунизма у пракси ”лако могло одговорити топовима”, како пише у свом чланку од 16. октобра 1842, кад је имао тек 24 године.

Маркс се није, дакле, родио као комуниста а својевремено је чак и писао против комунизма, посебно наглашавајући да се ”права опасност од комунизма” налази у његовом теоријском утицају.

Можда би из тог угла главно питање за Марксове биографе требало да буде – ”зашто Маркс није успео да денунцира комунизам” и где му се окренуо?

Да ли су комунистичке идеје заиста биле ”демони од којих се човек може ослободити тек уколико им се потчини?”

Откуда овај Марксов неуспех?

Управо ту се и одиграо преокрет који је Маркса натерао да пропита властите ставове док је био уредник либералног листа Рајнске новине. Постоје различита објашњења за овакав обрт, али проблем је у томе што нису сви текстови из тог периода сачувани (попут оног од 300 страна, где је покушао да изведе своју филозофију права, или кратке новеле Шкорпион и Феликс, кратке драме Оуланем, поезије).

Могло би се рећи да га је управо новинарство најдиректније суочило са материјалном стварношћу капитализма који је био у процесу рађања.

Тако се ни његов обрт не би могао разумети без друштвених промена у окружењу.

Заправо, можда би се овај обрт могао приписати једном једином догађају.

Јер је већ у следећем чланку дошао, по први пут у неприлику, да мора да говори о материјалним интересима, како каже у предговору Критици политичке економије.

Та неприлика плод је објективних околности: у покрајинском парламенту Рајнске области буржоазија је од маја до јула 1841. одузимала одређена обичајна права сељацима, односно, могућност да живе од природе, да сакупљају попадала дрва за потпалу и убиру плодове шуме.

Разлог је био укрупњавање приватних поседа настајуће буржоазије.

То је утицало на пораст хапшења сиромашних сељака. Преко ноћи, Рајнски покрајински парламент у Немачкој од сељака је направио криминалце.

Дебате око закона биле су тако гласне да их је било немогуће игнорисати.

Али сам закон се није могао разумети из угла права – откуд ти материјални интереси баш ту и тада?

Није ваљда да је одједном цела немачка буржоазија преко ноћи полудела (што не би требало искључивати) па се напрасно побунила због крађе дрвећа?

Очигледно је нешто много дубље изазвало тектонске поремећаје.

Да ствар буде гора, нешто слично десило се раније у Енглеској, где се помоћу закона стварало тржиште рада и уводио капитализам.

Сељак постаје завистан од тржишта кроз своје одвајање од природе.

Због тога је правне измене требало сагледати као последицу много дубљих поремећаја, као промену производних односа од феудализма у капитализам.

То ће касније Маркс подругљиво назвати ”првобитном акумулацијом” (?првобитним грехом капитализма) која се десила кроз развлашћивање сељака.

Ту му неће помоћи позивање на људски дух нити на правну државу – поготово не Пруску – јер проблем није лежао у праву.

Након критике сопственог правног образовања, прешао је на стварни проблем: анализу новог метаболизма са природом, кроз производњу роба ради њихове размене – како је описивао капитализам.

Маркс је као новинар приметио појаве које није могао објаснити као правник јер је проблем лежао у политичкој економији.

Отуда је почео да чита енглеске и француске економисте, критикујући их због неразвијене представе капитализма.

Отуд и поднаслов Капитала – Критика политичке економије.

                                                   ПУТ КРОЗ ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ

Дакле, Маркс је био скептичан према комунистима све док се сам није сусрео са капитализмом – извештавајући о њему у тренутку кад се тржишно друштво рађало из феудализма.

Управо тада Маркс констатује како се чуо одјек француског социјализма и комунизма с лаким филозофским колоритом, мислећи на популарне социјалисте Прудона, Сен Симона и Дезамија.

Не чуди, тако, да се критика пруске буржоазије поклопила са Марксовим окретањем комунизму – не само временски, него и логички, после октобра 1842 – јер је то период кад капитализам улази у Пруску државу.

Моралне критике капитализма почињу да делују привлачно.

Међутим, фалило им је утемељење у критици политичке економије, што јесте Марксова заслуга.

Ипак, питање је да ли би се Марксов обрт десио без тих спољних околности.

Долазило је друштво робне производње – засновано на тржишним односима и ова промена је нагнала Маркса да дубље промисли о односу капитализма и људског друштва.

Ако ништа, показао је да су либералне вредности – једнакост шанси и пред законом, слобода говора и мишљења – дугорочно одрживе тек уколико се тржишна друштва промене, не само у праву, него и у области економије, те у односу власништва и рада.

Укратко, у начину производње.

И обрнуто, тржишни односи могу да коче развој друштва.

Јер, докле год је друштво засновано на тржишту, без обзира на сву регулацију, оно ће западати у цикличне кризе и бити дугорочно неодрживо.

Одатле је уследила можда основна лекција марксизма. Да би се десила промена друштва, битно је разабрати које га силе обликују.

Уколико проблем лежи у материјалним односима, онда на том пољу лежи и његово решење.

Другим речима, нема никакве дубоке друштвене промене без критике политичке економије.

У контексту Србије данас, то би могло бити битно, у смислу, џаба политичка промена глумаца на политичкој сцени без промене у економској политици.

Уколико се, дакле, не разуме да алтернативе нема без другачијег економског приступа, узалудно је свако обећање.

Због тога би требало макар загребати теоријске струје које  управо то заговарају.

Јер, чак ни ти основни увиди не би били могући да неко није прешао дуг пут од прихватања либерализма до критике доминације друштва заснованог на капитализму.

У Марксовом случају, околности су га навеле да кроз новинарство, од уредника либералног листа и раног одбацивања комунизма, стигне до мислиоца који је тежио да сагледа дубоке друштвене промене које су га окруживале.

Овај пут треба схватити озбиљно, јер, он се не прелази случајно.