Комунисти Србије подржали другове из ККE.

Забрана владе НД није успела. Демонстранти ККЕ стигли до америчке амбасаде.

Побуна студената на Политехничком универзитету у новембру 1973. године, уз подршку радника и грађана Атине, био је један од пресудних догађаја који је довео до свргавања војне хунте под вођством САД-а у Грчкој (1967-1974), ове је године обележен вишеструким догађајима поштујући све протоколе здравствене заштите против пандемије. Политехнички устанак резултат је дуге борбе ККЕ и КНЕ у условима илегалности, док је хиљаде бораца ККЕ и КНЕ затворено, прогнано и мучено од варварског режима хунте.

Од тада, сваке године 17. новембра, широм Грчке одржавају се масовни антиимперијалистички маршеви, чији је врхунац марш који се завршио испред америчке амбасаде у Атини. Митинг 17. новембра преноси поруке „САД напоље – НАТО напоље“ и „хлеб-образовање-слобода“, које су биле слогани политехничког устанка, али такође изражавају савремену борбу народа против умешаности Грчке у америчко-НАТО империјалистичке планове, као и захтеве радника и људи за правима на рад, образовање, здравство, индивидуалне и синдикалне слободе. Буржоазија, њене владе и савезници САД-а и НАТО-а сматрају да је овај садржај милитантне комеморације политехничког устанка врло узнемирујући. Ове године, влада Нове Демократије, ескалирајући ауторитаризмом и репресијом, забранила је антиимперијалистичке демонстрације и свако окупљање више од троје људи широм земље, под изговором да би марш био здравствена „темпирана бомба“ због пандемије КОВИД-19 . Лицемерје владе је огромно, јер је она једина одговорна за свакодневне здравствене „темпиране бомбе“ у јавном превозу, на радним местима и у школама. Даље, она сноси одговорност са претходном владом СИРИЗА-е за трагичне недостатке у систему јавног здравља током пандемије. ККЕ, ПАМЕ и радни људи већ су доказали Првог маја, и у десетинама других случајева, да могу прилагодити класну борбу у пандемијским условима и да поштују све здравствене протоколе које су поставили научници, много боље од саме владе.

ККЕ, као и десетине синдиката, студентских удружења и других масовних организација, осудили су владин ауторитаризам и појаснили да ће се одржати комеморација борцима, поштујући све здравствене мере, и да ће покушај владе да забрани марш пропасти. Од посебне је важности да је чак и Синдикат судија и тужилаца издао изјаву у којој је владина одлука окарактерисана противуставном и позивао је да је укине. У подне, 17. новембра у Атини, демонстранти са транспарентима и заставама ККЕ успели су да пркосе ауторитарној и антидемократској одлуци владе, спроводећи марш који је стигао испред америчке амбасаде, која је била окружена полицијским аутобусима и јаком полицијом за нереде. Генералног секретара Комунистичке партије Грчке Димитриса Куцумбаса, демонстранти су поздравили аплаузом и положили венац на месту где је полиција мучила борце током војне диктатуре. Д. Куцумбас је у свом говору рекао следеће: „Поруке политехничког устанка су благовремене. Пароле„ САД напоље “,„ НАТО напоље “,„ Хлеб, образовање, слобода, рад и здравље “, и даље дубоко покрећу грчку омладину и грчки народ који се бори данас и сваког дана против текуће антипопуларне политике. Неприхватљиво је користити изговор пандемије за предузимање реакционарних антипопуларних мера за забрану обележавања догађаја политехничког устанка са симболичним карактером који имају ове године. Одлука грчке полиције по налогу владе, забранити свако окупљање више од 3 особе, посебно данас, неприхватљиво је, антидемократски, неуставно и осуђено од читавог политичког спектра земље. Чак и присталице Нове Демократије и КИНАЛ-а су захтевале укидање ове забране. Грчки народ, без обзира на опасности од Ковида-19 зашта је одговорна влада, која током свих ових година није предузела све потребне мере, на страни је оних који се свим срцем боре за права радника, на улицама Атине, на улицама широм Грчке. Због тога ће политехнички устанак живети вечно “.На питање новинара о демонстрацијама ККЕ испред америчке амбасаде, одговорио је:” То је симболичан гест младих Грка – као што видите, постоји велики број грађана – који је против америчког империјализма, против онога што је наша земља претрпела због политике САД и НАТО-а” . ККЕ осуђује варварски ничим изазван напад полиције  Касније поподне, док је скуп ККЕ организовано остао у центру Атине, посматрајући све мере здравствене заштите, полиција је спровела ничим изазван напад палицама, сузавцем, воденим топовима и шок бомбама. Полиција није оклевала да нападне посланике ККЕ, истовремено повређујући демонстранте и настављајући десетине хапшења. ГС ККЕ, Димитрис Куцумбас, који је био на челу скупа заједно са осталим руководиоцима ККЕ, оштро је осудио варварску репресију и затражио хитно пуштање свих ухапшених.

