Поводом Дана анти-америчке и анти-империјалистичке борбе (25. јуна – 27. јула) преносимо чланак амбасадора ДНРК, друга Ри Пјонг Дуа

Амерички империјалисти су изазвали рат на Корејском полуострву 25. јуна 1950. године, али су претрпели сраман пораз од херојског корејског народа. Тако је корејски народ однео велику победу у рату 27. јула 1953. године.

25. јун 1950. године уписан је у историји као дан крви који корејски народ никада неће заборавити ни зацелити.

Тог дана су амерички империјалисти изазвали Корејски рат у покушају да угуше ДНРК у а целу Кореју искористе као одскочну даску за инвазију на континент у циљу доминације над целим светом.

Прошле су 72 године откако су се на овој земљи чули рафали. Корејски рат који су форсирале Сједињене Државе нанео је болне и огромне ожиљке, људске и материјалне губитке за корејски народ. Као последица овог рата је страдање корејског народа и национална подела, при чему су рођаци исте крви приморани да живе одвојено.

Корејски рат је злочиначки, агресорски рат који је систематски припреман и изазван од стране САД под темељним плановима да угуше ДНРК силом оружја како би остатак Азије држали у својим рукама.

Иако САД настављају да измишљају све врсте лукавих дезинформација које су дизајниране да прикривају америчке агресивне злочине и изазивања Корејски рат, историјска истина не може се ни прикрити ни избрисати.

Пре више од сто година , САД су усвојиле као своју државну политику инвазију и доминацију у Кореји, капији азијског континента, и очајнички водиле непријатељску политику према Кореји.

Амерички владајући кругови представили су Конгресу „предлог о отварању Кореје“ фебруара 1845. године и испровоцирале низ инцидената попут упада на брод „Генерал Шерман“ 1866. године, брод „Шенандоа“ и брод „Кина“ 1868. године, као и велику-оружану инвазију 1871.

Након потписивања „Споразума Тафт-Кацура“ 1905. године, САД су подржале окупацију и колонијалну власт Јапана над Корејом док су систематски покушавале да је претворе у своју евентуалну колонију. До краја Другог светског рата усавршиле су свој план да окупирају Кореју. У писму упућеном у марту 1951. Џозефу Мартину, сенатору америчког Конгреса, Макартур, тадашњи командант америчких снага на Далеком истоку, написао је: „Ако изгубимо овај рат од комуниста у Азији, пад Европе је неизбежан. Освајањем целе Кореје можемо исећи на комаде једну једину линију снабдевања која повезује совјетски Сибир и југ…, и контролише целу област између Владивостока и Сингапура. Тада ништа не би било ван домашаја наше моћи.” (Хершел Мајер, „Модерна историја Америке“, стр.148). Једном речју, САД су Кореју сматрале „бодежом“ за одсецање „груде меса“ када је у питању Азија.

Корејски рат је био преко потребан америчким монополима како би потрошили нагомилану муницију која им је преостала из Другог светског рата.

Економска криза, која је почела у САД крајем 1948. године, постајала је све више акутна до 1949.

Индустријска производња је опала за 15 одсто у односу на претходну годину, цене су пале, а улагања у машине и опрему су нагло смањена, што је резултирало банкротом преко 4.600 предузећа и повећањем незапослених на 6 милиона само у првој половини 1949. године. Приходи од монопола су се смањили са 36,6 милијарди УСД на 28,4 милијарде УСД током периода између септембра 1948. и марта 1949. године.

Убрзо након што је избио Корејски рат, америчке публикације су насловиле да је “бизнис под називом Кореја оживео економију“ а „избијањем Корејског рата нестало је зло рецесије које је мучило америчку трговину од краја Другог светског рата“. Ова чињеница сама по себи говори да је САД био потребан „посебан рецепт“, односно рат, у то време, како би се ослободиле економске кризе.

Тако су САД, у складу са својом стратегијом за светску хегемонију, изабрале Кореју као „Јединствену тачку додира између америчког војног система и азијског копна“, „идеолошко бојно поље“, „полигон“ обрачуна за реализацију светске доминације, а такође и као једини начин за излазак из економске кризе после Другог светског рата.

