63 ГОДИНЕ КУБАНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Првог јануара 1959. године тријумфовала је кубанска револуција. Tри године раније устаници, њих 82, искрцали су се на кубанску обалу у јахти „Гранма“ 2. децембра 1956. године. Грамна са 82 герилца из Покрета 26. јул испловила из Тукпана у Мексику до источних обала Кубе да започне Кубанску револуцију. Кубански народ, уморан од тога да и даље буде јазбина Американаца на Карибима и засићен америчким марионетским диктатором, кренуо је да се бори и протера тиранина са острва. Народ је желео да поврати свој суверенитет и за то је било неопходно протерати Батисту, међутим, све до упада побуњеника Покрета 26. јул, није било правог револуционарног покрета који је водио народ ка преузимању власти на Куби. Револуционари предвођени Фиделом и Раулом Кастром, Ернестом Че Геваром, Камилом Сјенфуегасом и Хуан Мануел Маркесом показали су Кубанцима способност герилаца да побољшају услове живота становништва. Сијера Маестра је послужила као катализатор револуционарног покрета који је користио сељацима и мештанима кроз третман и помоћ коју су добијали од герилаца. Герилци су донели небројена побољшања за већину Кубанаца и мало по мало, битку за битком, увек на страни народа, побуњеници су успевали да поразе Батистину војску све док нису заузели цело острво и протерали диктатора са Кубе. Од тада су Кубанци морали да опстану у капиталистичком окружењу које је непрестано угрожавало острво. Међутим, Куба је била и јесте достојанствена а кубански народ борбен народ који ће увек бити испред империјализма. Лако је критиковати рад Фиделове револуционарне владе, међутим, Куба је успела да се одупре и напредује уз економску блокаду коју су увеле Сједињене Државе. Куба је дала пример и показала се као светионик за многе револуционаре у свету.
Filed Under: Актуелно

ČESTITKE BRATSKIH KOMUNISTIČKIH I RADNIČKIH PARTIJA

Filed Under: Актуелно

NOVOGODIŠNJA ČESTITKA

Svim komunistima i progresivnim građanima sa prostora SFRJ, koji baštine tekovine socijalističke revolucije i antifašističke borbe želimo srećnu Novu 2022 godinu te puno uspeha u borbi protiv kapitalizma!