Marksizam-lenjinizam je zvanična ideologija Vojske za Nacionalno Oslobođenje ELN ( Ejercito de Liberacion Nacional ) koju u praksi sa oružjem u rukama sprovode na kreativan način. Oko 3000 boraca ELN kontrolišu skoro polovinu teritorije Kolumbije i to priobalje Karipskog mora, granični pojas na severu sa Venecuelom, istočni sa Brazilom kao i južni pogranični pojas sa Peruom i Ekvadorom, dok podanička proamerička vlast kontroliše središnu teritoriju države.

Život na slobodnoj teritoriji, koja se nalazi u prašumama i naseljena seoskim stanovništvom organizovan je na socijalističkim principima. Kao urbana gerila prisutni su u Bogoti, Kaliju, Bukamarangi, Barankili i još desetak gradova. Formirani su 1964. godine inspirisani kubanskim revolucionarima. Nažalost vojno krilo KP Kolumbije FARK se pre četiri godine razoružalo i prešlo na parlamentarni način borbe. Razočarani farkovci priključili su se ELN gerili, koja je preuzela kontrolu teritorija koju su napustili gerilci FARK-a. Zbog oružane borbe protiv kolumbijskog kapitalizma ELN je na spisku terorističkih organizacija u neofašističkim SAD i EU. Trampov Državni sekretar Majk Pompeo izjavio je prilikom posete Kolumbiji da je delovanje ELN za SAD neprihvatljivo i bez srama ponudio 5 miliona dolara za informaciju o gerlskim komandantima. Avijacija stalno bombarduje kampove ELN, vlast finansira desničarske paravojske, policija likvidira i teroriše simpatizere gerilaca ali bez uspeha pošto je uticaj gerilaca u narodu sve značajniji. Mi smo vaše komšije, sindikalci i studenti poručuju gerilci. Pre nekoliko meseci ELN je organizovao generalni štrajk u Kolumbiji koji je paralizovao zemlju. Gerilci su presreli i konfiskovali svaki privredni transport za vreme štrajka. Interesantno je da jedan od vidova finansiranja gerile predstavlja  novac stranih kompanija kojim plaćaju otkup za svoje kidnapovane službenike.

Gerilci su uvek na strani radnika, seljaka i svih obespravljenih. Vojnički posmatrano prosto je neverovatno da tako lako naoružana malobrojna gerila kontroliše toliku teritoriju, i uspešno se bori protiv treće po snazi armije u Latinskoj americi, koja ima svu potrebnu  logistiku vojske SAD. Borci ELN su odlično obučeni, disciplinovani i što je najvažnije to su gerilci visokog morala i hrabrosti. Gerila ELN, kao i drugi oružani pokreti protiv kapitalizma su danas najznačajnije tačke oslonca marksizma-lenjinizma u svetu.

ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА

Поводом 103- годишњице Октобарске револуције преносимо текст Љубодрага Дуција Симоновића.