Рат се такође јасно открива разрадом ратног сценарија. План САД да окупира Далеки исток био је подељен у три фазе: Прва фаза почиње Корејским ратом (А) и у другој фази се рат шири на Кину (Б) а у завршној фази је окупација Сибира (Ц). Почетак операције заказан је за 1949. годину.

Јапански часопис из септембра 1964. открио је причу иза сцене цитирајући бившег пуковника царске јапанске војске, који је био умешан у ову

завера за рат:

„Операција је подељена у три фазе. Прво, 10 дивизија коју чине војске САД и јужнокорејска војска су распоређене дуж 38. паралеле и две оперативне зоне, односно формирају се источна и западна зона. Западни фронт директно напредује до Пјонгјанга и десантна операција у северном Пјонгјангу.

Паралелно са њима учествују морнарица и ваздухопловство. Источни фронт бира Јангдок као његов леви бок и обезбеђује везу између Пјонгјанга и Вонсана а његов десни бок ће марширати директно ка Вонсану. Опет, десантну операцију на северу Вонсана води поморска јединица. Ова два фронта заједно напредују до реке Амнок и имају задатак да пробију кинеско-корејску границу. Ово је била прва фаза операције и детаљног плана на основу података које је дала бивша јапанска армија. Даље, операција улази у другу фазу оног тренутка када се пробије кинеско-корејска граница, а затим и учешће јапанске војске и снага УН.

Ово је био редослед, са темељним планом и конкретном припремом, САД су коначно запалиле Корејски рат подстицањем јужнокорејске марионетске војске у 4 сата ујутро, 25. јуна 1950.

После провокације Корејског рата, САД су лукаво маневрисале да прикрију своју праву боју као агресора.

25. јуна САД су затражиле састанак Савета безбедности Уједињених нација, и фалсификована је „резолуција“ СБ УН 82 којом је ДНРК означена као „агресор“ и 7.јула исковала је још једну „резолуцију“ СБ УН 84 којом се „препоручује“ да су савезничке снаге доступне „јединственој команди под САД“. и „замолиле“ да САД одреде њиховог команданта и „овлашћење“ за коришћење заставе УН.

ДНРК је тако названа „провокатором” рата а рат корејског народа за ослобађање отаџбине „агресијом“, а појавиле су се и „снаге УН“. Претходни генерални секретари УН званично су признали да је „команда УН”, није орган који контролишу УН, већ чисто ратно оруђе САД.

У јуну 1994. Бутрос Гали, тадашњи генерални секретар УН, признао је да „СБ УН није успоставио ‘Јединствену команду’ као помоћни орган под својом контролом већ су снаге УН под контролом САД.” (Писмо од 24. јуна 1994 од генералног секретара УН до министра спољних послова ДНРК).

У децембру 1998. Кофи Анан, тадашњи генерални секретар УН, изјавио је да „ниједан од мојих претходника није дао било какво овлашћење било којој држави да користи име УН” када је говорио о снагама и команди које су САД послале у Корејски рат (21. децембар 1998, Писмо генералног секретара УН председнику Президијума Врховне народне скупштине ДНРК)

Портпарол УН је 27. јула 2004. и 6. марта 2006. потврдио да „УН Команда’, упркос свом називу, није војска УН, већ снаге које предводе САД.

Нису УН већ САД те које имају моћ да именују „команданта УН“. То нису УН, већ америчка администрација која има апсолутну моћ да одлучује о смањењу или повећању америчких снага у Јужној Кореји које носе шлемове “Снага УН.”

Упркос свим овим чињеницама, застава УН и даље дрско виси у Панмунџому, што је срамота од стране Уједињених нација.

Овај најжешћи рат завршио се чудесном победом херојског корејског народа под вођством Ким Ил Сунга. Ипак, људски и материјални губици

које је претрпео наш народ заиста су били огромни.

Нарочито подли злочини масакра које су починили амерички империјалисти не могу се детаљно описати. Амерички империјалисти, који су ушли у округ Синчон октобра 1950. починили су све врсте зверстава, масакр над 35.380 невиних становника, што је еквивалентно 25% становништва округа, за 50 и више дана. Спалили су невине становнике, давили их у резервоарима, стрељали,, спаљивали их на ломачама, кидали удове живим људима и одсецали трбухе трудницама.

Ове чињенице разоткривају свет да су амерички империјалисти ништа мање него дивље звери и крвожедни вукови у људском облику.