Filed Under: Актуелно

РАСПАД СССР ПРЕ 30 ГОДИНА БИО ЈЕ НЕЛЕГИТИМАН

25. децембра 1991. године, по налогу тадашњег председника СССР-а, спуштена је совјетска црвена застава која се вијорила над Кремљом, а сам Горбачов је најавио оставку. Остао је доследан себи, и то последњи пут избегавајући борбу, иако је потребан број посланика гласао за сазивање ванредног конгреса народних посланика СССР.
Овај конгрес, који је требало да поништи Бјаловјешку заверу, могао се ослонити на врло чврсте правне основе. И то нису само резултати свесавезног референдума од 17. марта 1991. године, када се три четвртине бирачког тела изјаснило за очување СССР-а. Постојала је и одлука Одбора за уставни надзор (сада његове функције обавља Уставни суд Руске Федерације),
који је директно разматрао Бјаловјешки споразум и прогласио га неуставним.
Ако не улазите у правне суптилности, онда укратко, суштина тврдњи Уставног надзорног одбора била је да три републике, чак и да су једном потписале Уговор о Савезу, не могу самостално да одлучују о питању распуштања Савеза. Зашто? Пошто је Уговор о Савезу престао да важи у тренутку доношења Устава СССР-а из 1924. године, тако да РСФСР, Украјинска ССР и Белоруска ССР више нису имале никаква посебна овлашћења у том погледу. Требало је питати за мишљење друге републике (а Централна Азија и Казахстан су биле против), што тада нико није учинио, а уопште о таквим питањима је требало да одлучује врховни орган власти – Конгрес народних посланика СССР-а.
Да ли је Савез могао да се сачува? Заиста, чак ни логика капитализма уопште није захтевала уништење једне државе. Мислим да би било такве шансе да је Горбачов именовао Назарбајева за премијера (а ово питање се заиста разматрало). Не знам да ли би Савез остао социјалистички, али је могао да опстане – Назарбајев не би предао власт без озбиљне борбе. Авај, господин Горбачов је показао своју карактеристичну неодлучност по овом питању и оклевао је док није било прекасно.
Након тога, одлуку Уставног одбора за надзор је заправо потврдила Државна дума Руске Федерације, која је донела резолуцију у којој се наводи да је Бјеловешка завера која је ликвидирала СССР неважећа. Дакле, правно, Совјетски Савез наставља да постоји.
Али то уопште не значи да ће садашња власт, из неког разлога уплашена сопственом сумњом легитимитета, некоме добровољно уступити овлашћења. Ово се не дешава у животу. Како је писао Владимир Иљич Лењин, „закон није ништа без апарата који је способан да спроведе поштовање норми права“. То се у потпуности односи и на правно постојање Савеза, што је само предуслов за његову стварну рестаурацију. У политици све одређује однос снага, који до сада не иде у прилог присталицама препорода СССР-а. Али ако будуће руководство Русије постави себи задатак да обнови Совјетски Савез, онда ће сви правни инструменти бити у његовим рукама.
Али да ли је потребно обновити Савез? Уосталом, није мали број оних који су уверени да је Русија тада хранила све – укључујући, узгред, и Украјину, која је у ствари била један од донатора синдикалног буџета. Више од годину дана мрежама кружи лажњак, где су, из неког разлога, изражене у доларима (док су не само током совјетске ере, већ и непосредно након тога – чак и у балтичким државама – биле у оптицају само совјетске рубље ), скинуте са плафона, апсурдне фигуре јасно показују како су „хабаџије” наводно “прождирали”Русију.
Па, богатији региони су помагали сиромашнијим (иако, наравно, не у лудим размерама које сада приказују националисти). Иста ствар се дешава сада у Русији – као, у ствари, и у свакој држави. Поента је, међутим, да су такве ствари биле више него надокнађене, и то не само стратешки, већ и чисто економски.
Нећу овде детаљно развијати идеју о таквом концепту, који је вероватно превише апстрактан за многе, као обим тржишта – иако је ово сасвим реална ствар. Могу само да кажем да производња често постаје исплатива само са одређеним обимом производа. И да ли га је много лакше продати – у други регион своје државе или у другу земљу, чак и врло, веома пријатељску? Одговор је, мислим, очигледан.
Постоје и многи други аспекти. На пример, у субвенционисаној Узбекистанској ССР произведена је огромна већина совјетског памука, који се испоручивао у друге републике, а углавном у Русију, наравно, по домаћим ценама. Након што је Узбекистан, под снажним притиском Јељциновог руководства, био приморан да се осамостали, цене памука који се испоручивао у Русију врло брзо је достигао светске цене, које су вишеструко порасле, а онда се овај памук више није испоручивао у потпуности – испоставило се да је Узбекистану исплативије да га прода међународним монополима.
Као резултат тога, лака индустрија Русије је практично престала да постоји, а губици које је претрпела руска економија испоставили су се много већи од субвенција које су некада биле додељене Узбекистану.
А сличних примера има доста. На крају крајева, совјетска привреда је била јединствен национални економски комплекс, тако да је распад економских веза имао веома болан утицај на многе њене везе. Према прорачунима многих економиста, све совјетске републике су од овога изгубиле и до 50 одсто БДП-а.
Али то су само чисто економски губици. И како да меримо стратешке губитке, коначно, чисто људске губитке?
Не треба слушати разговоре попут оних који, кажу, „ко није зажалио за распадом СССР-а, нема срца, а ко хоће да га обнови, нема памети” (или о томе како је Лењин „подметнуо атомску бомбу под СССР”). Совјетска федерација је била оптималан облик државног уређења не само за нашу земљу, већ и за све вишенационалне земље, комбинујући неопходан степен централизације са могућношћу свестраног развоја народа који је насељавају. Да, ово је захтевало јак ауторитет. Али где то није потребно?
Зато КПСС, подржавајући све облике интеграција на постсовјетском простору, сматра да је неопходно да се потпуно обнови јединствена савезна држава, да се поново уједини наша вештачки подељена Отаџбина. Уверени смо да ће се то дефинитивно догодити.
Сергеј Скворцов
Генерални секретар КПСС
Filed Under: Актуелно

