На данашњи дан пре 23 године почела је злочиначка агресија НАТО фашиста на Савезнурепублику Југославију. Оправдавајући своју операцију, коју су цинично назвали”Милосрдни анђео”, тобожњом заштитом “угроженог албанског становништва” на Косову

и Метохији, ови злочинци су без одобрења Савета безбедности УН започели бесомучнобомбардовање СРЈ, које је трајало 78 дана. У току агресије убијено је око 3.500 људи, одкојих око 2.500 цивила, међу којима осамдесет деветоро деце. Рањено је преко 12.000

људи. Уништена је путна и енергетска инфраструктура земље, разорено много фабрика,образовних и здравстевених установа, стамбених објеката, установа и споменика културе, медијских објеката, цркава и манастира. Процењује се да је висина причињене штете преко

100 милијарди америчких долара.НАТО фашисти су за свој злочиначки поход користили крстареће ракете, класичне авионске бомбе, касетне бомбе (против цивилних циљева) што је изричито забрањено међународним конвенцијама, муницију пуњену осиромашеним

уранијумом и сл. После завршетка агресије, на десетине људи је погинуло од заосталихексплозивних направа, а број оболелих од различитих облика карцином је вишеструкоувећан. Све ово је резултат “милосрдних анђела” фашизма. Подсетићемо на најокорелије неофашисте, виновнике овог невиђеног злочина: Бил Клинтон, Хилари Клинтон, Медлин Олбрајт, Кристофер Вокер, Тони Блер, ГерхардШредер, Жак Ширак, Хавијер Солана, Весли Кларк… Не заборавимо ни Џејмија Шеја,портпарола НАТО, који је остао запамћен по свом саркастичном термину за невине цивилне жртве – “колатерална штета. У току писања овог текста, објављена је једна лепавест. Медлин Олбрајт – један од највећих монструма у најновијој историји, умрла је на дан када је донета одлука о бомбардовању СР Југославије. За свако људско биће које умре, ми осећамо емпатију, али она није била људско биће, сем по обличју. Некоме ће се ова констатација чинити непримереном или

суровом, али није. Да подсетимо, 1995. године је изјавила да је вредело што је збогамеричког деловања умрло пола милиона ирачке деце, јер је ова злочиначка творевина(САД) остварила свој циљ. Такође, за Србе је изјавила да су “одвратни и прљави”. Какожалити неког ко је у моменту смрти (85 година) има 82 године више од мале Милице, или70 година више од деце која су убијена у америчком бомбардовању цивилних аутобуса и возова.Жалосно је да и после толико година на нашем тлу делују организације које раде уинтересу САД и НАТО неофашиста уопште, а против интереса радног народа Србије. Да не буде недоумице, мислимо на припаднике организације “Отпор”, формиране од стране

ЦИА-е и неке од невладиних организација, као што је “Фонд за хуманитарно право”, које су финансиране од стране америчких фондација. Сматрамо да томе треба да дође крај, а даови плаћеници треба да буду приведени правди.Били бисмо недоречени по питању агресије на нашу земљу, када бисмо заобишли улогуНАТО фашиста у тренутним дешавањима у Украјини. Комунисти Србије свакако нису за

то да се проблеми између држава и народа решавају ратом. Ми смо за примену принципа мирољубиве и активне коегзистенције, што је била једна од основа несврстане спољне политике СФРЈ. Свима је јасно да је актуелни рат почео нападом оружаних снага Руске

федерације на Украјину. Међутим, за нас је од велике важности ко је до рата довео. На топитање одговор је недвосмислен – за рат је одговоран НАТО пакт.Оно на шта желимо да укажемо је чињеница о недоследном и неодговорном понашању НАТО фашиста. Навешћемо само неке од паралела са агресијом на СРЈ и уопште сапонашањем НАТО пакта и злочиначких САД.

1) Напад Русије на Украјину је у супротности са међународним правом – да још једом подсетимо, агресија НАТО на СРЈ је изведена без одобрења Савета безбедности УН;

2) Деловање руских снага за последицу има жртве међу цивилним становништвом – већ смо навели колико је убијених и рањених цивила било у НАТО агресији на СРЈ, а да не помињемо цивилне жртве у Ираку, Либији и Сирији (наравно саосећамо са свим жртвама у Доњецку, Луганску и Украјини);

3) Деловање руских снага у Украјини представља ратни злочин – а шта је са деловањем НАТО у СРЈ, односно САД у Ираку, Либији, Сирији? Шта је то него ратни злочин?