Само према званичној статистици, амерички империјалисти су током Корејског рата убили више од 1,23 милиона људи у северној половини Републике и више од 1,24 милиона људи у Јужној Кореји, и покушали да елиминишу нашу нацију употребом хемијског оружја.

1951. истражни тим Међународне демократске федерације жена, који је истраживао злочине америчких империјалиста, написао је у свом извештају:

„Масакри и мучења које су починиле америчке трупе у областима њиховог привременог окупираног територија су страшније од оних које су починили Хитлерови нацисти у Европи.”

Отворено узвикујући да ће „са мапе избрисати 78 градова и насеља Северне Кореје“ и „не оставите ништа нетакнуто“, САД су током Корејског рата одбациле скоро 600.000 тона бомби и напалма на северној половини Републике, што је 3,7 пута више од количине бомби бачених на јапанско копно током рата на Пацифику.

Тешко уништена због зверстава америчких империјалиста током Корејског рата 50.941 фабрика и предузеће, 28.632 зграда школа на свим нивоима, 4,534 зграде медицинских установа укључујући болнице и клинике, 579 зграда научноистраживачких установа, 8, 163 зграде органа штампе и културе, 2, 077, 226 стамбених кућа. Оштећено је и 563.755 хектара пољопривредног земљишта.

Када се рат завршио, није остало ништа осим пепела, а САД су се тиме хвалиле  и да се Кореја се неће опоравити ни после 100 година.

Ове чињенице елоквентно показују да су амерички империјалисти сами испровоцирали Корејски рат и да су заклети непријатељ корејског народа. Мир никада неће наступити на Корејском полуострву све док је непријатељске политике САД према ДНРК.

Најсуровији разарајући рат икада у светској историји ратова, који су починили Амерички империјалисти, никада се не могу заборавити. То још увек и даље подстиче мржњу корејског народа према америчким империјалистима.

Под мудрим вођством председника Ким Ил Сунга, команданта гвоздене воље, цивили и војници ДНРК су победили у Отаџбинском ослободилачком рату, наневши сраман пораз америчком империјалистичком агресору.

Међутим, амерички империјалисти, уместо да извуку дужну поуку из тога, деценијама упорно покушавају да изазову нови рат, не одустајући од свог дивљег дизајна за агресију на ДНРК.

Узнемирени стално растућом националном снагом ДНРК, САД и њени савезници: корејске марионетске снаге и јапански реалционари сада добијају пакао- нагнут на анти-ДНРК агресивне потезе као никада раније.

Такво дрско понашање САД подстиче бес и освету корејског народа.

Само јачања националне одбрамбене способности је најбољи начин спречити нови рат и сачувати мир на Корејском полуострву.

Нико на овом свету није могао да блокира победнички напредак нашег народа и војске који су наследили херојски дух и храброст велике генерације победника која је поразила банду империјалиста предвођену САД у Отаџбинском ослободилачком рату – де факто сукоб између пушке и атомске бомбе

Komunisti Srbije podržavaju revolt makedonskog naroda i Komunističku partiju Makedonije koja učestvuje na protestima, kao i rad mladih komunističkih organizacija. Shodno tome podržavamo inicijativu Marksističke organizacije “Crveni” u vezi napada bugarskih nacionalista na suverenost makedonske države i nacije.

Mi, Komunisti Srbije kao jedini dosledni nastavljači tradicije KPJ I SKJ u Republici Srbiji smo ponosni što vidimo da naš rad na očuvanju tekovina NOB i socijalističke revolucije ima odjeka medju omladinom.

У дужем периоду у изјавама политичара из Србије, као и у већини домаћих медија, присутна је критика на рачун оних политичких и других фактора у ближем и ширем окружењу који заговарају ревизију историје, посебно када су у питању Први и Други светски рат. Део тих критика је свакако оправдан, јер се не сме дозволити да поражене снаге приказују своја недела као цивилизацијске вредности, а да се победници приказују као злочинци и бандити. Други део тих критика није оправдан, испуњен је

националистичким набојем и служи искључиво у дневнополитичке сврхе буржоске власти.

