Dana 04. jula 2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije, komitet Crepaja položila je venac na spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu.

Pored naše delegacije prisutni su bili i predstavnici SUBNOR-a iz Kovačice kao i direktor Doma kulture Mita Živkov Lala Nikola Kosovac.

Komunisti Srbije nikada neće zaboraviti herojsku borbu partizana koji su pod vođstvom slavne Komunističke partije Jugoslavije bili jedini istinski borci protiv fašizma na teritoriji Jugoslavije.

Smrt fašizmu- sloboda narodu!

На простору СФРЈ остао је само један живи народни херој. Користимо прилику да Петру Матићу Дулету честитамо 102-и рођендан и пожелимо му добро здравље. Његов животни пут оличен у борби за идеје комунизма и обесправљених слојева друштва, као и његова борба против фашизма, светао је пример за све комунисте.

Петар Матић Дуле рођен је 6. јула 1920. године у Иригу. Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему. У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора.[1] Када је формирана Иришка партизанска чета, постао је њен први политички комесар. У лето 1942. године за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору, био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Сремског партизанског одреда у источну Босну, он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему. У прво време је био заменик, а потом и командант овог батаљона.

Половином маја 1943. године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада. Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа, напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни. Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком, новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда.

За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944. године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944. године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију, на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине.

После ослобођења Београда, новембра 1944. године, упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је 1945. године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“. По завршетку школовања и повратку у ослобођену Југославију, завршио је и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је командант 51. војвођанске и Четврте крајишке дивизије, начелник Штаба корпуса и начелник одељења у Генералштабу, начелник Ратне школе ЈНА, први заменик Начелника Генералштаба ЈНА, помоћник Савезног секретара за народну одбрану и подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) и др. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Пензионисан је 31. децембра 1980. године у чину генерал-пуковника ЈНА.

За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је од Петог конгреса, а на Седмом конгресу СКJ изабран је за члана Сталног дела Конференције Савеза комуниста Југославије. Био је и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА. Биран је за народног посланика Скупштине Србије и Савезне скупштине, у више сазива. Од 1982. до 1986. био је члан Председништва ЦК СКЈ. У пролеће 1988. изабран је за председника Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а у октобру исте године је смењен због сукоба са руководством СР Србије. Касније је поднео оставку и на чланство у ЦК СКЈ.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Цела породица Петра Матића Дулета учествовала је у рату. Мајка му је стрељана у Јасеновцу, 1942. године, док му је отац до смрти мучен у немачком затвору и две недеље по пуштању из затвора преминуо је у родном Иригу. Сестра од стрица, Анка Матић Грозда, погинула је 1944. током ослобођења Београда. Проглашена је за народног хероја Југославије, 2. октобра 1953. године.

Супруга Душанка такође је била учесница Народноослободилачког рата и борби током Београдске операције.

Имали смо велику част да се сретнемо, поразговарамо и фотографишемо са другом Матићем током обележавања Дана борца пре два дана.

Dana 04. jula 2022. godine delegacija partije Komunisti Srbije položila je venac na spomenik “Poziv na ustanak” ispred kuće Ribnikar, u kojoj su članovi Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, 4. jula 1941. godine, održali sednicu na kojoj su doneli odluku o podizanju ustanka naroda Jugoslavije protiv okupatora. Ovaj dan se kasnije proslavljao kao Dan borca. Dan borca je najznačajniji datum u istoriji srpskog naroda i svih naroda Jugoslavije. Dan borca je za državni praznik proglašen 26. aprila 1956. godine i proslavljao se svake godine u čitavoj zemlji. Posle raspada SFR Jugoslavije, postao je državni praznik Savezne Republike Jugoslavije a ukinule su ga kontrarevolucionarne buržoaske vlasti 2001. godine.

Pored nas, vence su položili i predstavnici SUBNOR-A Savski venac, SUBNOR-A Srbije, Društvo za istinu o NOB-u i Jugoslaviji, SUBNOR Laćarak i predstavnici udruženja Šeste ličke brigade.

Prisutan je bio i poslednji živi narodni heroj u Srbiji Petar Matić Dule koji je duboko ušao u 103 godinu.

I pored svih pokušaja revizije istorije, ostaje nepobitna činjenica da su jedini istinski borci za slobodu bili samo partizani na čelu sa slavnom Komunističkom partijom Jugoslavije, za razliku od četnika koji su verno služili fašističkog okupatora.