4) Владимир Путин је ратни злочинац (овај закључак је донео амерички Конгрес, а иначе у међународној правној пракси судови доносе одлуку о томе ко је ратни злочинац) – по овој логици сви амерички председници, од зликовца ХаријаТрумана (који је наредио бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки) па до данас, су ратни злочинци и треба им судити, некима свакако постхумно. О оправданости овога говори чињеница да су САД од завршетка Другог светског рата до данас започеле 41 рат и у свима су били агресори;

5) Руси лажу да се у Украјини налазе лабораторије у којима се развија биолошко оружје – повод за напад на Ирак је била тврдња САД и британског премијера Тонија Блера да Ирак поседује хемијско и биолошко оружје и да се спрема да га употреби. То оружје никада није пронађено, што доказује да су наведене тврдње САД и Велике Британије биле чиста ЛАЖ.

Из свега наведеног можемо да закључимо да је НАТО једна злочиначка организација, намењена да силом намеће вољу неофашистичког либералног капитализма непослушним народима и земљама. У остварењу својих циљева, не презају ни од чега. Сигурни смо да

су они спремни да се боре против Русије до задњег Украјинца. Ми агресију на нашу земљу нећемо заборавити, нити ћемо им опростити!

СМРТ ФАШИЗМУ!

СМРТ НАТО ПАКТУ!

ЖИВЕО ПРОЛЕТЕРСКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ!

Извршни секретаријат

Партије Комунисти Србије

Neoliberalni kapitalizam u Srbiji stvorio je takve uslove, po kojima radnik živi samo zato da uveća kapital buržoaziji, dakle, samo za interes vladajuće klase. Nažalost radnička klasa, ono malo što je ostalo od nje, nije organizovana. Protesta i štrajkova koji bi trebalo da su konstanta, radnici se sete uglavnom uoči izbora.

Tako uoči aprilskih izbora, buknula je serija protesta u Kragujevcu. Pobunili su se prosvetni radnici, radnici” Zastave”, prodavci na buvljaku. Zahtevaju veće plate, isplatu zaostalih zarada i povezivanje staža.

Okupljeni u sindikate koji se nalaze pod strogom kontrolom države i čije je rukovodstvo pod uticajem desničarskih ideja nemaju kapacitet za korenite promene. Nažalost, to što je u Srbiji ostalo od radničke klase nosi u sebi duboku kontradiktornost: oni bi da budu četnici a uz to bi želeli da žive u socijalizmu.

Narod u Srbiji je od kontrarevolucije do danas pod uticajem medija koji su svi u službi krupnog kapitala i samim tim antisocijalistički, te negativno pišu o tekovinama socijalističke Jugoslavije.

Sa druge strane u današnjem kriminalnom kapitalizmu uništena su gotovo sve fabrike giganti iz doba socijalizma zbog nemarnog odnosa novih prozapadnih buržoaskih vlada, velikog dugovanja preduzeća i pljačkaške privatizacije. Sve ovo dovelo je do nepodnošljivog položaja radnika i polurobovskih uslova života i rada.

Nažalost, u Srbiji ne postoji jaka komunistička partija koja bi bila avangarda radničke klase. Komunisti su podeljeni na veliki broj udruženja među kojima uglavnom vlada netrpeljivost i nespremnost na saradnju. Samo komunisti mogu uništiti buržoaske uslove za proizvodnju i samu buržoaziju.

Komunisti Srbije upozoravaju radničku klasu da će joj u budućnosti biti sve gore, ukoliko se politički ne angažuju i ne priključe komunistima.

Преносимо чланак који смо добили од Комунистичке Партије Руске Федерације поводом историјата сукоба у Украјини

У Украјини је рат. Споља изгледа као оружани сукоб између Русије и Украјине. О овим догађајима огласиле су се све политичке снаге, укључујући и левицу. Распон оцена: од хуманистичко-

емотивних („људи гину, зауставите рат“) до чисто класних („Запад гура два олигархијска режима“).

У ствари, овај сукоб има дубоке корене.

Приликом анализе ситуације морамо узети у обзир и национални садржај класне борбе и класни садржај националне борбе. Шта је Украјина?