TV DUEL PREDSTAVNIKA KOMUNISTA SRBIJE I MONARHISTE IZ POKS-a

Komunisti Srbije u odbrani tekovina revolucije i samoupravnog socijalističkog sistema.
Sekretar za informisanje partije Komunisti Srbije drug Dragan Ivic protiv portparola Miloša Parandilovića iz Pokreta obnove Kraljevine Srbije.
Istinom protiv mitova i laži
Činjenicama protiv obmane i prevare.
Komunisti Srbije su uvek na prvoj liniji borbe za ideju slobode i pravde.
Filed Under: Актуелно

АЛБЕРТ АЈНШТАЈН У ОДБРАНУ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ И ОБРАЗОВАЊА

„Уверен сам да постоји само један начин да се елиминишу тешка зла капитализма: успостављање социјалистичке привреде праћене образовним системом усмереним ка друштвеним циљевима.
У таквој економији средства за производњу су у власништву друштва и плански се користе. Планска привреда која прилагођава производњу потребама заједнице расподелила би посао који треба обавити на све оне који су способни за рад и гарантовала би егзистенцију сваком човеку, жени и детету. Образовање појединца, поред унапређења његових сопствених природних капацитета, настојало би да у њему развије осећај одговорности за своје сапутнике уместо величања моћи и успеха који се дешава у нашем данашњем друштву.”
(А. Ајнштајн, есеј “Зашто социјализам?”)
Filed Under: Актуелно

ČESTITAMO DAN ARMIJE

Svim drugaricama i drugovima, vojnicima, oficirima i podoficirima, svima koji su bili deo Jugoslovenske narodne armije, koji su joj služili časno, disciplinovano, odgovorno i patriotski čestitamo Dan armije.
Filed Under: Актуелно

80 GODINA OD FORMIRANJA PRVE PROLETERSKE UDARNE BRIGADE

Pre osamdeset godina, 21. 12. 1941. godine formirana je u Rudom Prva proleterska udarna brigada. Sačinjavalo ju je šest bataljona: 1. i 2. crnogorski, 3. kragujevački, 4. kraljevački, 5. šumadijski i 6. beogradski sa ukupno 1199 boraca, među kojima je bio 651 član Komunističke partije Jugoslavije i SKOJ-a. U njen sastav ušli su pripadnici svih naroda Jugoslavije: 740 Srba, 378 Crnogoraca, 26 Slovenaca, 19 Hrvata, 4 Makedonca i 32 ostalih. Tako je ona i po svom nacionalnom sastavu bila od samog početka simbol bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije. U oktobru 1943. godine u njen sastav ušao je italijanski partizanski bataljon Garibaldi na mesto 5. šumadijskog bataljona ( koji je zbog pretrpljenih gubitaka u nizu okršaja rasformiran juna 1942 ).
Do 01. novembra 1942. bila je pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba, a potom u sastavu Prve proleterske divizije.
Prvu borbu imala je već 22. decembra 1941. kada se sukobila s Italijanima i četnicima kod sela Gaočića i Mioča kojom prilikom je zabeležila svoju prvu, značajnu pobedu: zarobila je 124 italijanska vojnika i oficira.
Tokom svoje slavne epopeje borila se u svim neprijateljskim ofanzivama, pobedonosnom prodoru u Srbiju, Beogradskoj operaciji, proboju Sremskog fronta da bi maja 1945 stigla do Trsta.
Na svom borbenom putu kroz Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju i Hrvatsku, Prva proleterska udarna brigada prešla je preko 20.000 kilometara. U njenim redovima borilo se oko 20.000 boraca iz svih krajeva Jugoslavije. Za druge jedinice NOVJ i potrebe NOP dala je oko 3000 rukovodilaca.
U ratu je imala oko 7500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a znatno veće gubitke nanela je okupatorovim, kvislinškim i kolaboracionističkim snagama. Dala je 81 narodnog heroja. U njenom sastavu bili su i slavni komandanti Koča Popović i Danilo Lekić Španac te politkomi Filip Kljajić Fića i Mijalko Todorović. Pored brojnih pohvala od Vrhovnog štaba, odlikovana je Ordenom narodnog heroja, Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod, a u telegramu CK KPJ, na dvogodišnjicu svog formiranja, stoji: ” Postalo je ponos biti borac Prve proleterske, jer ona je ponos čitave naše vojske i našeg naroda.”
Slava Prvoj proleterskoj udarnoj brigadi!
Smrt fašizmu- sloboda narodu!
Filed Under: Актуелно