Уколико се пође од Марксовог схватања историје, да ли Октобарска револуција има историјску легитимност? По Марксу, није свака егзистенцијална криза капитализма историјска претпоставка за социјалистичку револуцију, већ само она која се заснива на томе да су производни (својински) односи постали кочница за развој производних снага и да су се противуречности капитализма развиле до краја. Друштвени услови су нужан, али не и довољан услов за револуцију. Тек када су створени одговарајући историјски услови социјалистичка револуција је могућа. По Марксу, евентуална социјалистичка револуција у царској Русији имала би историјску легитимност уколико би била искра која ће упалити ватру социјалистичке револуције у најразвијенијим капиталистичким земљама Европе. Другим речима, тек под утицајем еманципаторског наслеђа најразвијенијих капиталистичких земаља, које би у социјалистичкој револуцији дошло до свог пуног израза, револуција у неразвијеним капиталистичким земљама могла би да поприми карактер социјалистичке револуције.

Имајући у виду Марксово схватање социјалистичке револуције, у царској Русији 1917. нису постојали историјски услови за социјалистичку револуцију, већ су постојали историјски услови за грађанску и анти-колонијалну револуцију, као и друштвени услови за радничку и сељачку побуну. У царској Русији егзистенцијална криза није настала зато што су производни односи постали кочница за развој производних снага, већ пре свега због рата. Уместо да су се противуречности капитализма развиле до краја на основу економске кризе капитализма која је условљена заустављањем развоја производних снага, оне су се развиле на основу опште друштвене кризе створене ратом. Рат, као најпогубнији облик класног угњетавања радника и сељака од стране капиталиста, условио је да се класни сукоб до те мере заоштри да се претворио у класни рат. Погибија милиона радника и сељака, порази на фронту, немаштина и масовно умирање од глади створили су такву егзистенцијалну кризу која је условила општу побуну сељака и радника коју су бољшевици усмерили ка револуционарним променама. У царској Русији, захваћеној вихором Првог светског рата, нису постојали историјски услови, али су постојали егзистенцијални и на тој основи политички услови за социјалистичку револуцију.

Нису бољшевици срушили руско царство. Октобарска револуција није била узрок, већ последица пропасти руског царства, исто као што Минхенска револуција није била узрок пропасти немачке монархије, већ њена последица. Пораз у рату са Јапаном, као и грађанска револуција из 1905. године, коју су Романови угушили у крви, наговестили су пропаст царске Русије до које је дошло у Првом светском рату и грађанској Фебруарској револуцији из 1917. године. Бољшевици нису градили Совјетски Савез на темељима руске царевине, већ на њеним рушевинама.

Уколико се има у виду да је за Маркса најважнији критеријум за одређивање историјске легитимности одређеног поретка то да ли он омогућава развој производних снага, онда Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. У царској Русији није постојао аутономни развој капитализма. Царска Русијабила је колонија Запада и њен економски развој био је подређен економској експанзији Запада. Анти-колонијални карактер Октобарске револуције имао је судбински  значај јер је омогућио самостални развој СССР-а и тиме развој школства, науке, привреде, војне индустрије… На тој основи Совјетски Савез је од заостале аграрне земље убрзо постао развијена индустријска земља. Ослањајући се искључиво на сопствене снаге и у потпуној економској изолацији, СССР је 20 година након Октобарске револуције постао прва научна и друга економска сила света, а у току Другог светског рата (упркос губитку преко 25 милиона грађана) најјача војна сила на свету која је уништила преко 75% војних ефектива нацистичке Немачке и заузела Берлин.

У светлу постајања капитализма тоталитарним деструктивним поретком, Октобарска револуција добија нову димензију. Уколико се историјски развој човечанства сагледава у егзистенцијалном контексту, и уколико се има у виду да се развој капитализма заснива на уништењу природе и читавих народа, Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. Њен најважнији квалитет је у томе, што је укинула капитализам и на тај начин колонијалну доминацију најразвијенијих капиталистичких сила над Русијом и спречила да се у Русији, као и у другим земљама у којима је под њеним утицајем дошло до радничких револуција, противуречности капитализма као екоцидног и геноцидног поретка развију до краја, а то значи да капитализам уништи природну животну средину у Русији и народе који су у њему живели. Да није било Октобарске револуцијеи да није створен Совјетски Савез са његовим економским, научним и војним потенцијалима, словенски (и азијски) народи доживели би у 20. веку исту ону судбину коју су доживели северноамерички староседеоци у 19. веку. Хитлеров Drangnach Оsten само је наставак геноцидног похода капиталистичког Запада на Исток који је започео у другој половини 19. века у време индустријске револуције у Немачкој и у Првом светском рату, и наставио се поводом избијања Октобарске револуције. Интервенционистичке трупе са Запада нису „бранили“ руско царство, већ је обрачун с бољшевицима био изговор капиталистичком Западу да се обрачуна са стваралачким потенцијалима руског народа (у том контексту с руском грађанском класом) с циљем да се спречи да Русија постане сила која ће бити у стању да се супротстави Западу у борби за доминацију на светском простору. У крајњем, интервенционистичке државе нису настојале да сачувају руску државу, већ да је поделе на протекторате, као што су то учинили са Кином, у арапском свету, Африци, Јужној Америци и на Балкану. Однос Запада према Русији заснивао се на владајућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, што значи да је имао екоцидно-геноцидну природу. Тако је и данас. Запад подржава само оне политичке снаге у Русији које настоје да Русију претворе у колонију најмоћнијих капиталистичких корпорација Запада које теже уништењу биолошких, стваралачких и слободарских потенцијала руског народа.