Територија данашње Украјине до средине ХVII века била је ретко насељен простор, оспорен од

стране суседних земаља. Почетком XX века данашња Украјина биле је подељена између Пољске, Аустроугарске и Русије. После револуције 1917. неке од ових земаља су привремено прогласиле независност. Међутим, 1922. придружили су се СССР-у као Украјинска Совјетска Социјалистичка Република. Тако је Украјина добила државност, иако ограничену. Украјина је била пољопривредна земља. Да би се обезбедио њен развој 1918. године, на предлог Владимира Лењина, шест руских индустријских региона, укључујући Доњецк и Луганск, који никада нису били део Украјине, пребачени су у Украјину. Године 1939. Галиција (Западна Украјина) је припојена Украјини, која је раније била део Пољске. Садашња територија Украјине је резултат њеног уласка у састав СССР-а.

Састоји се од различитих делова: од Галиције (Лавов) са јаким утицајем католичанства до источне Украјине која снажно гравитира Русији. Социјалистичка Украјина се снажно развијала. Ископавањуметала и угља придодате су и ваздухопловство и ракетоградња, петрохемија, електропривреда (4 нуклеарне електране) и одбрамбена индустрија. Као део СССР-а Украјина је добила не само највећи део своје садашње територије, већ и економски потенцијал, што је чини десетом по величини привредом у Европи. Украјински политичари су били доминантни у совјетском руководству. Н.Хрушев, Л.Брежњев, К.Черненко управљали су СССР-ом од 1953. до 1983. године.

После распада СССР-а у децембру 1991. Украјина је по први пут у својој историји постала независна држава. Али ово је уништило вековну економску интеграцију са Русијом. Модел „тржишта“ довео је до деиндустријализације Украјине, до оштрог пада животног стандарда становништва. На основу предаторске приватизације настала је олигархијска класа. Сада је то најсиромашнија земља у Европи. Ниво корупције и друштвене диференцијације је највиши у свету. Прерађивачка индустрија, осим металургије, је практично уништена. Економија почива на западним кредитима и трансферима новца од мигрантске радне снаге којa је отишла у Европу и Русију у потрази за послом (око 10 милиона од 45 милиона људи), у основи квалификовани специјалисти. Деградација људског капитала је достигла своју границу. Земља је на ивици националне катастрофе.

Становништво Украјине је изузетно незадовољно. Међутим, овим незадовољством прозападним

властима се манипулише на начин да сваки пут на изборима побеђује још више прозападних

снага. У фебруару 2014. године, у Украјини је извршен државни удар уз подршку САД и НАТО-а.

Амерички Стејт департмент је јавно саопштио да је у његову припрему уложио 5 милијарди долара. Неонацисти су дошли на власт. То су, пре свега, људи из Западне Украјине (Галиције), која је вековима била под влашћу Пољске и Аустроугарске. Тамо су историјски јака екстремно националистичка, антисемитска, антипољска, русофобска и антикомунистичка осећања. После Хитлерове инвазије на СССР, немачке трупе су у Западној Украјини дочекане цвећем. Ту су

формиране СС дивизије које су се бориле против Црвене армије. Локални националисти, предвођени Хитлеровим обожаваоцем Стефаном Бандером, кренули су у истребљење јеврејског

становништва. У Украјини је убијено око 1,5 милиона Јевреја – једна четвртина свих жртава

Холокауста. Током „Волинског масакра“ 1944. године око 100.000 Пољака је брутално убијено у

западној Украјини. Бандеровци су уништили совјетске герилце и живе спаљивали мушкарце, жене и децу у стотинама села у Белорусији. Украјински националисти који су служили као стражари у немачким концентрационим логорима постали су озлоглашени по монструозној окрутности.

После рата од 1945. до 1953. године, антикомунистички и антисовјетски побуњеници у западној Украјини, који су подржавали САД и Уједињено Краљевство, покренули су терор против цивилног становништва. Током ових година Бандеровци су убили око 50 хиљада цивила. Таква је природа снага – потомака и следбеника фашиста – који су дошли на власт после државног удара 2014.

Традиције антипољског, антисемитског и антируског терора су веома јаке међу неонацистима који сада заиста владају Украјином. 42 противника нациста спаљена су живи у згради Синдиката у Одеси 2. маја 2014. То је савез неонациста са олигархијским капиталом. Бандеровци (као и СС јуришници у Немачкој) служе као ударни одред великог бизниса. Једина разлика је у томе што се Бандеровци уздржавају од отвореног антисемитизма, успоставивши класно јединство са локалном олигархијом. Бандеровци чврсто контролишу сваки потез државне власти, непрестано је уцењујући претњом државним ударом.