ГОДИШЊИЦА ПОКОЉА У ВРАНИЋУ

Данас, 20. децембра 2021. године навршава се 78 година од стравичног покоља у Вранићу
који су починили четници Даже Михаиловића, та разуларена банда монструма и убица. У
ноћи 20/21. децембар 1943. године заклали су 71 особу (68 из Вранића, тројицу из
суседних места), међу којима једанаесторо деце до 15 година. Најстрашнија чињеница је
да су међу закланом децом двоје били у колевци – Ктарина Илић, која је имала само пет
месеци и Љубомир Пантић од годину дана. Тако су се четници Драже Михаиловића
“храбро” борили за слободу, како у Србији тако и на простору читаве Југославије.
У знак сећања и дубоког поштовања према невиним жртвама четничког дивљања
објавићемо три текста. Данас ћемо пренети отворено писмо јавности Србије, које је
удружење “20. децембар” из Вранића написало фебруара 2019. године поводом
иницијативе самозваног писца и публицисте Милослава Самарџића за отварање музеја
посвећеног Дражи Михаиловићу. Наравно, као што то и доликује данашњим властима, а и
њиховим тзв. демократским претходницима, ни један писани медиј није желео да објави
ово отворено писмо. У наредна два дана објавићемо прво одломак из књиге Поглед у
пакао, аутора Владана Пантића, а након тога и наш осврт, како на отворено писмо
удружења “20. децембар”, тако и на трагични догађај од пре 78 године.
Текст отореног писма преносимо у целости:
“Музеј да, али посвећен жтрвама четничког терора
Поводом иницијативе о могућем отварању некаквог музеја посвећеног Дражи
Михаиловићу, удружење “20. децембар” из Вранића жели да се обрати јавности Србије,
како противницима такве идеје, тако и онима неутралнима али понајвише онима који
настављају да лажима и фалсификатима трују овај народ, настављају да срамно и нечасно
спирају крв са руку озлоглашених злочинаца, без трунке стида и образа.
Удружење “20. децембар” је својим именом отргло од заборава најтрагичнији дан и
датум у историји Вранића, када су припадници те Дражине војске на тај дан 1943. године
увече заклали и убили 68 житеља Вранића. Уништили су 14 породица и починили пет
појединачних убистава, да би послушали наредбу свог “ђенерала” од 05. октобра 1943.
године, радиограми 526 и 527 (извор: проф. др Миодраг Зечевић; Документи са суђења
равногорском покрету, 10. јуни – 15. јули 1946. год. стр.601). У тој депеши Дража
дословно наређује и тражи, парафразирамо, да се терен од Космаја па до Београда што пре
очисти од комуниста. Од тих, како он каже, пробисвета и авантуриста.
И наравно, од 68 жртава из те ноћи ужаса нико није био комуниста већ обичан
народ, голорук и незаштићен, затечен на спавању – 35 жртава су биле жене и деца, од чега
је једанасторо деце било до 15 година старости. Најмлађа жртва тог лудила била је
Катарина Илић, стара само пет месеци. Мали Љубомир Пантић имао је годину дана. Њега
су ти “часни” и “поштени” Дражини војници у вис бацали и на каму дочекивали, све док
му се црева нису просула по колевци. Глава му је била скоро потпуно одсечена. Четири
девојке су те ноћи вишеструко силоване пред својим породицам, а након тога заједно са њима заклане. То су биле: Митровић Дикосава, стара 16 година; Радосављевић Јованка од
16 година и сестре Матић Анђелија, од 18 година и Катарина, од 20 година.
За то почињено зверство нико није кажњен од стране њихове врховне команде, као
што тврде они који траже оправдање за тај злочин и за “чича Дражу”. Напротив, делила су
се унапређења, новчане награде и наградна одсуства, а славило се три дана у селу
Дражевцу, уз печеног вола који је те кобне ноћи заплењен из куће Миливоја Илића, у којој
је страдало седморо чланова породице. Славило се и шенлучило, док је Вранић јецао и
бројао своје мртве.
Од укупно 178 страдалих из Вранића у току Другог светског рата, 91 становник је
убијен од стране четника Драже Михаиловића. Мало ли је господо поштоваоци Дражиног
лика и дела? Докле може да досегне ваша дрскост и бешчашће у том покушају да Дражу и
његову војску прикажете као антифашисте и некакве ослободиоце. Наведите нам број
погинулих равногораца страдалих у борби против фашиста од краја 1941. па до краја рата.
Још једном наглашавамо, не рачунајте погинуле у борби против НОВЈ – или ви можда
борце НОВЈ сврставате у фашисте?
Преко 300.000 бораца, партизана, дало је свој живот за слободу, а господин Оливер
Антић каже да су они били припадници илегалне терористичке организације, а да је
равногорски покрет био једини легитиман покрет на тлу Југославије. Значи ли то да су
партизани требали да питају некога за дозволу да би се борили против окупатора и да би
њихова борба била легитимна? Можете ли да се суочите са оваквим небулозама, а да се не
