80 GODINA OD IGMANSKOG MARŠA

Igmanski marš bio je jedan od najtežih marševa u NOR i naziv za pokret glavnine Prve proleterske brigade u januaru 1942. godine sa planine Jahorine, preko zaleđene Igman-planine, do Foče, po veoma niskoj temperaturi.
Tokom Druge neprijateljske ofanzive u Istočnoj Bosni, Vrhovni štab je bio prinuđen da naredi Štabu Prve proleterske brigade prebacivanje u rejon Foče. Brigada je, sa Glavnim štabom NOP i DV i PK KPJ za Bosnu i Hercegovinu, krenula na marš 25. januara stigavši u rejon sela Grabljive Njive 26. januara. Potom je 27. januara u 16h produžila pokret spuštajući se ka komunikacijama Sarajevo-Semizovac. U dugoj koloni, koju su predvodili borci Semizovačke čete Crnovrškog bataljona NOP odreda Zvijezda, bilo je 720-730 ljudi, među kojima i 50 ranjenika i bolesnika. Pošto je prešla železničku prugu, drum i most na reci Bosni kod sela Reljeva, Brigada se kretala zapadnom ivicom Sarajevskog polja, izbivši na komunikaciju Sarajevo-Mostar.
Nastupio je najteži deo marša koji je trajao 18 časova bez prestanka. Kolona se sa velikim naporom penjala strmom stazom uz Igman, probijajući se kroz snežne smetove i mećavu pri temperaturi od-32°C, sa oskudnom odećom i obućom. Mestimično su borci bili prinuđeni da pužu uz zaleđene obronke, da rastovaruju konje i nose na rukama ranjenike, bolesnike, oruđa i materijal. Brigada je 28. januara predveče stigla u selo Presjenicu, na teritoriju Kalinovačkog NOP odreda, a odavde preko sela Trnova u Foču.
Zbog smrzavanja veliki broj boraca bio je izbačen iz stroja. Kroz partizansku bolnicu prošla su 172 promrzla borca, dok ih je još oko 100 imalo lakše ozlede. U Fočanskoj bolnici izvršene su operacije nad izvesnim brojem boraca, bez anestezije, i amputirani su im pojedini delovi tela.
Igmanski marš sastavni je deo slavne, pobedonosne epopeje Prve proleterske brigade i NOV i POJ kao jedinih istinskih boraca protiv fašizma na prostoru Jugoslavije.
Slava Prvoj proleterskoj udarnoj brigadi!
Slava NOV i POJ!
Smrt fašizmu- sloboda narodu!
Filed Under: Актуелно

ЛЕЊИН О СОЦИЈАЛ-ШОВИНИЗМУ

„Социјал-шовинизам је одбрана идеје „одбране отаџбине“ у садашњем рату. Штавише, ова идеја логично води ка напуштању класне борбе током рата, гласању за ратне кредите итд.
У стварности, социјал-шовинисти воде антипролетерску и буржоаску политику; јер, у стварности, они не бране одбрану отаџбине у смислу борбе против страног угњетавања, већ право једне или друге велике силе да пљачка колоније и тлачи друге народе.
Социјалшовинисти понављају буржоаску обману народа да се рат води да би се заштитила слобода и постојање нација и да се тако сврставају на страну буржоазије против пролетаријата.
У категорију социјал-шовиниста су они који оправдавају и улепшавају владе и буржоазију једне од група које, попут Кауцког, сматрају да социјалисти свих зараћених сила имају једнако право да бране отаџбину.
Социјалшовинизам, будући да је у ствари одбрана привилегија, предности, пљачке и насиља сопствене (или целе) империјалистичке буржоазије, потпуна је издаја свих социјалистичких убеђења и одлуке Међународног социјалистичког конгреса у Базелу. ”
(В.И. Лењин, Социјализам и рат, 1915)
Filed Under: Актуелно