С друге стране, политику Украјине одређује амбасада САД у Кијеву. Природа садашње украјинске државе је савез крупног капитала и државне бирократије, који се ослања на криминалне и фашистичке елементе под пуном политичком и финансијском контролом Сједињених Држава.

После 2014. у Украјини се усађује нацистичка идеологија. Дан победе над фашизмом 9. мај је

укинут. Украјински фашисти – организатори и учесници ратних злочина – званично су признати као национални хероји. Сваке године се одржавају бакљаде у част фашистичких злочинаца. По њима су назване улице и тргови. Комунистичка партија Украјине делује у подземљу. Застрашивање и политичка убиства политичара и новинара постала су константа. Уништавају се споменици Лењину и све што је везано за сећање на живот у СССР-у. Истовремено је почео покушај насилне асимилације руског становништва Украјине потискивањем руског језика.

Покушај преношења школског образовања са руског на украјински подстакао је снажан отпор у

областима Доњецка и Луганска. Људи су узели оружје. У мају 2014. тамо је одржан референдум на којем је 87% грађана гласало за независност. Тако су настале Доњецка (ДНР) и Луганска народна република (ЛНР). После неколико неуспешних покушаја инвазије на ЛПР-ДПР, нацисти из Кијева су прешли на терор. Током 8 година гранатирања из топова великог калибра, у ЛПР-ДПР је убијено више од 13 хиљада цивила, укључујући децу, жене и старце. Уз потпуну тишину светске заједнице. Комунисти Русије активно учествују у одбрани ЛНР-ДНР.

Стотине комуниста се боре против нациста у саставу трупа народних република. Десетине комуниста је страдало у овој борби. За 8 година КПРФ је у ове републике послала 93 конвоја са хуманитарном помоћи укупне тежине13.000 тона, примила је хиљаде деце на одмор и лечење у Русији. Све ове године КПРФ на челу са

Генадијем Зјугановим захтевала је од руководства Русије признање независности Донбаса. У

марту 2015. године на иницијативу Русије (уз учешће Немачке и Француске) закључени су

споразуми из Минска који су предвиђали посебан статус ЛНР-ДНР у оквиру Украјине. Међутим,

Украјина је избегла њихову примену. Уз подршку Сједињених Држава, Кијев се спремао да разбије ЛПР-ДНР силом оружја.

САД, Велика Британија и друге чланице НАТО-а обезбедиле су обуку за украјинску војску.

Изградили су преко 30 великих војних објеката у Украјини, укључујући 15 Пентагонових

лабораторија за развој бактериолошког оружја (колера, куга и друге смртоносне болести).

Украјина са своје четири нуклеарне електране и огромним научно-техничким потенцијалом је у

стању да конструише атомску бомбу. Ова намера је јавно објављена. Постојала је опасност од

размештања америчких крстарећих ракета. Ситуација у Украјини је све више угрожавала

безбедност Русије. У децембру 2021. Русија је предложила Сједињеним Државама да разговарају о неширењу НАТО-а. САД и НАТО су игнорисали предлог. У јануару 2022. Русија је упозорила да ће бити принуђена да предузме додатне мере за заштиту своје безбедности. Истовремено је постало познато да је Украјина концентрисала 150.000 војника и нацистичких батаљона у Донбасу. Кијев се, уз подршку САД, спремао да поврати контролу над Донбасом кроз рат овог марта. Председник Путин је 22. фебруара објавио признање независности ЛНР-ДНР. 25. фебруара почела је операција Оружаних снага Русије.

Русија неће окупирати Украјину. Сврха операције је ослобођење Украјине од нациста и њена

неутралност (одбијање уласка у НАТО). Тактика руских трупа је да приликом напада на војне

објекте минимизирају жртве међу цивилним становништвом и украјинском војском, да избегну уништавање цивилне инфраструктуре. Они су братски народи. Наставићемо да живимо заједно.

Међутим, бандеровци нацисти користе најодвратнију тактику немачких фашиста, користећи цивиле и њихове куће као живи штит. Они постављају артиљерију и тенкове у стамбена насеља, забрањују грађанима да напусте ратна подручја, претварајући стотине хиљада људи у таоце. Ова подла нацистичка тактика није осуђена на Западу.

За рат су заинтересоване Сједињене Државе, које воде информациони рат преко медија које

контролишу (само Русија Данас се опире). Сједињене Државе ударају не само на Русију већ и на Европу.