постидите?
Господин Милослав Самарџић се својевремено усудио да елаборира шта се то у Вранићу
догодило, измишљајући само њему знане рањене четнике који су били распоређени на
чување, гле чуда, код партизанских породица, па су наводно побијени, па је онда
командант Зека из освете и беса стрељао 10-15 одраслих мушкараца, а комунисти су после
рата додавали број жртава, колико је то њима одговарало. А случајно је страдало једно
дете.
Може ли здрав разум да ово прихвати или да се згрози над количином дрскости и
бешчашћа тог, кажу, писца и публицисте. А он се и даље усуђује да лажима скрнави
невине жртве и да тражи отварање музеја за Дражу и његову војску.
Покољ народа у Вранићу се није догодио случајно, ни грешком, већ је темељно и
систематски припреман током лета и јесени 1943. године, усмерен против симпатизера
партизанског покрета и породица чији су синови и очеви ступили у редове НОВЈ. Знамо и
у чијим кућама су одржани састанци четничких главешина, којом приликом су прављени
спискови и листе за “одстрел”. Знамо сваку жртву из те ноћи пакла, али знамо и преко 50
припадника те Дражине војске који су извршили тај стравичан покољ. Знамо их по имену
и презимену и одакле су, а припадали су 1. батаљону Посавске бригаде Авалског корпуса,
дакле регуларној јединици равногорског покрета. Командат батаљона био је Спасоје
Дрењанин звани Зека из Мале Моштанице, командант бригаде био је поручник Коста
Маринковић, а командант корпуса мајор Света Трифуновић из Умке. Нико до сада није
оспорио податке које наше удружење има, осим појединих злонамерника и фалсификатора
који из ко зна којих разлога скрнаве успомену на невине жртве и “копају” по ранама, како
жртава тако и потомака тих мученика и хероја. Њима су некакви из Чикага ближи од
Вранића, јер нико није хтео да се одазове нашем позиву да дође овде и увери се у своју
евентуалну заблуду или незнање, мада смо уверени да они истину знају, али су им намере и постпуци нечасни. Ево и сада упућујемо позив господи Самарџићу, Чотрићу, Антићу,
Шапићу, нашем уваженом и поштованом песнику Бећковићу, као и унуку ђенерала Драже
Воиславу и свим другим њиховим истомишљеницима, да дођу у Вранић и имаће шта да виде. У Вранићу постоји спомен дом и две спомен собе, постоје гробови жртава, постоје
докази и сведоци ужаса. Дођите да се суочите са истином, да се поклоните страдалима из
те ноћи највеће српске срамоте и стида, па тек онда заједно са нама да разговарате о том
свесрпском помирењу, што ви стално тражите. Као што видите, ми у Вранићу већ имамо
музеј, али посвећен жртвама Дражине војске и његове идеологије, а ви ако ипак успете да
на лажима и на силу, јер она је један од ваших метода, отворите музеј, удружење “20.
децембар” и потомци Вранићког покоља предлажу да први реквизит у том музеју буде
крвава колевка мале Катарине Илић, која се и дан данас налази у депоу Музеја револуције
у Београду и тек ове године је стављена у поставку Музеја. Зашто? На то питање треба да
одговори неко други, као и на то зашто ни једна телевизијска кућа неће или не сме да
прикаже документарни филм Проблем перцепције, аутора Ивана Мандића, који обрађује
злочине четника у Рајковцу, Друговцу и Вранићу. Ми сматрамо да је директна последица
скривања истине о четничким злочинима управо појава рехабилитације и повампирења
четништва у Србији. Наше удружење изражава забринутост због оваквог начина ревизије
историјских података и истине и тражи од свих надлежних институција да спрече враћање
на сцену поражених снага и осведочених сарадника окупатора, као и повампирење
злочиначке четничке идеологије.
Ми смо увек отворени за разговор, толеранцију и уважавање различитости, али на
основу чињеница и истине, а не на бази произвољних конструкција и злонамерних лажи.
Искрено се надамо да ће овај наш апел бити схваћен као добронамерно упозорење и
молба, као позив на разум да се не продубљују сукоби и идеолошка неслагања у Србији,
да се не “соле” ране невиних жртава, без обзира ко су и где су страдали, да хладне главе и
здраве памети доносимо одлуке како бисмо по сваку цену избегли да виише икада и један
Србин страда од српске руке. Доста је било крви и убијања, дајте да живимо као људи, без
мржње, без подела и без искључивости. Поштујмо себе али не врђајмо друге. Управо зато
смо против музеја посвећеног Дражи, јер би он скрнавио успомену на хиљаде невиних
жртава, али би вређао и све потомке тих страдалих, како из Вранића тако и широм
Србије.”
Смрт фашистима и њиховим слугама – Слобода народу
Извршни секретаријат
партије Комунисти Србије
Filed Under: Актуелно