98 ГОДИНА ОД СМРТИ ВЕЛИКОГ ЛЕЊИНА

21. јануара 1924. године преминуо је Владимир Иљич Лењин, комуниста, вођа Октобарске револуције и први председник Савеза Совјетских Социјалистичких Република. Владимир Иљич Уљанов, познатији као Лењин, био је један од главних теоретичара комунистичке мисли коју су претходно развили Карл Маркс и Фридрих Енгелс и главни настављач идеја очева комунизма. Лењин је био јасан пример комунистичког револуционара који је променио ток историје подржавајући једину друштвену класу која има дужност да изврши задатак укидања експлоатације човека од стране човека: радничку класу. Отац бољшевичке револуције 1917. наставио је марксистичку теорију прилагођену контексту материјалним и објективним условима историјске ере коју је Лењин проживео, односно доба највише фазе капитализма: империјализма. Лењина памти и за њим чезне цела међународна радничка класа која је обдарена неопходним идеолошким и филозофским алатима да материјализује еманципацију радничке класе и покуша да испуни мото свих комуниста: Пролетери свих земаља, уједините се!
Filed Under: Актуелно

KAPITALIZAM JE UNIŠTIO ELEKTROPRIVREDU SRBIJE

Katastrofalnoj situaciji u Elektroprivredi Srbije, pored nestručnog kadra koji rukovodi ovom važnom granom privrede doprineo je i bahat odnos kapitalističkih vlasti od razbijanja socijalističke Jugoslavije i kontrarevolucije do danas.
EPS trideset godina, dakle, od raspada SFRJ nije izgradio nijedan novi elektroenergetski objekat, nije obnovio mehanizaciju a bageri su iz vremena 1968 godine. Kako je pljačkaškom privatizacijom uništena i industrija za proizvodnju mašina i rezervnih delova, bageri su uglavnom u neispravnom stanju. Porazno zvuči i podatak da od 1990. godine nije otvoreno nijedno novo polje uglja.
Sve što je izgrađeno u EPS-u izgrađeno je u socijalizmu. Samo u društvu koje je posvećeno narodu mogući su bili i kapitalni projekti poput HE Đerdap I i Đerdap II.
Danas, u liberalnom kapitalizmu, moguće je da za direktora EPS bude postavljen nestručan kadar u liku Milorada Grčića ( vlasnik pečenjara) čiji je jedini kredibilitet poslušnost i sponzorstvo vladajućoj stranci. U vreme socijalizma, takvi polupismeni kadrovi ne bi mogli da obavljaju ni posao kafe kuvara u opštini.
U potpunosti je jasno, da samo promena antinarodnog sistema u Srbiji, može omogućiti boljitak, kako u celokupnom društvu, tako i u elektroprivredi.
Filed Under: Актуелно

REFERENDUM JE FARSA

Na predstojećem referendumu, 16. januara 2022. godine, građani Republike Srbije trebaju da se izjasne radi potvrđivanja  Akta o promeni  Usatava Republike Srbije. Promene se odnose na deo o pravosuđu a vlastodržci se pozivaju na „pravnu sigurnost građana“ i „ nezavisno“ sudstvo.

U pljačkaškom kapitalističkom sistemu kakav je u Srbiji od kontrarevolucije do danas, čitavo pravosuđe se nalazi u službi krupnog kapitala i u otvorenom sukobu sa malim čovekom, običnim građaninom. Sudovi su nenarodni, a sudije se biraju po principu poslušnosti a ne prema stručnosti.

Pored takvog nenarodnog sudstva svi oni koji su se obogatili pljačkajući tekovine socijalističke Jugoslavije postali su „ugledni biznismeni“ – tajkuni te su zajedno sa buržoaskim političarima zaštićeni od strane tog istog pravosuđa.

Čitav ovaj referendum je samo šminka kako bi se zadovoljili čelnici Četvrtog Rajha- Evropske Unije, dok stvarnih promena i nekakve nezavisnosti neće biti.

Apsolutno je jasno da će se potkupljene i „odane“ sudije i posle referenduma birati na aminovanje vladajuće buržoazije i da će nastaviti svoju antinarodnu politiku.

Samo u socijaliznu pravosuđe je nezavisno i u službi naroda. Samo u socijaliznu svaki čovek može da ostvari pravdu.