Што се тиче хуманистичке легитимности Октобарске револуције, она је омогућила бесплатно образовање за све, што је довело до искорењивања неписмености која је у царској Русији износила преко 80% становништва; општу и бесплатну здравствену заштиту; пуну запосленост, осмочасовно радно време и хуманизовање радних услова; подједнако вредновање рада мушкараца и жена (што ни данас не постоји у најразвијенијим капиталистичким земљама); стицање права гласа и других политичких права од стране жена; обезбеђивање бесплатног становања… Оно што је најважније, укинут је рад деце која су у царској Русији, као и на Западу, радила и 14 сати дневно. У току индустријализације Енглеске, САД, Француске, царске Русије и других капиталистичких земаља у фабрикама и рудницима од исцрпљености, болести и глади умрло је на десетине милиона деце. Што се тиче хуманистичке легитимности грађанских револуција, Французи и данас славе Француску грађанску револуцију иако је у њој процентуално гледано погинуо далеко већи број грађана него у Октобарској револуцији, с тим да је преко 36 000 припадника аристократских породица убијено тако, што им је јавно одсечена глава гиљотином! Шта је са Првим светским ратом, који су изазвали капиталисти да би „превазишли“ економску кризу капитализма, у коме је погинуло преко 20 милиона радника и сељака и још толико било рањено; у коме су од глади и болести умрли милиони деце, а као непосредна последица рата избила је „шпанска грозница“ која је у Европи прузроковала смрт преко 20 милиона људи? Зар то није злочин капиталиста? Октобарска револуција имала је хуманистичку природу и по томе, што је извукла руски народ из кланице Првог светског рата и спречила погибију милиона људи.

Лав Троцки,командант Црвене армије, објавио је тридесетих година 20. века књигу „Издана револуција“ у којој је довео у питање социјалистички карактер пост-револуционарног СССР-а полазећи од револуционарних идеала Октобарске револуције. Он не доводи у питање историчност Револуције и обрачунава се с политичким волунтаризмом партијске врхушке који је довео до извитоперења идеала и обрачуна с циљевима Револуције. Октобарска револуција је, по Троцком, имала историјску легитимност као социјалистичка револуција јер је била масовна радничка револуција, док је у пост-револуционарном периоду дошло до извитоперења циљева Револуције тако што је партијска врхушка приграбила власт коју су освојили радници у Револуцији и постала од радника отуђена моћ. Троцки не схвата да је природа Револуције условила и природу пост-револуционарног збивања. То не значи да нису постојале алтернативне политичке идеје, али нису постојале политичке снаге које су биле довољно снажне да усмере ток збивања у другом правцу. Побуна радника у Кронштату типичан је пример. Сагледавајући тај догађај кроз не-историјску призму, поједини теоретичари супротстављају волунтаризму партијске врхушке револуционарни романтизам и претварају радничку класу СССР-а с почетка 20. века у митолошку снагу која представља отелотворење не само еманципаторског наслеђа класне борбе радничке класе најразвијенијих капиталистичких земаља Запада, већ и хуманистичких идеала које је Маркс поставио као идеју водиљу радничком покрету. По том схватању, самим тим што су радници и сељаци били у стању да војно победе буржоазију (и интервенционистичке снаге са Запада) били су у стању и да створе социјалистичко друштво. Заправо, збацивање са власти буржоазије и освајање власти био је само први корак у изградњи социјалистичког друштва које је требало да буде прави резултат социјалистичке револуције.