ДЕСЕТ ГОДИНА ПРИДРЖАВАЊА УПУТСТАВА КИМ ЏОНГ ИЛА

Прошло је десет  година откако је преминуо Ким Џонг Ил, председник  Комисије за националну одбрану  Демократске  Народне  Републике  Кореје (17. децембра 2011).  Ким Џонг Ил  је увек путовао својом земљом како би се уверио како живи народ и мотивисао људе на борбу.  Свих ових година  корејски народ је био веран његовим доживотним упутствима. Ким Џонг Ун је наставио  утабаним стазама које му је он оставио .

Под вођством Кин Џомг Уна, корејски народ  је постигао запажене успехе у својим напорима да спроведу животна упутства Ким Џонг Ила. Корејски научници и техничари су у децембру 2012. успешно лансирали сателит Квангмјонгсонг 3-2, чиме су спровели његова упутства о лансирању сателита 2012. године поводом стогодишњице рођења председника Ким Ил Сунга.

Улица Чангјон у центру Пјонгјанга, Народно позориште, Институт за тумор дојке у оквиру породилишта у Пјонгјангу, Народно клизалиште на отвореном,  Омладинска електрана Паектусан Херо и други велики грађевински пројекти које је покренуо  Ким Џонг Ил,  доведени су до успешног завршетка.  Како је желео Ким Џонг Ил, данас у ДНРК у пламену кампање пробијања оштрице, захваљујући науци и технологији постигнут је брз  развој, а обновљене су многе фабрике и предузећа у металској, хемијској и неколико других индустрија. Водени парк Мунсу, јахачки клуб Мирим, скијалиште Масикрионг и неколико других база за масовне културне и забавне активности изграђени су у различитим деловима земље, а изграђене су и модерне улице, укључујући Мирае Сциентистс и Риомионг. Прошле године је град Самџијон, који се налази у најсевернијем делу земље, украшен као модел планинских градова, а  у округу Јангдок у средњем делу земље изграђено је велелепно одмаралиште. И ове године изграђено је много модерних фабрика које доприносе развоју националне привреде и побољшању животног стандарда људи, а неколико подручја погођених поплавама и тајфунима претворено је у социјалистичке бајке.

Непоколебљива је вера и непоколебљива воља корејског народа да на темељан начин спроведе сваки животни план и упутства  Ким Џонг Ила.

Filed Under: Актуелно