Рат НАТО-а против Југославије 1999. био је средство за дестабилизацију Европске уније. Данас је главни циљ САД да спрече испоруку руског гаса преко гасовода Северни ток-2 како би приморали Европу да купује скупљи течни гас од Сједињених Држава, чиме би се нагло ослабила Немачка и друге земље ЕУ. Обим трговине између Русије и ЕУ је 260 милијарди долара годишње. Са САД – 23 прва, Кина је прва а Индија – трећа највећа економија света. Санкције нису подржале Азија (искључујући Јапан и Јужну Кореју са америчким војним базама), Блиски исток, највеће земље Латинске Америке.

Већ 30 година сам један од најактивнијих критичара унутрашње и спољне политике руске елите.

По свом класном карактеру, олигархијско-бирократска власт у Русији се не разликује много од оне у Украјини (осим без фашизма и пуне контроле САД). Међутим, у оним, нажалост, ретким случајевима када лидери Русије воде линију која одговара историјским интересима земље и народа, принцип „аутоматске“ критике тешко да је прикладан. Дуго сам тврдио да ће санкције благотворно утицати на ослобађање од наметнуте зависности Русије од Запада у разним областима живота. Руска влада већ предузима прве кораке у том правцу.

Задатак левих снага је да енергично подстичу власти да промене не само спољну политику, већ и друштвено-економски курс, који не одговара интересима народа.

Вјачеслав Тетекин, Члан ЦК КПРФ доктор историјских наука, бивши посланик Државне думе Русије (2011-2016)

Đokica Jovanović, penzionisani profesor sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da se u Srbiji dogodio revizionizam, koji se odnosi na antisocijalizam ili antikomunizam (mada komunizma nikada nije bilo, osim kao utopijske nade i ideološke projekcije budućnosti).

“Temelji ideološke revizije su antijugoslovenstvo, sa jedne strane, i nacionalizam sa druge. U tom pogledu je na delu afirmacija antisocijalističkih političkih formacija, naročito iz Drugo svetskog rata. Naravno, reafirmacija nacizma/ fašizma je nemoguća, pa se pribegava reafirmaciji kolaboracije kao prinudne, sa jedne strane, a sa druge, kao oslobodilačke. Prinudna je onda kada se prihvataju okupacija i kolaboracija zarad „očuvanja“ naroda (pa se, čak, ne protestuje ni prilikom velikih zločina u Kragujevcu i Kraljevu ili prilikom potpunog istrebljenja Jevreja i zločina u konclogorima). Oslobodilačka je kada se evociraju i glorifikuju borbe protiv partizanskih formacija (a prikriva otvorena kolaboracija sa okupatorom)“, objašnjava profesor sociologije.

Jovanović kaže da je, međutim, običnom čoveku tranzicija donela nevolje – ukidanje socijalne države, demokratije, normalizaciju kriminala i korupcije, duboki pad standarda, materijalnog i kulturnog. „Da bi se istorijski tranzicijski pad opravdao vrši se organizovani zaborav tekovina antifašizma i antifašističke borbe. Brišu se iz sećanja praznici, sećanje na odsudnu borbu i pobedu nad nacifašizmnom, rast standarda stanovništva. Sa druge strane, akteri tranzicije čuvaju i „unapređuju“ nergativne karaktreritike implodiranog socijalizma (autokratiju, centralizaciju moći, komandnu javnu politiku, prinudu, proizvodnju straha i teskobe)“, precizira sociolog.

On istilče da se na veoma važnom, simboličkom planu, naš kapitalizam (kao delić globalizovanog kapitalizma) ideološki briše sećanje na emancipatorsku prošlost.

„Bezbroj komisija, tih savremenih ideološki podobnih komisija brišu nazive ulica, škola, fabrika (kojih, doduše, više i nema) uvodeći u simbolički promet podobna imena i nazive. Bez obzira na njihov stvarni značaj i njihovu prirodu. Jedna ulica u Nišu, posle niza decenija, ne nosi više ime narodnog heroja Božidara Adžije, koga su pogubile ustaše 1941. Da li je time opravdan, ideološki normalizovan, i ovaj zločin ustaške soldateske u nepeglednoim mnoštvu njenih zločinstava nad Srbima, Jevrejima, Romima i Hrvatima antifašistima? Ta se ulica danas zove po Dragiši Cvetkoviću“, kaže Jovanović.

