Двадесетчетвртог септембра 1941. године основана је Ужичка република која је обухватала  ослобођену територију  западне Србије и Шумадије, која се све до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила под контролом Народноослободилачког партизанског покрета. Центар територије, по којем је и добила назив било је Ужице.

Назив Ужичка република сами партизани нису користили као назив за своју ослобођену територију, јер руководство КПЈ није дозвољавало никакво проглашавање и помињање републике, да то не би будило нежељене асоцијације у народу да комунисти теже да преузму власт, поготову стога што је то навелико експлоатисала четничка пропаганда.

Тек када су окупатори и квислинзи заузели Ужице и целу слободну територију у западној Србији, у квислиншкој штампи појавило се име Ужичка комунистичка република, а потом и у штампи Совјетског Савеза, у пролеће 1942. само као Ужичка република. Ово име је после завршеног народноослободилачког рата и револуције прихваћено и у историографији.

Ужичка Република није имала сталне границе, већ су се оне мењале готово свакодневно са сваком офанзивом партизана на једној и окупатора на другој страни, а, према једном од тумачења, отприлике су заузимале подручје од река Дрине на западу, Западне Мораве на истоку и од река Скрапежа на северу до Увца на југу.

У стварању слободне територије у западној Србији учествовало је 13 партизанских одреда: Ваљевски, Мачвански, Посавски, Космајски, Први и Други Шумадијски, Поморавски, Крагујевачки, Врњачко-трстенички, Копаонички, Краљевачки, Чачански и Ужички партизански одред. Уз њих, у стварању слободне територије учествовало је и неколико четничких јединица: Церски четнички одред под командом капетана Драгослава Рачића, Одред потпуковника Веселина Мисите, Одред поручника Ратка Мартиновића и Одред попа Влада Зечевића (неки су касније приступили НОП-у). Ови четници нису ступили у борбу против Немаца по наређењу четничког вође Драже Михаиловића већ самоиницијативно.Због ступања у борбу против Немаца, Дража Михаиловић је осудио на смрт Ратка Мартиновића и Владу Зечевића. Сукоб одреда Веселина Мисите против Немаца био је уједно и последњи сукоб четника и Немаца.

На тлу Ужичке републике изграђена је мрежа народноослободилачких одбора: у Крупњу, Чајетини, Косјерићу, Ариљу, Бајиној Башти, Ужицу, Чачку. Градски народноослободилачки одбор у Ужицу изабран је 7. октобра 1941. године. Његов програм био је садржан у три речи: „Слобода, хлеб, огрев“. Главни народноослободилачки одбор за Србију именован је 17. новембра 1941, с Драгојлом Дудићем као председником и Петром Стамболићем као секретаром.У бити, једина веза Ужичке републике с државношћу била је организована власт на привремено ослобођеном подручју.

По уласку партизанских снага у Ужице, 24. септембра 1941. године организована је производња у предратној Фабрици оружја и муниције у Крчагову. Пошто су честа немачка бомбардовања онемогућавала производњу, по наређењу Врховног штаба фабрика је расељена на више места у граду. Машине једног дела муницијског одељења и алатница смештене су у подземне просторије изграђене пред почетак рата за потребе трезора Народне банке. Производња је била организована у три смене. Од радника фабрике оружја формирана је партизанска чета која је била у саставу Радничког батаљона Ужичког одреда. Подземни тунели су по замислима инжењера Владимира Смирнова адаптирани за потребе фабрике и као цивилно склониште. Простор попречног тунела коришћен је за смештај материјала и производа фабрике. Партизанска фабрика оружја и муниције радила је до 22. новембра 1941. када се догодила трагична експлозија у којој је изгинула читава смена радника и цивили затечени у склоништу.

Ужичка република је за окупационе снаге била велико изненађење, јер окупатор није могао да верује да, у држави која је била тако лако сломљена и распарчана, може да се јави добро организовани отпор. Са друге стране, очекивања покрета отпора у Србији су била да ће напад Немачке на СССР бити велика прекретница у дотадашњем рату и да ће за неколико месеци совјетска армија потући Вермахт.

Народноослободилачки покрет на територији Ужичке републике суочио се са издајом четника који су почели отворено да сарђују са окупатором. Пуковник Дража Михаиловић доноси одлуку да нападне партизанске јединице након што је преко својих изасланика пуковника Пантића и капетана Ненада Митровића успоставио контакте и добио помоћ од Немаца и Милана Недића. Ускоро долази до битке на Трешњици која је вођена 2.новембра 1941. године између партизанских и четничких одреда и била је прва већа борба између четника и партизана. Ова битка представља отпочињање отвореног сукоба између формација под командом Јосипа Броза Тита и пуковника Драгољуба Михаиловића и подразумева престанак двомесечне делимичне сарадње између партизанског и равногорског четничког покрета на подручју западне и централне Србије. Неуспех општег четничког напада на Ужице, односно претрпљени војни пораз у првој фази отпочињања четничко-партизанских борби новембра 1941, приморао је четнике да се повуку у Пожегу. Партизанске снаге, пошто су одбиле напад четника на Ужице и Чачак, продужиле су дејства против четничких снага које су се повлачиле ка Равној гори, и стезале обруч око Михаиловићевог штаба. На Михаиловићеву молбу, Врховни штаб НОПОЈ је обуставио партизанске акције против четника, што је онемогућило извесни тешки пораз четничких снага.