Када говоримо о ревизији историје, онда је најисправније кренути од себе, видети да ли

таквих случајева има и код нас. Тек када то питање решимо, имамо пуно право да критикујемо друге. На нашу жалост, ревизија историје Другог светског рата је у Србији итекако присутна. Некима се то можда чини небитним, али ако обратимо пажњу да се за Први светски рат најчешће користи термин Велики рат (што је било оправдано у периоду до избијања Другог светског рата), видећемо да се на тај начин жели умањити значај Другог светског рата, пре свега због чињенице да је у њему победу извојевала

Народноослободилачка војска Југославије и да је након рата у Југославији успостављено

социјалистичко друштвено уређење. Свакако да то смета садашњим властима (од 2000. године на овамо), које су политички следбеници четничких издајника и да желе да минимализују значај НОБ и социјалистичке револуције. Из уџбеника историје су избачени готово сви садржаји који се односе на НОБ, деци се презентује да су четници били борци за слободу (то се постаје вероватно тако што кољеш свој, а и друге народе), партизани се

званично помињу, и то веома стидљиво, само на обележавању значајних догађаја из Другог светског рата на којима присуствују представници Руске федерације, председник Републике редовно присуствује обележавању годишњице операције “Хaлијард” (када су четници у септембру 1944. године, покушавајући да се искупе за своје стравичне злочине и сарадњу са окупатором, спасили групу америчких пилота) док нa обележавање годишњице битке на Кадињачи (која је уврштена у званични Kалендар обележавања

историјских догађаја из ослободилачких ратова Србије) никада није отишао, нити послао неког од високих државних функционера. Оно што је посебно понижавајуће за све следбенике и поштоваоце НОБ јесу рехабилитације ратних злочинаца, највећих изрода српског народа. Судском одлуком рехабилитован је Драгутин Кесеровић, четнички војвода, од 1942. године командант Расинског корпуса, а од 1944. године командант Расинско-топличке групе корпуса, који су починили необројане злочине над невиним народом и заробљеним припадницима НОВЈ.

Такође, суд је донео одлуку да ратни злочинац Драгољуб Михаиловић није имао праведно

суђење, што је незапамћено у историји судства. Поседујемо књигу докумената са суђења овом злочинцу, која је штампана 1946. године. У њој су документовани небројани четнички злочини, злочини оних којима је командовао Драгољуб Михаиловић. Сви ти злочини су доказани и не знамо шта је још било потребно да би се он за исте осудио. Тренутно се води поновљени поступак за рехабилитацију Николе Калабића, команданта

тзв. Горске гарде, чији припадници су, поред осталих злочина, у мају 1943. године у селу

Рајковац заклали Даринку Радовић и њене две малолетне ћерке, а крајем априла 1944. године су у селу Друговац убили (део заклали, а део стрељали) 76 мештана и запалили 72 куће. Вероватно његова унука Весна Калабић, која је покренула поступак рехабилитације, сматра да ово није довољно да би неко био проглашен ратним злочинцем. Користимо прилику да је питамо: По Вашем мишљењу, колико је потребно убити невиних стараца, жена и деце да би неко био проглашен за ратног злочинца? Нема потребе да нам одговори на ово питање! Да има имало морала и људскости не би покретала поступак за

рехабилитацију. Наш народ има једну лепу изреку: “Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси”.

У Србији је од 2006. године, када је донет тзв. закон о рехабилитацији (з је намерно

написано малим словом), до данас рехабилитовано око 2000 ратних злочинаца и

сарадника окупатора. Тај закон и те судске одлуке донела је скупштинска већина и корумпиране судије које су припадале Демократској странци. То су исти они који су донели закон о изједначавању партизана и четника, о изједначавању бораца за слободу и издајника. Веома важну улогу у овом злочиначком подухвату има Слободан Хомен, који је у то време био државни секретар у Министарству правосуђе. Оно што треба да знају

доносиоци тих одлука је то да је правда можда спора, али достижна. Народ не заборавља. Свако од њих ће кад тад одговарати за своја злодела. За разлику од њихових, одлуке неке нове Народне скупштине и народних судова биће донете на основу чињеница и доказа, а казне ће бити примерена учињеним злоделима.