Filed Under: Актуелно

SAOPŠTENJE

Obaveštavamo sve pratioce našeg sajta, da je naš tekst o sramnom ponašanju SAJ Republike Srpske “Povampirene četničke horde marširaju Banjalukom” izbrisao Facebook, pod izgovorom da širi “mržnju”.
Nema sumnje da je tekst smetao nekom od kapitalističkih i četničkih moćnika te su ga izbrisale bezbednosne službe.
Komunisti Srbije će nastaviti borbu protiv fašizma i svih onih koji ga baštine, kao i borbu protiv kapitalizma.
Ovi postupkom Facebook je samo potvrdio da je produžena ruka krupnog kapitala poput svih mreža i medija.
Naš tekst koji je obrisan nerazumnom odlukom Facebook možete pročitati ( i podeliti) na našem sajtu www.komunistisrbije.rs
Smrt fašizmu-sloboda narodu!
Filed Under: Актуелно

POVAMPIRENE ČETNIČKE HORDE MARŠIRAJU BANJALUKOM

Tokom obeležavanja Dana Repulike Srpske 09.01.2022. godine iz usta pripadnika SAJ Republike Srpske čula se sramna pesma koju osuđuje svaki progresivan čovek. Pesma čiji je jedan od refrena  „ Srba ima kao lista, nema više komunista“, dovoljno govori o ovoj tužnoj formaciji Specijalnih antiterorističkih jedinica Republike Srpske koja bi trebalo da je u službi celokupnog naroda Republike Srpske a ne samo poraženih izdajničkih snaga iz Drugog svetskog rata.

Još jednom se dokazala tačna tvrdnja da su žandarmerijske i policijske snage u kapitalizmu, ništa drugo do psi čuvari buržoazije i nacionalista.

Podsećamo da su za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, a samim tim i Bosne i Hercegovine, borbu protiv fašista i domaćih izdajnika svih boja i nacionala vodile jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije koje je u borbu povela slavna Komunistička partija Jugoslavije. U borbi protiv komunista i partizana aktivno su učestvovali  i zdušno pomagali Nemačkom i Italijanskom fašističkom okupatoru četnici, ustaše i balisti pevajući pesme sličnog sadržaja kao danas „specijalci“ iz redova SAJ-a. Tokom Drugog svetskog rata u redovima NOV i POJ, naročito u Bosni i Hercegovini najviše je bilo boraca srpske nacionalnosti.

Raspirivanje nacionalizma i šovinizma, te revizija istorije najviše odgovara sadašnjim buržoaskim i antikomunističkim vladama u državicama nastalim na prostoru SFRJ. Milorad Dodik, bivši komunista a sadašnja „srbenda“ jedan je od niza političara i glasnogovornika koji na taj način opstaju na vlasti.

Ovoj ceremoniji, prisustvovali su i oni koji sebe smatraju ,,komunistima“ i potomcima komunista, lideri Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić i Pokreta socijalista Aleksandar Vulin koji su sve to mirno posmatrali. Još jednom su dokazali da su odavno izdali komunističku ideju a da se Tita i komunista sete samo uoči izbora.

Najoštrije osuđujemo sramno ponašanje pripadnika SAJ Republike Srpske i njihovih nalogodavaca.

 

Smrt fašizmu- sloboda narodu!