„Култ Партије“ и „култ Вође“, који су створени већ у току Револуције, били су могући јер нису постојали историјски услови за истинску социјалистичку револуцију. Постојала је револуционарна партија, али није било револуционарне радничке класе. Побуна радника и сељака кренула је „одоздо“, али је револуција кренула „одозго“. Фанатизам револуционарног волунтаризма заснивао се на томе, да је људским напором требало премостити јаз који је делио заосталу царску Русију од развијеног индустријског Запада. Лењин тврди: „Социјализам је електрификација плус индустријализација!“ Стварност заостале царске Русије, разорене Првим светским и грађанским ратом, требало је „прилагодити“ оним историјским условима који су били неопходни да би настало (и опстало) социјалистичко друштво. Социјализам у СССР-у није настао на врхунцу развоја капитализма, што значи као плод историјског и у том контексту свеукупног друштвеног развоја, већ је политички засновани „пројекат“ кога је требало да реализује Партија. Партијска врхушка добила је и буквално статус „социјалних инжењера“ чији је задатак био да „изграде социјализам“ у СССР-у, при чему су „радне масе“ постале средство за извршење тог задатка. Једна од најважнијих Лењинових политичких теза из тог времена је да „од капитализма треба узети све оно што пружа могућност за развој социјализма“. Механицистичка природа оваквог начина размишљања указује на неисторијску природу „изградње социјализма“ у СССР-у. Волунтаризам партијске врхушке, инструментализован у облику државног апарата, био је пре свега условљен тиме што капитализамније био искорењен у Револуцији. Борба против рестаурације капитализма била је стратешки оријентир владајућег поретка све до његове пропасти.

Само дотле док је развијао производне снаге владајући поредак у СССР-у имао је историјску легитимност. У тренутку када је државна својина постала главна препрека за економски развој он је постао баласт. Уместо да је дошло до „поправне“ социјалистичке револуције, у којој ће радници збацити с власти корумпирану бирократију и непосредно преузети управљање производњом и свеукупним процесима друштвене репродукције, носиоци извршне власти извршили су државни удар који је довео до рестаурације капитализма и до претварања СССР-а у колонију најмоћнијих капиталистичких земаља Запада. Оно што није успела да уради ни нацистичка Немачка, успела је да уради „црвена буржоазија“ у виду однарођене и корумпиране врхушке Комунистичке партије: да уништи СССР. Уместо да је новоуспостављена приватна својина довела до развоја производних снага, она је довела до свеопште пљачке и до економског, научног, еколошког и биолошког пропадања СССР-а. Уништење СССР-а и „увођење“ капитализма без масовнијег супротстављања радничке класе, било је могуће јер је, с једне стране, владајућа политичка структура била у потпуности отуђена од радних слојева и имала неприкосновену власт, и, с друге стране, јер су у СССР-у радници у виду апстрактних „грађана“ изгубили класну самосвојност и тиме способност да као организована политичка снага утичу на друштвена збивања. Разбијање СССР-а од стране „црвене буржоазије“ био је, заправо, судбоносни пораз радничке класе СССР-а – од кога до данас није успела да се опорави. Уништење СССР-а, као и уништење Југославије, био је завршни облик уништавања еманципаторских потенцијала социјалистичког поретка и успостављање капиталистичке диктатуре над радницима.