Sramotno je da na obeležavanju ovog velikog datuma nije bilo nikog od predstavnika vlasti kao i onih bliskih režimu koji se ovog datuma sete samo u marketinške svrhe. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić učestvuje na obeležavanju godišnjice operacije Halijard kao baštenik poraženih snaga iz Drugog svetskog rata kojom su četnici pokušali da se iskupe za sve zločine nad srpskim i ostalim narodima Jugoslavije i da se iskupe zbog otvorene saradnje sa okupatorom. Ovaj minoran događaj u istoriji, u odnosu na slavne bitke Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, režimski reditelj Radoš Bajić pretvoriće u film od para poreskih obveznika Srbije.

Za to vreme muzej “4. Jul” devastiran je i prepušten zubu vremena. Zarastao je u korov a odnedavno su ispred njega postavljeni kontejneri za smeće koji koriste slučajno ili ne i iz rezidencije ambasade Nemačke koja se nalazi u neposrednoj blizini.

Sramota je da su Komunisti Srbije, kao jedina iskrena marksističko-lenjinistička organizacija u Srbiji, bili ujedno i jedina komunistička organizacija koja je položila venac na spomenik “Poziv na ustanak”.

Od svih koji se pozivaju na tradiciju KPJ samo su članovi partije Komunisti Srbije izašli da polože venac.

Ostali se pozivaju na to kad im zatreba za reklamiranje ili u toku predizbornih aktivnosti ako se poklope datumi.

Пре неколико дана патријарх СПЦ Порфирије објавио је на инстаграму да неколикодиректора средњих школа у Србији спречавају ученике да изаберу веронауку као предметкоји ће похађати. Даље наводи да ће се у вези са тим консултовати са архијерејима СПЦ и да ће објавити списак поменутих директора.

Сматрамо да је мало вероватно да директори средњих школа могу да врше утицај на ученике везано за избор предмета који ће похађати, имајући у виду чињеницу да се ученици о изборним предметима изјашњавају приликоm уписа, а да им се директори обично обраћају пригодним говором тек на почетку школске године. Међутим, ако оставимо ову чињеницу на страну и прихватимо као истину да неки директори врше притисак на ученике да не изаберу веронауку, поставља се озбиљно питање: чему служи објављивање списка тих директора од стране патријарха СПЦ?

Пре нашег виђења одговора на ово питање, не можемо а да не кажемо да нас овaкво прављење спискова неодољиво подсећа на спискове припадника и симпатизера НОП које је правио председник избегличке краљевске владе у Лондону Слободан Јовановић. Спискови су слати у земљу, а лица која су се на њима налазила ликвидирана су (заклана) од стране озлоглашених четничких црних тројки. Сврха тих спискова је давно разјашњена, а на нама је да разјаснимо чему служе ови нови, патријархови спискови. Да патријарх и врх СПЦ уопште желе да се дође до истине, обратили би се просветној инспекцији, која би испитала наводе из пријаве и на тај начин би се утврдило право стање ствари. Очигледно је да није циљ да се утврди истина, циљ је да се застраше сви који и помисле да кажу нешто против изучавања веронауке у школама, од друштвених и политичких чинилаца до родитеља. Након објављивања списка, наступиће психички притисак према лицима са списка претњама и увредама на друштвеним мрежам од стране дежурних “заштитника вере православне и србства”, а није искључено да ће бити и физичких напада. Све то ће бити наук осталима да са црквом и веронауком нема шале. По нашем мишљењу, ово је сврха прављења спискова патријарха Порфирија. Да ли је овакво понашање врха СПЦ у складу са принципима православља и светосавља, остављамо да оцену дају они који се баве теологијом. Наше мишљење је да исто није у складу са општеприхваћеним моралним принципима савремене цивилизације, већ да је више у духу инквизиције. Нас ово уопште не чуди, јер и како би? Шта може да се каже о онима који су озлоглашеног четничког кољача, свештеника СПЦ Милорада Вукојичића, познатијег као Поп Маца (надимак Маца није добио због умиљатости, већ зато што је за убијање жена користио мацолу) 2005. године прогласили свецем Српске православне цркве. “Подвиг”који је овај “светац” учинио је свирепо убиство 10 жена у Пљевљима 1944. године, чија jедина крвица је била да су им мужеви (не оне) били припадници Народноослободилачке војске Југославије. Тих 10 убистава му је недвосмислено доказано, иначе је био оптужен за 57 убистава. Првобитно је осуђен на смрт вешањем, али му је накнадно казна преиначена у смрт стрељањем. Можемо само замислити да би вероватно био проглашен за