Filed Under: Актуелно

ДОГАЂАЈИ У КАЗАХСТАНУ

Из угла Сергеја Скворцова, Генералног секретара КПСС
Пре неколико дана извештавали смо о локалним протестима на западу Казахстана, али су се убрзо ови протести проширили широм земље. Догађаји су се развијали изузетном брзином – као што се, узгред, дешава у периоду револуционарних промена. Али да ли се ово може назвати револуцијом?
Да, ово је права буржоаско-демократска револуција, иако може остати, како историчари кажу, „недовршена“. За неколико сати, стара власт је почела нагло да се руши. На западу земље, као резултат мирних неодређених митинга, читави градови су дошли под контролу демонстраната, али су у историјској престоници и највећем граду земље, Алма-Ати, почели насилни сукоби, у којима су активно учествовали декласирани елементи. Заплењена је и уништена регионална администрација, седиште владајуће партије – аналога Јединствене Русије – и стара резиденција председника Казахстана.
У Алма-Ати још увек влада анархија – званичници су побегли или прешли на страну побуњеника, док локалне полиције и полиције за нереде, предају део свог оружја демонстрантима. Тзв ” демонстранти” су уништили многе радње, чује се пуцњава.
Све ово јако подсећа на фебруарске догађаје из 1917. године у Петрограду, али са једном битном разликом – тада Петроград није био историјска, већ, рекло би се, оперативна престоница. У Казахстану, у садашњој престоници, која се после бројних преименовања сада зове Нур-Султан, власти и даље не прете, иако се и тамо протести настављају.
Ипак, губитак највећег града у земљи (чему морамо додати и губитак контроле над још неколико регионалних центара и масовне штрајкове који су парализовали значајан део привреде) био је од стратешког значаја. А да није било појаве трупа ЗНД-а, могло би се слободно рећи да је Токајевљев режим у веома тешкој, ако не и очајној ситуацији. У ствари, сам захтев за војном помоћи говори да је Токајев управо на овај начин проценио ситуацију.
Али зашто су се силници, који су до сада били поуздан стуб режима, тако брзо показали неодрживи? Неки руски аналитичари мудро тврде да су били, кажу, под јаким утицајем „двовласти“, када није било јасно ко је главни у земљи – нови председник или стари. Па, можда су међуклански обрачуни заиста одиграли улогу.
Међутим, у много већој мери су утицали неспремност да се одбрани власт, што изазива опште незадовољство (безбедносне снаге такође не живе на Месецу), као и неповерење да се протестима може успешно одупрети. Пре три деценије, један познати генерал милиције ми је рекао да се ниједна интервентна полиција неће супротставити активној маси хиљада људи, ма колико обучени били њихови борци.
Ни Токајев није могао да рачуна на своју војску – пријављено му је да је војска непоуздана. Заправо, војска, ако, наравно, нема своје политичке амбиције, обично се не меша у такве догађаје – војска ће остати неопходна свакој власти, а нико посебно не жели да ризикује зарад непопуларног режима. . Тако да је морао да тражи помоћ споља.
Уговор о колективној безбедности не предвиђа помоћ у сузбијању „унутрашњих непријатеља“. Стога је, да би оправдало садашњу, заправо, незакониту одлуку, руско Министарство спољних послова издало још једно апсурдно саопштење, најављујући протесте у Казахстану као „споља инспирисан покушај да се насилним, уз помоћ обучених и организованих оружаних формација, подрива безбедност и интегритета државе“. Руска државна пропаганда већ неколико дана изиграва ову тезу, тврдећи да су протесте организовали или САД и остатак Запада, или исламисти, и оптужујући њихове учеснике за русофобију.
На протестима се, заправо, још нису чуле русофобске и исламистичке пароле. И нико у Казахстану није започео никакве унапред планиране протесте. Огорчење нису изазвале неке спољне терористичке снаге, већ антинародна политика власти. Подизање старосне границе за одлазак у пензију, висока инфлација, строге рестрикције због корона вируса, колосална социјална неједнакост , корупција, самовоља – све је то озбиљно нарушило рејтинг владе, који је прошле године износио само 20 одсто.
А дуплирање цена течног гаса (и то у јеку новогодишњих празника), који се тамо користи не само за аутомобиле, већ и за грејање, била је кап која је прелила чашу, после чега је дошло до „социјалне експлозије“ или, на руском, побуна. Иначе, према резултатима новијих социолошких студија потпуно је погрешно израчунато, али се надлежни на њих нису обазирали.
Руски државни пропагандисти пишу о високој организацији протеста и утицају на њих споља, понекад наводећи неке апсолутно смешне аргументе. Па, на пример, демонстранти постављају не само економске, већ и политичке захтеве. Али развој економских захтева у политичке је неизбежна ствар, како је о томе писао Владимир Иљич Лењин. А то што су неке стране специјалне службе организовале, на пример, радничке протесте у Жанаозену, са којих су почеле протестне акције широм земље, просто је смешно. О таквим стварима могу да причају само они који никада ништа нису организовали. Што се мене тиче, као човека који већ пола живота одржава јавне акције, савршено је јасно да ниво организованости протеста у Казахстану једноставно је непостојећи. Хаотично трчање улицама, неселективни напади на административне зграде, добровољно напуштање заплењених објеката (као што је аеродром Алмати) – све то указује на одсуство унапред планираних планова и ауторитативних лидера. Или снимите широко распрострањени видео који показује како се оружје дели случајним пролазницима. Зашто је то потребно ако наводно имате хиљаде и хиљаде обучених бораца?
Једино опозиционо тело које се помиње у штампи, Независни координациони штаб у Алма-Ати, очигледно не представља никога и не ужива никаква овлашћења. Исто важи и за одбеглог олигарха Мухтара Абљазова, чији утицај негира чак и казахстански амбасадор у Москви.
Сходно томе, не постоји јединствена усаглашена листа захтева за целу земљу. Захтеви радних колектива су углавном социјални: повећање зарада за 100%, укидање резултата „оптимизације“, тј. отпуштања радника, побољшања услова рада и слободе синдикалног деловања. На многим митинзима скандирали су „Деда, одлази!“, мислећи на Назарбајева. Али само је митинг у Жанаозену формулисао разумљиве политичке захтеве: оставку свих званичника Назарбајева (у почетку су тражили оставку Токајева), враћање Устава из 1993. и придружене слободе за стварање партија, синдиката, ослобађање политичких затвореника и окончати репресију. То су већ класични захтеви карактеристични за буржоаско-демократску револуцију.