Упркос све радикалнијим захтевима за променом, све дубља егзистенцијална криза коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције све драматичније десеткује хуманистичку визију будућности. Сви извлаче мачеве. Једни да убију, други да се бране. Уместо есенције, егзистенција постаје неприкосновени императив. Владајуће капиталистичке корпорације Запада довеле су човечанство на ивицу провалије и борба за опстанак води се на ивици понора. Они који су најслабији први ће пасти у провалију и заувек нестати. То је главни разлог што се у Русији, упркос злочинима стаљинистичког режима, поново ствара „култ Стаљина“. Све дубља криза Запада и на њој заснована све агресивнија политика која је усмерена на уништење милијарди „прекобројних“ и на отимање туђих територија, доводи до тога да у Русији прворазредни значај добијају оне историјске личности које су успеле да изграде економску, научну и војну моћ Русије и да се супротставе Западу. Стаљин је симбол победничке, што пре свега значи, егзистенцијалне моћи руског народа и то је оно што га чини популарним. Исто је са Лењином. Не само социјални (класни) карактер, већ пре свега анти-колонијална природа Октобарске револуције и темељи економске, научне и војне моћи који су у њој постављени, представља основ Лењинове популарности у Русији, као и у оним земљама које се боре против савременог империјализма.

Ono što čini izbore u SAD jedinstvenim je to što su postali arena za klasnu borbu. Glasanjem i dalje dominira veliki kapital. Nema partije koja se istinski bori za interese radničke klase sa promilom šanse za pobedu. Republikanci i demokrate u službi su male elite milijardera. Oni koriste policiju za unutrašnje potrebe a Pentagon u inostranstvu za održavanje dominacije klase buržuja.

Ipak, ono što izbore u SAD čini aktuelnim jeste mogućnost stvaranja solidarnosti radničke klase u narednom periodu.

Reči su manje važne od dela, ali Tramp je koristio poplavu nacističkih reči da mobiliše najzaostaliji i najopasniji ološ američkog društva. Njegova stalna naklapanja izbacila su na površinu rasizam, ksenofobiju, homofobiju, netrpeljivost, uvrede i prezir za desetine miliona ljudi.

Ovi izbori oličavaju referendum o rasizmu i mogućnost izgradnje jedinstvenog fronta radničke klase. U borbu radničke klase u celom svetu moraju se uključiti svi oni koji moraju raditi kako bi preživljavali, nezaposleni, studenti, radnici u sivoj ekonomiji i penzioneri. To je borba radnika svih boja i nacionalnosti, muškaraca i žena. To je naša klasa.

Nemamo iluzija. Demokratski kandidat otvoreno govori da verno služi Wall Street i bankama, i da će njegova stranka u inostranstvu brižno zastupati strategijske interese američkog imperijalizma. Da li Bajdenov tim radi efikasnije od Trampovog ili ne, čini ih ne manjom pretnjom za narode sveta i za radničku klasu u SAD.

Malo ko, međutim, ove dve stranke smatra potpuno jednakim.

Demokratska stranka ima multinacionalnu bazu. Takođe donela je Zakon o herojima, kojim bi obezbedila za 30 do 50 miliona ljudi smeštaj i hranu.

Republikanci su odbili svaku pomoć za nezaposlene i uskratiće desetinama miliona ljudi zdravstvenu zaštitu. Da ne spominjemo Trampovo katastrofalno liderstvo tokom krize izazvane virusom Covid-19.

Kriza je na pomolu. Može je izazvati Tramp koji će pokušati da spreči velike delove stanovništva da glasaju ili tokom prebrojavanja glasova. Njegove pretnje premašuju uobičajeno otimanje glasova, pretnje se pre svega odnose na ljude koji su jednom bili u zatvoru i istorijsko sprečavanje birača afroamerikanaca i birača druge boje kože da glasaju. Tramp će pokušati da angažuje i pro-fašističke horde kako bi onemogućio glasače crnce, latinoamerikance i druge za koje se veruje da bi glasali protiv njega.

Ovi izbori mogu otvoriti front borbe radničke klase. Vrlo je važno da radnička klasa bude jedinstvena kako bi bila mobilisana i na ulici i na radnim mestima.

Ne može se početi sa odbranom prava glasa bez razvoja sukoba protiv kapitalističke dominacije u ekonomiji i društvu.

Neka referendum protiv rasizma označi početak borbe za socijalizam, koji je jedini put u budućnost za radničku klasu u SAD i celom svetu.

Kao i mnogo puta do sada, juče 25.10.2020. godine su na jednom mestu, u Beogradu, mogla da se vide dva lica Srbije. Jedno progresivno, humano, solidarno sa ljudima u nevolji i drugo, reakcionarno, fašističko, puno mržnje prema drugačijima od sebe.