Данас поједини историчари сматрају да је то био почетак грађанског рата, али овде се ради о отвореној издаји равногорских четника Драже Михаиловића који су стали на страну фашистичког окупатора и до краја рата се борили против НОВ и ПОЈ који су били једини истински борци против фашизма.

Ужичка Република је трајала 67 дана, а потом је пала у руке Вермахта, док су се партизани повукли ка Санџаку. Ужичка република престала је да постоји 29. новембра 1941. великом офанзивом снага Осовине потпомогнутом четничким одредима. Врховни штаб НОВ и ПОЈ наредио је 28. новембра 1941. Радничком батаљону Ужичког НОП одреда, ојачаном са две чете Посавског НОПО-а и топом Артиљеријске батерије, да на Кадињачи затвори правац Бајина Башта–Ужице, успори напредовање десне колоне немачке 342. дивизије и тиме омогући евакуацију рањеника и ратног материјала из Ужица ка Златибору, а затим да се јединице са Кадињаче оријентишу за заштиту према Кремнима.

Врховни штаб знао је да Немци продиру у правцу Ужица, али није знао да се радило о оклопној, већ је био уверен да се ради о пешадијској дивизији. Због тога су остављене трупе биле само лако наоружане, које нису могле да се одупру тенковима које су поседовали Немци.

Раднички батаљон, састава три чете (Пекарска, Кројачко-обућарска и Ткачка – укупно око 270 бораца), стигао је ноћу са 28. на 29. новембар на превој Кадињачу. Неравноправна борба на Кадињачи трајала је до око 14 часова 29. новембра када је почела да јењава, а око 14,30 часова сасвим је престала. Тек када је изгинуо скоро читав раднички батаљон са командантом Андријом Ђуровићем, командантом Ужичког НОПО-а Душаном Јерковићем и политичким комесаром Посавског НОПО-а Бором Марковићем, немачке јединице су успеле да приеђу преко Кадињаче и истог дана увече да уђу у Ужице.

Борба неколико стотина партизана на Кадињачи против око 3.000 добро наоружаних немачких војника забележена је у историји НОБ-а у Србији као један од највећих подвига српских партизана и партизански Термопил.

Приликом повлачења преко Златибора, у новембру и децембру 1941. године, пратиле су их немачке јединице, које су тада, чинећи ужасан злочин над рањеницима и златиборским цивилним становништвом, стрељале осам бораца Друге чачанске партизанске чете, пет бораца Шесте ибарске партизанске чете, осамнаест бораца Тамнавског партизанског батаљона, као и 41 цивилна мештанина Златибора. У партизанској болници која се налазила на Златибору Немци су стрељали седамнаест рањеника, бораца Ужичког НОП одреда, шест цивила из ужичког краја, четрнаест рањеника из Чачанског НОП одреда и једног цивила из чачанског краја, једног рањеника из Посавског НОП одреда, три рањеника из Ваљевског НОП одреда, по једног рањеника из Копаоничког и Мачванског НОП одреда, два рањеника из Шумадијског НОП одреда, два из Космајског НОП одреда, једног из Крагујевачког НОП одреда.

За тај подвиг, ужички Раднички батаљон је поводом десетогодишњице НОР-а и револуције одликован Орденом заслуга за народ 1. реда. Ехо епопеје јунака Кадињаче овековечен је стиховима песника Славка Вукосављевића: Пао је четрнаести километар, Ал’ никад неће Кадињача…, који су уклесани на споменику у славу палих.

Историјске чињенице су непобитне а велика је срамота за државу Србију која преко квази историчара врши ревизију историје из периода Другог светског рата и на тај начин обмањују српски народ а посебно младе нараштаје.

СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ

Slobodan Jovanović bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, profesor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske kraljevske akademije, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije u izbegličkoj vladi generala Simovića i predsednik Ministarskog saveta od januara 1942. godine.

Posle napada na Kraljevinu Jugoslaviju, koristi svoje pozicije u društvu i zajedno sa ostalom buržoazijom i kralje Petrom II Karađorđevićem beži iz zemlje i ostavlja narod na milost i nemilost fašističkom okupatoru, bez upozorenja i obaveštenja Srbima u ostalim krajevima Jugoslavije o opasnosti koja preti od ustaša Ante Pavelića.