Заправо, протести су могли бити само спонтани. Уосталом, ауторитарни режим Назарбајева је деценијама газио политичко поље, потпуно уништивши сваку политичку опозицију. У Казахстану, као и у Русији, „горе“ су искрено веровали да „дубоки људи“ нису способни да протестују без „подстрекача“ – домаћих или страних. Зашто су тако мислили није јасно, али сада је већ јасно да су погрешили. Не сумњам да су, када су немири почели, казахстанске власти искрено зажалиле због одсуства ауторитативне опозиције способне да контролише изгреднике. Али авај – такве опозиције сада у Казахстану нема.
Иначе, управо је то разлог бројних погрома – погромце једноставно нема ко да обузда (поготово што се упорно шушка да су власти пуштале злочинце из затвора да би дискредитовали протесте). Истина, последњих дана било је извештаја о покушајима демонстраната да успоставе „револуционарну законитост”, али можда је касно.
Не треба се заваравати – чак и са „чистом“ победом буржоаско-демократске револуције у Казахстану, власт би припала онима који могу брзо да се организују, односно неким групама повезаним са великим бизнисом. Ипак, то би дало прилику да сасвим слободно раде и радничке организације, које би брзо добиле политичку тежину.
Међутим, уз присуство трупа ЗНД-а, таква победа постаје готово немогућа. Истина, још није јасно какву улогу могу да имају, осим психолошке – по свему судећи, одлуке ће се доносити у складу са ситуацијом. Иначе, према Уговору о колективној безбедности, мировне снаге су позване, пре свега, да „прате испуњавање услова примирја и споразума о прекиду ватре”, као и да „раздвоје сукобљене стране”. што у овом случају звучи прилично чудно.
А Лукашенков предлог казахстанској опозицији звучи апсолутно фантастично – не, не да се предају, већ да седну за преговарачки сто са Токајевим, са којим је сасвим могуће постићи договор (Токајев је овај предлог одмах одбио).
Ипак, након што је позвао у помоћ стране трупе (иронично, јерменски лидер, који је и сам дошао на власт као резултат масовних протеста, најавио је увођење трупа у Казахстан), Токајев је у сваком случају пао у снажну зависност од руског руководства.
Наравно, Путин га неће спречити да се ослободи клана Назарбајева, али неке системске трансформације могу захтевати одобрење. И није чињеница да ће Путин дати такав споразум – он политику сматра нечим попут јефтиног маскенбала.
Иначе, Токајев је испунио првобитне захтеве демонстраната. Уклонио је Назарбајева (иронично, кршећи закон) са последњег места које му је дало стварна овлашћења – председника Савета безбедности – а чланови породице Елбаси, и рођаци и многи „комерцијални пријатељи“, побегли су у иностранство. Влада се смењује, један по један бивши Назарбајевљеви сарадници се смењују са дужности.
Испуњени су и многи економски захтеви – цена гаса је још нижа него пре 1. јануара, уведена је регулација цена горива, значајних прехрамбених производа, стамбено-комуналних услуга итд. Ипак, за дугорочну стабилизацију ситуације у Казахстану потребне су управо системске промене, без којих се не могу отклонити дубоки узроци незадовољства – како кажу, „ресетовање“ власти. Ове промене би могле бити покренуте ванредним изборима, о којима је било речи пре неколико дана. Чак и ако се спроводе апсолутно поштено, власти нису у опасности – опозиција једноставно неће имати времена да се организује.
Ипак, будућност Токајева је помрачена самом чињеницом да тражи помоћ од Русије. Осим тога, мање или више продужено присуство руских трупа ће ојачати позицију националиста и утицати на становништво које говори руски (које, иначе, практично није учествовало у протестима) – посебно ако трупе ЗНД заиста учествују у сукобима са демонстрантима.
У међувремену,под изговором извођења “антитерористичке операције” долази до окрутне одмазде над демонстрантима. Да, видимо да су декласирани, криминални елементи, па чак и, вероватно, неки прави терористи искористили народне протесте, али у садашњој ситуацији наредба „да се отвори ватра без упозорења“ доводи до бројних жртава међу невиним људима.
У име руководства КПСС поново изражавам солидарност са радничким покретом Казахстана, сматрајући неприхватљивим мешање борбе радника са необузданим акцијама провокативних, исламистичких и националистичких снага. Методом организовања погрома и зверстава се дискредитује раднички покрет у многим земљама света. Захтевамо од власти Казахстана да не дозволе репресије над народом, ослобађање свих политичких затвореника, слободу деловања синдиката и политичких организација.
Догађаји у Казахстану ће, наравно, утицати на Русију. Улазак трупа ЗНД био је предодређен не само критичном ситуацијом у самом Казахстану. На основу своје логике, уочи руско-америчких преговора о безбедности, Путин једноставно није могао да не удовољи захтеву Токајева – уосталом, тада се испоставило да Русија захтева да не распоређује снаге НАТО-а на територијама које сама није у позицији да контролише.
У случају стабилизације ситуације у Казахстану (а након увођења трупа ЗНД-а, локалне снаге безбедности су оживеле и почеле активно „чишћење“), ауторитет руског руководства међу лидерима постсовјетских земаља па чак и на међународној арени у целини ће се јасно повећати. Међутим, у Русији операција ни сада није популарна, а ако међу нашим војницима буде губитака, ауторитет руске владе ће још више пасти.
Постоји још један важан унутрашње политички моменат. Догађаји у Казахстану су се испоставили као потпуно и веома непријатно изненађење за руско руководство. Чињеница је да је много тога слично и у Русији и у Казахстану – и систем власти, и структура привреде, и друштвено-економски проблеми. Штавише, према сведочењу шефа Еха Москве, господина Путина, Назарбајев је изгледао скоро као узоран владар. Веровало се да је, између осталог, успешно решио проблем транзита – пренос власти на наследника.
Сада се показало да то није тако. У руском „врху“ потребно је или признати банкрот постојећег система власти, или за све окривити Транзит, што већ раде судски „аналитичари“. Познавајући руску „елиту“, може се поуздано предвидети да ће највероватније бити изабрана друга опција. Мало је вероватно да ће се лекција извући из догађаја у Казахстану. То значи да би чак и разговори о преносу власти требало да престану у блиској будућности. Могуће је и даље “затезање матрица”. Нажалост, тада ће проблеми земље бити само увучени унутра.
Filed Under: Актуелно