On smatra da su to razlozi zašto se u kolektivno pamćenje instalira Prvi svetski rat, pod arhaičnim nazivom, koji posle Drugog svetskog rata gubi smisao.

Taj naziv je Veliki rat, kojim se želi pokazati da je to bio veći, značajniji, teži, odsudniji od Drugog svetskog rata. A Drugi svetski rat se svodi na međunacionalni sukob (građanski rat), dok se potire oslobodilački, antifašistički karaker partizanske borbe“, konstatuje sociolog.

Ko je bio Ratko Vukićević

Ratko Vukićević(1915-1938), rođen u selu Pretežane kod Prokuplja, bio je student Pravnog fakulteta u Beogradu, komunista i borac u Španskom građanskom ratu.

Vukićević je često boravio u Nišu, stanovao je u Šumatovačkoj ulici, jer je širio komunističke ideja, i naravno, da ga je niška policija pratila.

„Saznao sam da je student Ratko Vukićević“ otputovao na Svetsku izložbu u Pariz, odakle je iskoristio priliku da pređe u Španiju“, naveo je u svojoj dostavi policijski agent.Vukićević je u Španiju otišao da brani demokratski izraženu volju španskog naroda, kao i dobrovoljci iz više od 50 zemalja na svetu.

U Španiji je bilo oko 1.700 Jugoslovena, a Vukićević je bio raspoređen u četu Matija Gubec 15 interenacionalne brigade.

Roditeljima je često pisao, tražio od njih da ga razumeju i da se ne ljute na njega.

„Dragi oče, ovo je samo produžetak tvoje borbe. Treba da razumeš da borba pred Saragosom nije ništa manje značajna za tvoj narod od borbe na Kumanovu, Ceru, Topličkom ustanku…“, pisao je Vukićević.

Poginuo je 1938. godine, kao poručnik Španske republikaske armije.Republikance u Španskom građanskom ratu podržala su najveća imena španske i svetske kulture tog doba Federiko Garsija Lorka, Pablo Pikaso, Luis Bunjuel, Ernest Hemigvej, Džordž Orvel, Pol Elijar, Luj Aragon…

Tekst smo preuzeli iz dnevnog lista Danas, autor Vesna Torović.

Dana 8. marta 2022. godine Opštinski komitet Komunista Srbije Subotica svečano je obeležio međunarodni praznik Dan žena.

Komunisti i antifašisti moraju odlučno povećati uticaj žena u borbi protiv kapitalizma i neofašizma što većim uključivanjem žena u klasnu borbu.

Neprocenjiv je doprinos koji su milioni žena svih uzrasta dale u narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije: radnice, seljanke, domaćice, studentkinje, intelektualke bile su uključene na razne načine u veliku borbu za slobodu i ravnopravnost.

Statistički podaci govore da je tokom NOB-a oko 100.000 žena prošlo kroz redove NOVJ: kao borci, bolničarke, komandiri i komesari. Oko 25.000 žena poginulo je u oružanoj borbi s okupatorom i domaćim izdajnicima, 40.000 žena je bilo ranjeno, 1171 žena nosioci su Partizanske spomenice od 1941. godine. Za narodne heroje proglašena je 91 žena, a 2000 postale su oficiri Narodnooslobodilačke vojske. Više od 600.000 žena, često zajedno sa malom decom, okupatori i domaći izdajnici su odveli u logore i tamnice, gde su masovno ubijane.

Problem ravnopravnosti žena u Srbiji nakon kontrarevolucije nastao je kao problem ekonomskog propadanja društva u pljačkaškom kapitalističkom društvu, primitivizmu, religioznim shvatanjima i drugih konzervativnih predrasuda, privatnosvojinskih odnosa koji sve pogubnije deluju na život porodice.

U tom smislu borba za ostvarivanje pune emancipacije žena postaje sastavni deo sveukupne borbe za oslobođenje čoveka i njegovog rada te potpunog rušenja kapitalizma.

Dana 05.03.2022. godine u Lisabonu, u organizaciji Portugalske komunističke partije održan je sastanak Radne grupe komunističkih i radničkih partija iz celog sveta okupljenih u SolidNetu. Sastanku je pristvovalo 22 partije iz 20 zemalja. U ime partije Komunisti Srbije i Koordinacionog odbora komunističkih i radničkih partija sa prostora Jugoslavije skupu se obratio sekretar za internacionalnu saradnju Komunista Srbije drug Dejan Jovanović.