Slobodan Jovanović, iako je bio potpredsednik Vlade, delovao je tajno i bez dogovora sa predsednikom Vlade Dušanom Simovićem. Tako je oktobra meseca 1941. godine, poslao jednu od najprljavijih i zločinačkih poruka koja će pokrenuti bratoubilački rat. Poruku o nenapadanju fašističkog okupatora i borbi protiv komunista i Narodnooslobodilačkog pokreta u najtežem trenutku po naš narod , Draži Mihailoviću doneli su Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović, koji su se sa britanske podmornice iskrcali na teritioriju Crne Gore. Za ovu poruku nije znao predsednik izbegličke vlade Dušan Simović koji je pozivao na jedinstvo u borbi protiv okupatora, zbog čega je ubrzo bio i smenjen. Nakon ove poruke,  krajem novembra 1941, u Gornjem Milanovcu ravnogorski četnici Draže Mihailovića, su na prevaru zarobili Drugi bataljon Prvog šumadijskog partizanskog odreda i treću četu trećeg bataljona, ukupno oko 365 boraca i predali ih Nemcima u Valjevu, gde su streljani.

Slobodan Jovanović je bio veliki obmanjivač i prevarant, savetovao Dražu Mihailovića da promeni naziv svoje vojske, da ponesu naziv Jugoslovenske vojske u otadžbini ali ta obmana nije uspela jer su ravnogorski  četnici pokazali svoje pravo lice.

Uspešno je obmanjivao svetsku javnost o borbi ravnogorskih četnika Draže Mihailovića sve do 1943 i Teheranske konferencije kada je promenjena politika prema četničkom pokretu, kada su i Britanci koji su ih do tada svesrdno pomagali, saznavši pravu istinu uskratili pomoć četnicima i usmerili je na istinske borce protiv fašizma Titove partizane.

Slobodan Jovanović po stupanju na mesto predednika izbegličke vlade uvodi prvu novinu, imenuje četničkog vođu Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske a do kraja svog boravka na mestu predsednika  vlade unapređuje ga u divizijskog, pa u armijskog generala.

Bio je savetnik i pokrovitelj izdajnika Draže Mihailovića, kome je zbog uspeha komunista i partizanskog pokreta dao sraman savet da formira crne trojke koje su tri i po godine vitlali svojom krvavom kamom, klali i vršili svirepa ubistva ne samo pripadnika NOP-a već i njihovih simpatizera, Srba i srpkinja i pripadnike drugih naroda. Iz glave Slobodana Jovanovića proisteklo je i zloglasno slovo ,, Z ” kao tajni naziv za reč zaklati Srbe i Srpkinje koji su aktivno učestvovali u otporu fašistima i domaćim izdajnicima, pod izgovorom da treba zastrašiti simpatizere NOP-a.

Slobodan Jovanović je preko radia BBC objavljivao spisak pripadnika partizanskog pokreta koji su stavljeni pod slovo ,, Z ” a predsedniku vlade Velike Britanije Antoni Idnu je objašnjavao da to slovo znači zastrašiti, zaplašiti. Kada je Idn preko britanskih agenata saznao da to slovo ,, Z ” znači zaklati, zabranio mu je dalje objavljivanje crnih spiskova na BBC.

Slobodan Jovanović je već u jesen 1941. godine savetovao Dražu Mihailovića da stupi u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima radi saradnje u borbi protiv partizana što je ovaj bespogovorno poslušao te je svoje jedinice stavio u službu fašista.

Posle ovih obmana Draže Mihailovića se odrekao i kralj ali Slobodan Jovanović nije nikad.

Ne ulazimo u pravna znanja Slobodana Jovanovića ali kao čovek ne poseduje moralna načela i apsolutna je sramota za Pravni fakultet i državu Srbiju da njegov spomenik stoji ispred ove institucije.

Danas postoje oni koji veličaju zločine koje su u Drugom svetskom ratu počinili ravnogorski četnici  Draže Mihailovića a čiji je idejni tvorac bio upravo Slobodan jovanović. Postoje mnoge knjige koje su pisali učesnici ovih događaja a koje svedoče o zločinačkom liku i delu Slobodana Jovanovića. Zbog zločina koje je učinio srpskom marodu i ostalim narodima Jugoslavije osuđen je posle rata u odsustvu na dvadeset godina robije.

Buržoaska vlast ga je rehabilitovala 2007. godine a danas se njegov lik nalazi na novčanici od 5000 dinara, dok su Pošte Srbije štampale njegovu marku a SANU je novembra 2019. Organizovao izložbu i naučni skup u čast ovog obmanjivača.

Srbijo srami se.