СИТУАЦИЈА У КАЗАХСТАНУ- “КОЗМЕТИКА” НЕЋЕ ПОМОЋИ, ПОТРЕБНЕ СУ ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕ

Преносимо саопштење Централног комитета Руске комунистичке радничке партије (бољшевика) у оквиру КПСС поводом дешавања у Казахстану

 

Казахстан је погођен највећим протестима од постсовјетског доба. Почели су у области Мангистау и граду Жанаозен након што је цена течног пропан-бутан гаса скочила са 60 тенге (10 рубаља) на 120 тенге (21 рубља) по литру на бензинским пумпама 1. јануара. Нафташима су се придружили и други радни колективи на митинзима, који су постављали своје захтеве за повећање плата од 100%, укидање резултата оптимизације, побољшање услова рада и слободу синдикалног деловања.

Демонстранти су тражили оставку председника и владе Републике Казахстан, као и оставку Нурсултана Назарбајева, председавајућег Савета безбедности Казахстана. Ови захтеви су били у потпуности испуњени већ 5. јануара. У самом Жанаозену, радници су на свом митингу формулисали нове захтеве – оставку садашњег председника и свих функционера Назарбајева, враћање Устава из 1993. године и с тим повезане слободе оснивања партија и синдиката, ослобађање политичких затвореника и крај репресијe. Радничка борба је тако добила политички садржај.