Na sastanku su sve prisutne partije informisale o situaciji u svojim zemljama i dale predloge za zajedničke akcije.

Razmatrano je i preispitivanje sastava Radne grupe kao i prijem novih članova.

Na predlog KP Kube odlučeno je da se 22-i sastanak Komunističkih i radničkih partija iz sastava SolidNeta održi u oktobru na Kubi.

U kontekstu složene situacije u svetu svaka partija je iznela svoj stav o situaciji u Ukrajini, Kubi, Bliskom istoku. Nažalost, zbog sankcija uvedenih Rusiji sastanku nisu mogli da prisustvuju predstavnici Komunističke partije Ruske federacije.

Učesnicima se obratio i Generalni sekretar PCP Žeronimo de Souza.

Tokom sastanka održali smo mnoge razgovore sa predstavnicima bratskih partija, između ostalog sa Portugalskom komunističkom partijom, Nemačkom komunističkom partijom, Komunistima Katalonije, Komunističkom partijom Italije, Komunističkom partijom Bohemije i Moravske, Libanskom komunističkom partijom, Radničkom partijom Irske i Mađarskom radničkom partijom.

Sastanak se završio veličanstvenom proslavom 101 godine Portugalske komunističke partije – PCP.

Dana 06. marta 2022. godine u Lisabonu, Portugalska komunistička partija proslavila je 101 godinu velikim jubilarnim mitingom. Ovoj svečanosti bratske PCP, pored 24 partije iz 20 zemalja, prisustvovao je i sekretar za internacionalnu saradnju Komunista Srbije Dejan Jovanović.

Portugalska komunistička partija opstala je tokom skoro pola veka fašizma, delujući i boreći se neprekidno revolucionarnom posvećenošću i zalaganjem uprkos progonima, hapšenjima, mučenjima i ubistvima nije kapitulirala niti se odrekla borbe ukazujući put nacionalnom ustanku do rušenja diktature. PCP je partija koja je na čelu borbe protiv desničarskih stranaka u svojoj zemlji. Uz bogat kulturno umetnički program, u prepunoj hali govor je održao Generalni sekretar PCP Žeronimo de Souza.

Komunisti Srbije čestitaju bratskoj PCP veliki jubilej.

Slavna Druga proleterska udarna brigada formirana je u Čajniču 1. marta 1942. godine od Užičkog, Čačanskog i Drugog šumadijskog Narodnooslobodilačkog odreda. Na dan formiranja imala je četiri bataljona sa oko 1000 boraca. Devetnaestog juna 1942. popunjena je borcima rasformiranog 5. šumadijsko-užičkog bataljona Prve proleterske NOU brigade. U julu 1944. u njen sastav ušao je Kombinovani kosovsko-metohijski bataljon, kao 5. bataljon.

Prvi narodni heroj Jugoslavije, Petar Leković bio je zamenik komandanta Prvog bataljona Druge proleterske brigade . Pored njega Druga proleterska brigada dala je još 47 narodnih heroja a među njima su Boško Buha, Miodrag Milovanović Lune, Slobodan Penezić Krcun, Spasenija Cana Babović, Sava Jovanović Sirogojno, Anđa Ranković, Petar Gračanin i drugi.

Na svom borbenom putu Druga NOU brigada je prešla oko 24.000 km, izvršila preko 120 većih i 180 manjih napada na gradove, varošice, jaka neprijateljeva uporišta i vodila nekoliko stotina odbrambenih borbi. U njenim redovima borilo se oko 15.000 boraca iz svih krajeva Jugoslavije. Nanela je neprijatelju velike gubitke: izbacila je iz stroja preko 62.000 neprijateljevih vojnika, od kojih 24.000 poginulih, oko 15.000 ranjenih i oko 23.000 zarobljenih. Zaplenila je u toku rata: oko 200 topova, 400 kamiona, 60 tenkova, 10 oklopnih automobila, 170 motocikala, 180 radio stanica, preko 350 minobacača, 1300 mitraljeza, 1000 automata, 1400 pištolja, 20.000 pušaka i velike količine ostalog ratnog materijala. Ali i njeni gubici bili su osetni: poginulo je oko 70% boraca koji su u brigadi bili na dan njenog formiranja.

Posebno se isticala svojim bombašima, čije su smele, vešto izvedene i uspešne akcije postale jedna od njenih najlepših tradicija.

