На данашњи дан пре 85 година, током штрајка студената Београдског универзитета, у организацији КПЈ, због покушаја тадашњих буржоаских власти да укину аутономију универзитета, убије је са два убода ножем у леђа двадесетчетворогодишњи студент Правног факултета и члан Комунистичке партије Југославије Жарко Мариновић.
Пошто је активност револуционарног студентског покрета на Београдском универзитету, током тридесетих година, била веома развијена – организовани су чести штрајкови и друге акције. Власт је неколико пута покушавала да сузбије ту борбу. Пошто ни оснивање омладинске „Организације југословенских националиста“ (ОРЈУНА) није довело до резултата и смањивања активности револуционарног покрета, власт је одлучила да уведе Универзитетску полицију. Овом предлогу су се оштро успротивили студенти, али и многи професори. Секретар Универтитетског комитета КПЈ Ђоко Ковачевић, студент права и председник Акционог одбора студената Вељко Влаховић, организовали су крајем марта студентски штрајк чији је почетка био заказан за 3. април. Вељко Влаховић је одмах потом отпутовао, најпре у Загреб, а потом у Љубљану, где је са тамошњим студентима договорио подршку њихових студентских организација.
Штрајк студената отпочео је 3. априла и истовремено је захватио све Универзитете у земљи – Београдски, Загребачки, Љубљански, Скопљански и Суботички; и имао је јединствен програм и захтеве изложене у 16 тачака. Овај штрајк завршио се успешно 28. априла и познат је под именом Априлски штрајк. Као резултат штрајка повучена је одлука о завођењу полиције на Универзитету, смењен ректор Владимир Ћоровић и за новог изабран Драгослав Јовановић. На самом почетку штрајка, 4. априла, при покушају полиције и студената-орјунаша да заузму зграде факултета, дошло је до великих сукоба, од којих је најјачи и најтрагичнији био онај испред зграде Патолошког института Медицинског факултета у којем је убијен Жарко Мариновић. Он се налазио у групи студената која се налазила испред зграде, када је студент права и члан националистичке „Организације националних студената“ (ОРНАС), која је била део „Орјуне“, Слободан Недељковић ножем насрнуо на студента права Јована Шћепановића. Жарко је тада притрчао да одбрани друга, али му је тада студент Недељковић задао два ударца камом у леђа.
Вест о погибији Жарка Мариновића одјекнула је широм Београдског универзитета, а убрзо се прочула и на другим Универзитетима. Она је још више охрабрила студенте у њиховој борби за аутономију Универзитета и скренула пажњу јавности. На вест о смрти прва је реаговала Организација уједињене студентске омладине, која је издала летак у ком је оштро осудила чин његовог убиства. Власти је одмах после извршене обдукције, одлучила да се сахрана одржи сутрадан у осам ујутру на Новом гробљу. Полиција је овим чином желела да избегне нове сукобе са студентима, који су опседали зграду мртвачнице. Од раног јутра 5. априла, колоне од неколоко хиљада студената су из неколико праваца кренуле ка Новом гробљу. Пошто од стране полиције биле заустављене у тој намери, дошло је до неколико сукоба с полицијом у Гробљанској улици (данас Рузвелтова улица). Упркос полицијским мерама, студенти су читавог дана обилазили Жарков гроб, који се налазио на периферији гробља и полагали цвеће.
Суђење за Жарково убиство одржано је јуна 1936. године. Познати адвокати Никола Ђоновић и др. Радоје Вукчевић, понудили су Жарковој породици да их бесплатно заступају пред судом, док су окривљеног Недељковића бранили Димитрије Љотић и Милан Марјановић. Окривљени је на суђењу проглашен кривим и осуђен је на петогодишњу затворску казну.
Од 4. Априлa 1954. године овај датум се обележава као Дан студената Београдског универзитета. Нажалост данас не постоји револуционарни покрет на Београдском универзитету. Студенти више нису авангарда и нису повезани са радничком класом, већина њих је аполитична или десничарски оријентисана. Најбољи пример је то да студентима не смета споменик издајнику Слободану Јовановићу испред Правног факултета који је 1946. године осуђен на 20 година затвора.
Свим прогресивним студентима честитамо Дан студената!