Полиција у неким градовима стаје на страну народа, што доказује да су протести заиста масовни. Истовремено, постоје јасни покушаји буржоазије да преузме контролу над народним протестом и претвори га у још једну „револуцију у боји“. Мухтар Абљазов, истакнута опозициона личност са корупционашко-криминалним трагом, позива демонстранте да координирају своје акције са његовим штабом са седиштем у Украјини. Појављују се групе провокатора, гађају медицинске установе и кола хитне помоћи, пребијају лекаре и блокирају болнице.

Буржоазија поново покушава да савлада народни протест. Они желе да искористе ситуацију да додатно поробе раднике Казахстана и промене политички вектор земље. Претворити је у националистичку државу, где нема места за друге националности, где је становништво неписмено и покорно експлоататорима. Капиталистички кланови западног Казахстана нису задовољни својим положајем, када, налазећи се у ресурсним регионима, немају онај део прихода и утицаја на политику земље на који би могли да рачунају.

У превирањима у Казахстану могу бити најмање три спољнополитичка интереса – поред САД и Турске, која све чешће објављује своје посебне претензије према турском свету, Велика Британија је појачала своје операције у Централној Азији. Британија је, штавише, један од три највећа инвеститора у Казахстану, богатом минералима и налази се у центру континента. Све горе наведене стране силе имају велико искуство са националистима у Казахстану. А њихов интерес да се активно мешају у процес је зато што су важни разговори заказани за 10-13. јануар, као и састанак Савета Русија-НАТО о безбедносним гаранцијама за Русију од Сједињених Држава и НАТО-а.

Потези казахстанске владе и председника личе на покушај да се ухвати воз који креће. Корени садашње кризе и конфронтације постављени су још 2019. године, када је Казахстан почео фазни прелазак на тржишно трговање енергијом, а велика је вероватноћа да је криза била предвиђена у јесен 2021. године, када су штрајкови и протести трајали готово без прекида. Потпуна транзиција на тржишне цене горива уследила је почетком 2022. године – баш када су светске цене гаса достигле врхунац. Чињеница да такав догађај неће проћи незапажено било је довољно лако прочитати: према званичној статистици Казахстана, од 2019. до 2021. године број  возила на течни природни гас ( ТНГ ) у земљи је порастао за више од 2,5 пута; У складу са тим је порасла и потрошња ТНГ-а, што није било надокнађено растом обима производње. Наравно, ситуација са енергентима, далеко од тога, није једини разлог који је изазвао овако велике протесте. Постоји огроман број нерешених друштвених и економских проблема. Људи су незадовољни доминацијом Назарбајевског клана, драстичним јачањем рестриктивне политике и новим мерама везаним за Ковид-19 – принудном вакцинацијом, великим казнама за физичка лица и огромним казнама за правна лица за непоштовање ограничења, као и увођењем пореза на специјална добра. – све је то акумулирало одбојност Казахстанаца према политици буржоаских власти Казахстана.

Ситуација у земљи је критична, судећи по томе што је председник Токајев већ два дана након почетка масовних протеста изјавио: актуелне казахстанске власти више не могу саме и мирним путем да се носе са протестом. Стога је уложио у насилно сузбијање протестних говора. Тим пре што је за то добио добар изговор у виду погрома и нереда који су се десили у земљи. Касим-Жомарт Токајев је рекао: „ Ослањајући се на Уговор о колективној безбедности, данас сам апеловао на шефове држава Заједнице независних држава  да помогну Казахстану у превазилажењу ове терористичке претње. Другим речима, проглашавањем побуњеног народа терористима, он покушава да искористи Мировне снаге ЗНД-а да подрже његов план да се силом разбије побуњени народ. Председник Токајев је 7. јануара рекао да је наредио снагама безбедности да отворе ватру на побуњени народ. „Терористи и даље оштећују јавну и приватну имовину и користе оружје против грађана. Дао сам наређења агенцијама за спровођење закона и војсци да пуцају да убијају без упозорења“, рекао је он.

Констатујемо, да је дата криза настала услед неспремности и неспособности буржоаске власти Казахстана, која је током десетина година давала богатство земље на грабежљиву експлоатацију компанијама, у којима водећу улогу заузима страни капитал, да водити дијалог са народом, са радним људима Казахстана. Ова корумпирана, антинародна политика није могла да не доведе до оваквих последица. Казахстанским властима сада не помажу козметичке поправке у виду смене владе и оставке Назарбајева, као и замрзавање цена гаса на 180 дана и изјаве председника Токајева о „плану реформи“. Неопходан је ремонт и обнова земље. Пре свега, вратити национално богатство у руке народа и обезбедити му пристојан живот.