Оно о чему желимо посебно да пишемо овом приликом је рехабилитација двојице

жандарма – Богдана Лончара и Миленка Бранковића, које је у Белој Цркви седмог јула

1941. године убила Рађевачка партизанска чета. Оно што желимо да нагласимо је да поменути жандарми нису били проглашени ратним злочинцима, тако да то није био основа за покретање поступка за рехабилитацију. Важно је да истакнемо, да би јавност знала, да је поступак за рехабилитацију покренула Стана Муњић из Шапца, новинарка “Гласа Подриња”, за коју имамо непроверену информацију да је позната по својим екстермно десничарским ставовима. У складу са таквим опредељењем, није ни чудо што је

покренула поступак за рехабилитацију двојице припадника квислиншке формације која је у том моменту била под командом Комесарске управе Милана Аћимовића, а од октобра 1941. године у саставу Српске државне страже Милана Недића. Да разјаснимо, ради се о људима који су радили за немачку окупациону власт у Србији, ради се о издајницима свога народа. За такве је Стана Муњић покренула поступак за рехабилитацију.

Само покретање поступка не би било од значаја, да није уследила одлука Судског већа Окружног суда у Шапцу, којим је председавао “судија” Гојко Лазарев, донета децембра 2008. године, одлука којом су издајници рехабилитовани. Оно што изазива неверицу и доводи нас у ситуацију да се запитамо где ми то живимо, јесте образложење одлуке. У интересу презентовања истине о овом срамном поступку, преносимо део образложења у коме се наводи да су поменути жандарми “лишени живота без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот”.

Очигледно је да морамо да се подсетимо неких чињеница, како бисмо могли да укажемо

на сву бесмисао ове одлуке. Краљевина Југославија је шестог априла 1941. године

нападнута од стране фашистичке Немачке и њених савезника – Италије, Мађарске и

Бугарске. Након 11 дана, 17. априла је потписан акт о капитулацији и Југославија је окупирана и “раскомадана” међу фашистичким државама које су је напале. Централна Србија је била под управом немачког заповедника за Србију, који је формирао марионетску Комесарску управу на челу са Миланом Аћимовићем, чији задатак је био да за рачун немачке војне силе, заједно са немачким јединицама, одржава ред у централној

Србији. Централни комитет КПЈ је четвртог јула 1941. године упутио позив на устанак, а

до тог момента је већ био формиран део партизанских јединица, а међу првима Ваљевски

партизански одред, у чијем саставу је била Рађевска партизанска чета. Извршавајући

задатак подизања народног устанка, Рађевска партизанска чета је седмог јула 1941. године

дошла у Белу Цркву, како би окупљеном народу упутила позив да крене у борбу против

окупатора. Том приликом Жикица Јовановић Шпанац је одржао говор, који је наишао на

одобравање огромне већине присутних. Међутим, ту су били присутни и поменути жандарми, који су представљали немачку окупациону власт. Дошло је до размене ватре, којом приликом су ови жандарми убијени. Да још једном разјаснимо, у моменту погибије жандарма дешавао се народни устанак против окупатора. С једне стране су били они (који су заступали интересе окупатора), а са друге стране су били устаници – народни партизани. Дошло је до борбе, у којој су жандарми убијени. Овде се радило о две у рату супротстављене стране, о погибију у току борбе. Не знамо ко је још видео да зараћене стране прво организују суђење, па се тек онда боре и они којима је тако пресуђено буду убијени. То је стварно невиђен нонсенс. Такође, како неко може да прича о идеолошком прогону? То је почетак устанка, још малтене нема ни помена о револуцији, помиње се само борба против окупатора. Да подсетимо, у том периоду су и четници Драгољуба Михаиловића заступали став о борби против окупатора. Ситуација је потпуно јасна – са једне стране су били борци за слободу, а са друге издајници, слуге окупатора. Ко је прогонио и ко је вршио насиље. Окупатор и његове слуге или поробљени народ? Када је

право на живот у питању, поставићемо питање: Да ли су грађани Београда који су погинули у немачком бомбардовању Београда шестог априла 1941. године имали право на живот, да ли су заточеници бањичког логора имали право на живот? Поменути жандарми су радили за њихове убице.

Приликом доношења ове тзв. судске одлуке извршена је невиђена замена теза. По одлуци

Вишег суда у Шапцу окупирани народи немају право на одбрану и на слободу, већ морају да се повинују окупатору. Врло поучно!

На крају, да се зна, нећемо заборавити ни судију Гојка Лазарева ни Стану Муњић, која је

покренула поступак за рехабилитацију.

Ако вам не буде судио народни суд, судиће вам историја!

СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОД

,U planini mrkoj nek mi bude hum,

Nad njim urlik vuka, crnih grana šum,

Ljeti vječan vihor, zimi visok snijeg,

Muku moje rake nedostupan bijeg.

Visoko nek stoji, ko oblak i tron,

Da ne dopre do njeg niskog tornja zvon,

Da ne dopre do njeg pokajnički glas,

Strah obraćenika, molitve za spas.

Neka šikne travom, uz trnovit grm,

Besput da je do njeg, neprobojan, strm.

Nitko da ne dodje, do prijatelj drag, –

I kada se vrati, nek poravna trag.’

Progresivnо оpredeljen, Goran је već 1942. zajedno sa poznatim pesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana.Poznatu poemu “Јаmа“ napisao је u partizanima inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna kada је bačen veliki broj Srba u kraškе јаmе око Livanjskog polja. Nju је prvi put čitao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afrić. Već sredinom jula 1943. godine I. G. Коvačića su u selu Vrbnica, blizu Foče, ubili četnici. U trenutku smrti је imao 30 godina. Nepojmljivo tragično о su se obistinile njegove reči iz pesme “Мој grob”. Zaklalo ga je smeće iz redova naroda nad kojim su izvršeni zločini o kojima je pisao kako se nikada ne bi zaboravili.

“Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi “Jama” tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od “srpskih osvetnika”, četničkih izroda, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači. Nikada poštenije i čovječnije djelo pjesnika nije bilo grđe kažnjeno i nikad čelo ubice nije bilo ukaljano sramnijim zločinom. Čitajući Goranovu “Jamu”, pokoljenjima i pokoljenjima srpske omladine stezat će se srce nad zločinima, koji su izazvali takav krik pjesnika, ali isto tako i nad zločinom, koji je tome divnom galebu prerezao grlo.“

(Moša Pijade)

Grob Ivana Gorana Kovačića ostao je nepoznat, baš onako kako je bio poželio (pjesma-epitaf Moj grob).

Uništavanje rakovičkog industrijskog basena počelo je sa razbijanjem SFRJ i kontrarevolucijom početkom devedesetih godina prošlog veka a dovršeno dolaskom na vlast demokratsko- radikalnih vazalnih vlada koje su po svom karakteru uvek bile antiradničke i antinarodne.

Nekada industrijski giganti iz veličanstvene epohe socijalizma “Industrija motora Rakovica”, “Dvadesetprvi maj Beograd” i ” Rekord” zapošljavali su oko 25.000 radnika za čije potrebe su nicala čitava naselja sa potrebnom infrastrukturom radi stambenog zbrinjavanja radnika i njihovih porodica.

U ovim fabrikama proizvodili su se pneumatici, avio, auto i turbo motori, alati, traktori itd. Samo u “Rekordu” proizvodili su se pneumatici koji su se izvozili u 25 zemalja Evrope i Afrike a oko 5000 zaposlenih radilo je u četiri smene. U vreme socijalizma, tokom zlatnih osamdesetih godina prošlog veka izvoz je dostizao 22 miliona dolara godišnje. U pljačkaškoj privatizaciji koja je usledila sa restauracijom kapitalizma, nove kontrarevolucionarne vlasti prodale su fabriku guma “Rekord”stranim tajkunima i kriminalcima a fabrika se uskoro zatvara i ruši dok sadašnja radikalska vlast na njenom mestu gradi šoping mol. Slična je situacija i sa preostale dve fabrike. Na mestu”DMB-a” sada je ogroman magacin drogerije “Lili” dok je “IMR” zarasla u korov i puzavice. Sve ovo, buržoaske vlasti izvršile su po nalogu krupnog kapitala sa zapada kako bi se uništila proizvodnja u Srbiji i kako bi sa zapada kupovali njihovu robu.

Šta je sa radnicima? Više ih nema u Rakovici, sve je pusto. A do pre trideset godina ( u zlatno doba socijalizma) oko 15 časova, okolnim ulicama nije se moglo proći od radnika.

Kapitalistčke vlade se menjaju ali matrica im je ista. Na sve strane niču kladionice, šoping molovi i crkve u kojima omladina provodi vreme. Političari, nepoštena inteligencija, sveštenstvo, kafanski istoričari i buržoaski mediji koriste svaku priliku ne bi li što više pljuvali po svemu što ima veze sa socijalističkom Srbijom i Jugoslavijom, komunistima i samoupravljanjem.