Istakla se u bitkama na Neretvi i Sutjesci, Borbama na Kopaoniku 1944. godine, Beogradskoj operaciji i borbama na Sremskom frontu.

Bila je i riznica vojno-političkih kadrova. Pored više pohvala i priznanja od Vrhovnog komandanta, brigada je odlikovana Ordenom narodnog heroja, Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom za hrabrost.

Neka je večna slava borcima Druge NOU brigade!

Partija Komunisti Srbije oštro osuđuje izjavu fašističkog lidera iz pokreta Dveri Boška Obradovića, koja se koristi u dnevno političke svrhe a u susret predstojećim buržoaskim izborima. Veliki je broj žrtava koje je kvislinški četnički pokret tokom Drugog svetskog rata izazvao u srpskom narodu i ostalim narodima na prostoru Jugoslavije. Na čelu četničkih koljaša bio je upravo pukovnik Dragoljub Mihailović koji je zbog tih zločina osuđen u ime naroda. Nikada nećemo zaboraviti nevine žrtve iz Vranića, Darinku Radović i njene maloletne ćerke koje su stradale od četničke kame, Živana Đurđevića koga su četnici Draže Mihailovića pekli na ražnju kao i sve žrtve ove fašističke pomahnitale horde.

U nastavku prenosimo intervju poznatog karikaturiste Predraga Koraksića- Koraksa koju smo preuzeli od dnevnog lista Danas.

Povodom najave Boška Obradovića da u Beogradu treba podići spomenik četničkom generalu

Koraks: Može spomenik Draži Mihailoviću, ali sa kamom u ustima.

Ja sam za to da se Draži Mihailoviću podigne spomenik u Beogradu, ali da mu se stavi kama ili bajonet da drži u zubima, kaže za Danas poznati karikaturista Predrag Koraksić Koraks, ironično komentarišući ideju lidera Dveri Boška Obradovića da bi „generalu Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljubu Draži Mihailoviću trebalo podići spomenik u Beogradu“.

Koraksu su četnici ubili oca 1941. a on je sa bratom i majkom ceo Drugi svetski rat proveo bežeći od njih.

– Moju majku, mlađeg brata i mene, četnici su osudili na klanje. Mi smo to saznali i pobegli smo. Četiri godine smo bežali od njih. Pošto mi je majka bila Hrvatica, pobegli smo u Zemun i tu smo se prijavili da smo kaobajagi Hrvati, uzevši majčino prezime Božić. Četnici su preko Gestapoa poslali poternicu za mojom majkom – priseća se Koraks, koji je tada imao osam godina.

Nemci su, dodaje, uhapsili njegovu majku i odveli je u Glavnjaču u Beograd.

– Bila je tamo 10 dana, trebalo je da dođe jedan četnik da je identifikuje ali nije jer se verovatno napio. Ili su ga ubili. Onda su je Nemci pustili. Odmah smo pobegli iz Zemuna u Batajnicu, iz Batajnice u Ugrinovce, gde smo dočekali oslobođenje. Imao sam osam godina kada sam video šta su četnici radili u mom selu. Kada se Draža razišao sa Titom, prva akcija je bila da se opkoli partizanska bolnica sa ranjenicima u selu Gornja Gorevica, gde je moj otac bio partizanski komesar i takođe ležao u bolnici. Četnici su obeležavali ranjenike, pobili one koji nisu mogli da hodaju, a njih 17, uključujući i mog oca, odveli su na Ravnu goru i streljali – navodi Koraks.

On dodaje da tačno zna ko su bili koljaši i kako su izgledali, te kakve su masakre u njegovom selu uradili.

Međutim, Boško Obradović ne odustaje od svoje ideje.

„Beograd ima mnogo partizanskih spomenika, šta mi ne sporimo ako su bili oslobodioci, ali nema spomenik ‘đeneralu’ Draži. Pre toga, potrebno je otkrivanje njegovog grobnog mesta i sahranjivanje njegovih posmrtnih ostataka“, rekao je prošle sedmice lider Dveri na okruglom stolu „Novi srpski patriotizam – politika sećanja i politika budućnosti“ u Pres centru Udruženja novinara Srbije.

Obradović je naveo da srpski narod ima brojne traume iz Drugog svetskog rata, da još postoje podele na četnike i partizane i naglasio da potrebno to prevazići a šta je moguće tek nakon „obračuna“ sa posledicama komunizma.

SF-SN