А за народ Русије, устанак у Казахстану је живописан пример практичне примене преамбуле Декларације УН о људским и грађанским правима усвојене 1948. Ако власти не желе да чују народ, тлаче га и не слуша њихове захтеве, власт ће пожњети буру, која ће помести њихову нељудску, антинародну, буржоаску моћ, која се заснива само на бајонетима и тољагама.

Руска комунистичка радничка партија (бољшевици) као део КПСС подржава Социјалистички покрет Казахстана и праведну борбу казахстанског народа и нада се да ће радници имати довољно пролетерске будности и безбрижности да не иду уз буржоазију.

Изјављујемо да су најважнији део устанка казахстанског народа, његова суштинска разлика од такозваних „обојених револуција“, штрајкови казахстанских радника, о чему масовни медији радије ћуте. Данас они који су навикли да манипулишу јавним мњењем скрећу пажњу јавности на вандалске, националистичке, хулиганске и друге чињенице које се посебно надувавају у буржоаским медијима како би се дискредитовао устанак казахстанског народа. Међутим, главна карактеристика казахстанског  устанка је политички став радничке класе у Казахстану. Пре 10 година, режим сада свргнутог Назарбајева стрељао је казахстанске раднике у Жанаозену. А данас је радничка класа Казахстана та која је коначно започела процес уклањања Назарбајева и његовог клана са власти.

Желимо да упозоримо да ће сваки покушај насилног потискивања казахстанских радника довести само до интензивирања борбе, која се неће добро завршити ни за једну антирадничку, антинародну моћ. Сматрамо да је неопходно експедитивно сазвати проширени састанак Пленума ЦК КПСС о питању „О стратегији комунистичког и радничког покрета на постсовјетском простору у савременим условима“. У овом тешком времену за сав народ Казахстана изражавамо солидарност са стотинама хиљада казахстанских радника који су ушли у штрајк са политичким захтевима. Херојски поступци казахстанских радника постаће пример политичке храбрости и извор револуционарне инспирације за раднике свих бивших совјетских република и целог света.

– Руке даље од радника Казахстана!

– Срамота за убице радника!

– Живела радничка солидарност!

– Живео радни народ Казахстана!

– Живела социјалистичка револуција!

Filed Under: Актуелно

SEĆANJE NA VELIKOG KOMUNISTU

06.01.2019.-06.01.2022.

Prošle su tri godine od smrti druga Svetozara Markanovića, predsednika Komunista Srbije i velikog borca za komunizam i socijalnu pravdu. Kao vrlo mlad omladinac, sa nepunih 14 godina, stupio je u redove Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u rodnom Drvaru. Ubrzo stupa u redove SKOJ-a a kraj rata i oslobođenje zemlje dočekao je kao pratilac narodnog heroja Avda Huma. Oktobra 1948. godine primljen je u Komunističku partiju Jugoslavije.

Posle rata, završio je Elektrotehnički fakultet, a zvanje magistra tehničkih nauka stekao je 1974. godine. Bio je na mnogim odgovornim dužnostima od direktora OOUR “Elektroenergetika” do pomoćnika generalnog direktora EDB.

Tokom čitavog radnog veka društveno je aktivan u SKJ i u organima Radničkog samoupravljanja. Do kraja života ostao je dosledan komunističkoj ideji. U tom smislu, bio je nepokolebljiv prema Socijalističkoj partiji Srbije i svima onima koji su izdali ideju komunizma.

Kao veliki Jugosloven, na njegovu inicijativu osnovan je Koordinacioni odbor komunističkih i radničkih partija sa prostora SFRJ, a prve dve godine nalazio se na mestu predsedavajućeg.

Odlaskom druga Svetozara Markanovića, ostao je nenadoknadiv gubitak za Komuniste Srbije i komunistički pokret uopšte.

Njegovim putem nastavljaju članovi partije Komunisti Srbije kao i svi ostali komunisti koji ideju komunizma iskreno nose u srcu.

Filed Under: Актуелно