Fabrika nema, radnika nema ( oni su uzeli otpremninu) nema ko ni da se buni. A zamislite samo 25.000 radnika u borbi za radnička prava.

Danas kada su idoli naše dece kriminalci, starlete i “Pinkove” pevačice krajnje je vreme da se podsetimo ko su bili pravi heroji. Iako je od pogibije Žikice Jovanovića Španca, Dragojla Dudića, Miše Dudića i dr Miše Pantića prošlo 80 godina, nema ko za njih nije čuo i ko ne zna kakva herojska dela su uradili. Ali, ono što malo ko zna jeste da su sva četvorica bila posthumno sahranjeni zajedno kod zgrade starog kantara, na mestu sadašnjeg Doma kulture.

Ove slike deo su porodične foto arhive g-đe Marije Pecikoze i prikazuju dan sahrane ova četri heroja revolucije.Skroz levo na slici je kovčeg sa posthumnim ostacima heroja Dragojla Dudića, zatim kovčeg Žikice Jovanovića Španca, Miše Dudića i dr Miše Pantića.

Jedan od direktnih potomaka Dudića koji su ostali u Valjevu, Miša Dudić (rođ. 1961), kaže da su ove fotografije dobro podsećanje na neke izuzetno pozitivne i poštene ljude tog vremena, koji bi danas sigurno zauzimali važno mesto u intelektualnim, privrednim i političkim krugovima!

“Moralna merila koja su imali nikad ne zastarevaju, a danas bi svakako “bola oči” i što je još gore, verovano bi bila neshvaćena”, kaže Dudić, nećak dobro poznatog heroja Miše Dudića.

Dragojlo i Miša Dudić su sa ovog mesta premešteni na kratko u park na Jadru a zatim na Kličevačko groblje gde i danas počivaju.

Ono što još treba napomenuti je da je čitava Dragojlova porodica učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi. Sin Miloš umro je 1943. godine od posledica ranjavanja u Prijepoljskoj bici, proglašen je za narodnog heroja, ćerka Persa je stradala u logoru Aušvic u Nemačkoj, a supruga Stevka i ćerka Zorka bile su zatočenice Banjičkog logora.

Preuzeto sa sajta: ” Valjevska posla”.

Dana 07. jula 2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije položila je venac na spomenik Žikici Jovanoviću Špancu u Beloj Crkvi. U organizaciji opštine Krupanj i SUBNOR -a Republike Srbije uz kulturno – umetnički program obeležen je ovaj veliki datum iz istorije naroda Srbije. Dan ustanka naroda Srbije je bio državni praznik u Socijalističkoj Republici Srbiji i Republici Srbiji, koji se proslavljao 7. jula i obeležavao je godišnjicu oružane akcije Rađevačke partizanske čete Valjevskog partizanskog odreda, 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi, kod Krupnja. Praznik je zadržan i posle raspada SFR Jugoslavije i slavio se sve do 9. jula 2001. godine, kada je ukinut od strane buržoaske antinarodne vlasti koja se stidi antifašističke borbe srpskog naroda.

Pokušaji revizionista iz redova kvazi istoričara i pročetničke vlasti da omalovaže ovaj važan datum iz istorije srpskog naroda neće proći jer su jedini istinski borci protiv fašističkog okupatora bili samo borci Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije na čelu sa KPJ. Tog 07. jula 1941. godine, Žikica Jovanović Španac nije ubio nevine žandare već sluge okupatora koji su tog dana tukli nevin narod. Nažalost, u porti crkve koja se nalazi u neposrednoj blizini spomenika herojima Rađevačke partizanske čete, kler je podigao spomenike ubijenim izdajnicima čime je još jednom pokazao svoj antinarodni karakter.

Neprihvatljivo je i da predstavnici vlasti (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja),na partizanskoj proslavi pozdravljaju prisutne pozdravom “Pomaže bog braćo i sestre” čime se jasno vidi koga sve akredituju da ih zastupa na ovako važnim događajima.

Komunisti Srbije su danas u Beloj Crkvi, bili jedina komunistička organizacija koja je prisustvovala obeležavanju Dana ustanka naroda Srbije.

Smrt fašizmu – sloboda narodu!