“посебно заслужног свеца” да му је доказано и осталих 40 убистава. Ко зна, да су четнички зликовци који су 1943. године заклали Даринку из Рајковца и њене две малолетне ћерке починили још које доказано клање, можда би и они постали свеци СПЦ. Јер то је вероватно мерило: што више жена закољеш, то си заслужнији. Можда није на одмет подсетити и да СПЦ од двеведесетих на овамо више функционише као фирма, него као духовна организација. О томе говоре ценовници услуга. Ту се још најбоље пролази са освештењима (кућа, локала, кола, музичких албума,…), свећењем водице и сл. Следе крштења, а убедљиво највеће цене су за вернике који свакако имају највећу муку и тугу, за опела покојницима. Наравно, посебне тарифе су за оне који су “мало ван прописа”, као што су три развода уз благослов цркве и сл. Али, ако се добро плати, све је могуће. Треба имати у виду да је, због те чињенице (фирма), патријарх Порфирије редован гост у Клубу привредника (чији су чланови тајкуни попут Дракулића, Костића и сл).

Да је такво понашање исплативо, доказ је возни парк испред Патријаршије у време заседања Синода СПЦ. Позавидели би им и најбогатији, не само у Србији већ и шире. Шта ли тек имају, што нама обичним смртницима није могуће да видимо? А знате, они су се ступивши у монаштво обавезали на смерност. Шта би било да нису?

На крају, да не заборавимо државу! Од новца нас пореских обвезника, држава енормне суме новца уплаћује на рачун СПЦ, без икаквог законског основа. Разлог за овакво поступање државе лежи у безрезервној подршци СПЦ владиној (читај Вучићевој) антинародној политици. О народу нико ионако не води рачуна, а што је најтужније, ни он сам о себи. Зато смо сигурни да држава по напред разматраном питању неће реаговати и заштитити свој Уставом прокламовани секуларни карактер.

СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ

Извршни секретаријат

Партије Комунисти Србије

Na protestu radnika Fijata vijore se zastave Republike Srbije koja i pored toga što je još uvek Republika na svojoj zastavi ima monarhistčki grb. Apsurdnost situacije jer su upravo oni koji su radnike “Fijata”, kao i ostale radnike u Srbiji doveli do katastofalnog položaja, pripadaju desnom spektru i koji se zalažu za kapitalizam i monarhiju. U doba socijalizma fabrika automobila “Zastava” je godišnje proizvodila 200 000 automobila a delovi za automobile bili su 90% od domaćih kooperanata. Danas “Zastava” u kooperaciji sa Fijatom proizvodi model Fijat 500L ispod 50.000 godišnje a omer ugrađenih delova je obrnut, 90% je iz uvoza.

Kapitalizam po običaju iznenadi svoje “žrtve“. Radnici u Srbiji bi da nose četnička obeležja a da žive kao u socijalizmu. Nedostatak svesti među radnicima o neophodnosti borbe za radnička prava ali pod radničkom, crvenom zastavom sa srpom i čekićem i dovela je radnike u ropski položaj.

Kapitalizam uspeva, gotovo vekovima, da iznenadi svoje vernike. Sve u svemu, ono što se dešava randicima Fijata nije ništa novo i nigde to ne predstavlja neku novinu, takva je priroda kapitalizma. Nije ništa novo ni ponašanje srpske vlade; ipak je ona prvo kapitalistička a potom srpska vlada. Iluzija je da će sada Vlada pomoći radnicima kao što je pomogla vlasnicima Fijata kada je kupovala radna mesta. Naivna je predstava da će posredovanje vlade u ovom sukobu radnika i kapitalista biti na strani radnika.

Sprega monarhije, kapitalizma i crkve znači sigurnu robovsku poziciju i propast radničke klase.

Povodom 47 godišnjice od posete Kim Il Sunga SFRJ ( jun 1975) i 58 godišnjice od početka rada Kim Džong Ila u CK Radničke partije Koreje ( 19. jun 1964) održan je video sastanak na kome su učestvovale jedine dve ozbiljne komunističke organizacije u Srbiji: Komunisti Srbije i NKPJ kao i drugovi iz Socijalističke radničke partije Hrvatske ( svi članovi Međunarodne organizacije komunističkih i radničkih partija sveta SOLIDNET). U nastavku prenosimo tekst Komunista Srbije koji smo poslali ambasadoru Demokratske Narodne Republike Koreje, drugu Ri Pjong Du, koji nam se zahvalio na aktivnoj podršci i jačanju saradnje između naše dve partije i dve zemlje.

DRUGARICE I DRUGOVI

U ime partije Komunisti Srbije upućujem pozdrave drugu Ri Pjong Du ambasadoru DNR Koreje u Bukureštu kao i učesnicima ove konferencije, drugovima iz SRP Hrvatske kao i drugovima iz NKPJ.

Pre 47.godina u junu 1975. godine našu SFRJ posetio je drug Kim Il Sunng. Prijateljstvo koje je postojalo između Maršala Josipa Broza Tita i druga Kim Il Sunga je bilo neraskidivo kao i veze između SKJ i Radničke Partije DNR Koreje. Drug Tito i drug Kim bili su najveće ličnosti u istorijama njihovih naroda. Oni su kroz istoriju prolazili kroz identična iskušenja. Bili su vođe oružanih revolucija kojima su srušili kapitalizam. Bili su Vrhovni komandanti armija koje su oslobodile zemlje od okupatora. Bili su Generalni sekretari svojih partija. Bili su veliki svetski državnici. Bili su verni idejama klasika marksizma i izgrađivali su socijalizme Korejskih odnodnosno Jugoslovenskih boja. Sve pobede izvojevane su zahvaljujući jedinstvu partije naroda i armije. Hrabrost, drugarstvo, solidarnost, humanizam su bile njihove najvažnije osobine. Zato se drugovi Kim Il Sung i Maršal Tito nalaze u svetskoj istoriji zajedno sa revolucionarima koji su srušili kapitalizam kao što su Lenjin. Mao Ce Tung Ho Ši Min i Fidel Kastro. Komunisti Stbije nikada neće zaboraviti lik i delo druga Tita i druga Kim Il Sunga.

Ovom prilikom želimo da se podsetimo da je 19. juna 1964 godine drug Kim Džong Il izabran u CK Radničke partije DNR Koreje. Tu počinje njegov uspešan i dugotrajan rad na izgradnji humanog socijalizma učeći na iskustvu revolucionarne genracije Kim Il Sunga. Kada je 1994 godine preuzeo da vodi zemlju uspešno se izborio sa velikim pritiscima i teškoćama. Posle kontrarevolucije u SSSRu, Jugoslaviji i drugim državama Istočne Evrope DNR Koreja postala je kost u grlu svetskim neofašistima koje predvode SAD. Ti imperijalisti su sve svoje kapacitete preusmerili na rušenje socijalizma u preostalim državama a naročito u DNR Koreji. Razlog je više nego jednostavan. Korejski socijalizam je najdosledniji i najhumaniji i zato mora biti eliminisan. Imperijalisti nisu uspeli. Veličina Kim Džong Ila ogleda se baš u tome da se hrabro i odlučno borio sa svojim drugovima ptotiv impetojalističkih neprijatelja i u isto vreme izgrađivao društvo po meri čoveka. To je uspeo zahvaljujući svojoj hrabrosti, iskustvu, vizionarstvu, obrazovanju i doslednom marksističko lenjinističkom ideološkom opredeljenju.

Živela DNR Koreja.

Dana 03. juna 2022. godine, u organizaciji partije Komunisti Srbije, u restoranu “Deset” Ustanove studentski centar Beograd, održana je promocija knjige “Split je umra” autora Maria Vujevića. Splićanin, Jugosloven, član naše bratske Socijalističke radničke partije Hrvatske, drug Mario je autor nekoliko knjiga: “Crveni Mohikanac”, “Šta će reći ljudi” i “Split je umra”. U poslednjoj”Split je umra” provlači se jak antifašizam, borba za normalan suživot, problemi dece iz mešovitih brakova. Žalosno je da je Split, koji je nekada bio crveni grad i koji je tokom Drugog svetskog rata dao veliki broj pripadnika u sastav partizanskog pokreta i čiji je fudbalski klub Hajduk predstavljao tim NOVJ tokom 1944 i 1945 godine, danas crni grad.

Raspadom Jugoslavije drug Mario zalagao se za prestanak mržnje na ovim prostorima. Javno se deklarišući kao antifašista i borac za ljudska prava proglašen je društveno nepodobnim u svojoj sredini. Njegova borba protiv šovinizma i brojanja pogrešnih krvnih zrnaca bila je i ostala trn u oku hrvatskih nacionalista. Kao Jugoslaven i antifašista osuđivao je progon i mržnju prema manjinskim narodima.

Nadamo se da ćemo se uskoro ponovo videti na promociji njegove nove knjige.

Smrt fašizmu- sloboda narodu!

Zajedno sa Fidelom je 1953. organizovao napad na vojne barake Monkada, pokušavajući da sruši diktatorski režim Fulgensija Batiste.

Nakon tog neuspelog napada braća Kastro su provela dve godine u zatvoru da bi potom otišli u Meksiko, gde su pripremali brod „Granma“ za revolucionarnu ekspediciju na Kubu.

Raul se tokom tog perioda sprijateljio s Če Gevarom, koga je nakon toga upoznao s Fidelom. Zajedno sa još 82 revolucionara iskrcao se na Kubu, 2. decembra 1956. godine sa jahte Granma, kao pripadnik revolucionarne organizacije Pokreta 26. jul što predstavlja početak kubanske revolucije. Do mesta sastanka revolucionara, napuštene vile u planinama Kresensio Pereza, dospelo je samo njih 22, koji su imali samo dve puške. Među njima su bili Fidel Kastro, Raul Kastro, Ernesto Če Gevara, Kamilo Sjenfuegos, Ramiro Valdez i Huan Almeida Boske.

Revolucionari i braća Kastro srušili su Batistu 1959. godine i od ostrva bordela i jeftine radne snage za jenkije izgradili su državu socijalne pravde koja danas ima najbolji zdravstveni i obrazovni sistem na svetu.

U petak 03.06. u organizaciji partije Komunisti Srbije biće održano književno veče sa našim drugom Mariom Vujevićem iz Splita. Dođite da se upoznate sa ovim izvanrednim čovekom i Jugoslovenom i da vidite da smo mi još uvek jedan narod.

Mesto održavanja književne večeri je restoran Desetka ul. Svetozara Markovića 56 Beograd.

Za više informacija možete se obratiti na našu stranicu ili drugarici Olgi Romano (putem messengera) našem referentu za kulturu.

Predsednik luksemburškog parlamenta Pjer Gregoar predložio je Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir 1973. godine. On i ostali inicijatori ovog predloga smatrali su da je jugoslovenski predsednik u čitavom posleratnom periodu učinio mnogo da se izbegne rat i očuva mir u svetu.

Gregoar i ostali predlagači naročito su imali u vidu što je Tito jedan od inicijatora vanblokovske politike koja je mnogo doprinela da svet izađe iz hladnog rata i koja je afirmisala na međunarodnoj sceni jednu novu snagu, zemlje trećeg sveta. Pjer Gregoar je predlog norveškom parlamentu o dodeljivanju Nobelove nagrade za mir predsedniku Titu podneo u ime celog Međunarodnog komiteta za naučna istraživanja posledica Drugog svetskog rata, čiji je bio predsednik, i Organizacije žrtava fašizma Zapadne Nemačke, na čijem čelu je bio Karl Ibah. Predsednik luksemburškog parlamenta i ostali podnosioci predloga za Nobelovu nagradu za mir predsedniku Titu imali su u vidu ne samo konkretne zasluge za mir jugoslovenskog predsednika već i to koliko Titova politika mira ima pristalica i poštovalaca u svetu.

Tito je mnogo putovao po svetu i uspešno širio ideju mira među narodima. Za ono što je učinio na unapređenju odnosa među narodima i jačanju mira u svetu nema sumnje da je zaslužio ovu nagradu.

” Heroj u ratu, Tito je posle rata uspešno vodio svoju zemlju između mnogih opasnosti i afirmisao politiku mira”. ( Pjer Gregoar)

Svi političari posle Tita na jugoslovenskom prostoru, a pogotovo posle kontrarevolucije i razbijanja SFRJ, predstavljali su i predstavljaju samo marionete u rukama imperijalističkih centara moći koji su svoje državice i narode doveli u polukolonijalni status i daleku periferiju Evrope i sveta.