Naime, u parku pored Ekonomskog fakulteta svoj skup pod nazivom “Očistimo park kod Ekonomskog fakulteta” je održala fašistička organizacija, samozvane “Narodne patrole”. Naravno da se mislilo na “čišćenje” parka od migranata, koji se tu najčešće okupljaju. Ova fašistička organizacija je poznata po svojoj mržnji prema migrantima. “Narodne patrole” i slične organizacije migrante optužuju za kriminal, nasilje i seksualne napade i to navode kao glavne razloge za zahtev da ih država Srbija izbaci sa svoje teritorije. Na njihovoj meti su isključivo migranti druge boje kože, pripadnici nehrišćanskih religija,iz zemalja Azije i Afrike. Borba protiv izgredništva kod migranata je paravan za projekat “zaštite bele Evrope” od migracija iz nerazvijenih delova sveta, koji je sam po sebi fašistički. Imajući u vidu da je učešće u skupu uzeo i Srđan Nogo, dovoljno govori o karakteru učesnika.

Pošto migranti nisu pretnja za Srbiju i njene građan, jer su najveći broj njih pošteni i dobri ljudi koji u zemlje zapadne Evrope dolaze u potrazi za boljim životom, bežeći od ratova i siromaštva, progresivne snage Srbije su organizovale akciju “Čaj solidarnosti”, čime su želele da pruže podršku migrantima i da pokažu svoju solidarnost sa njima. Pored partije Komunisti Srbije, u akciji su učestvovali Marksistička organizacija “Crveni”, Marks21, Partija radikalne levice, Zrenjaninski socijalni forum, Antifašistička akcija Sombora, “Ne rehabilitaciji”, Panonska antifašistička organizacija “PAOR”, A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, Klikaktiv – Centar za razvoj socijalnih politika, Centar za jugoslovenske studije, Lezbejska i gej solidarna mreža, Politički plakat, Bend “Džezbollah” i Hor “Naša pjesma”.

I pored više pokušaja odgovornih organizacija i pojedinaca da se fašistički skup zabrani, ne samo da do toga nije došlo, već je policija nasilnike i batinaše uredno sprovela i uvela u park pored Ekonomskog fakulteta, direktno im omogućivši da održe skup pun mržnje, na kome je poručeno da ovo nije kraj i da će oni nastaviti sa nasiljem. Sve ovo navodi na zaključak da su tzv “Narodne patrole”, kao i neke druge desničarske falange, organizovane od strane aktuelne vlasti u Srbiji da za njen račun obavljaju “prljave poslove”. Sada su im na meti migranti, a sutra verovatno svako ko ne misli kao vladajuća struktura u ovoj zemlji.

Da smo potpuno u pravu, dokazuje i činjenica da učesnicima akcije “Čaj solidarnosti” od strane režimske policije nije dozvoljeno da uđu u park, već su od kordona žandarmerije zaustavljeni na 200 metara od parka, kao i da su naši aktivisti legitimisani i maltretirani, što nije činjeno sa pripadnicima fašističkih organizacija.  Desničari, fašisti miljenici su aktuelne prozapadne, podaničke vlasti koja ih je organizovala u tzv ,, Narodne patrole ” te im je u skladu sa tim, sinoć, pružila materijalnu i logističku podršku obezbedivši im i razglas.

Prema još uvek, važećem krivičnom zakonu, svaka afirmacija fašizma je krivično delo.

U režimskim medijima, a i u delu onih koji se deklarišu kao nezavisni, opet je na sceni zamena teza. Izveštava se kako je navodno fašistički skup uredno prijavljen, a da su “zli levičari” isti pokušali da spreče. Istina je sasvim drugačija. Juče smo mogli jasno da vidimo dva potpuno različita životna koncepta. Jedan koji se zasniva na slobodi i jednakosti, i drugi kome je osnov mržnja, strah i nasilje. Koji koncept će građani Srbije da izaberu? Moramo ovde još jednom da podsetimo da mržnja, rasizam i nacionalizam predstavljaju plodno tlo za sukobe i nasilje. Zar želimo da gradimo društvo nasilja, ili želimo da živimo u slobodnom društvu punom prosperiteta? Ono što zabrinjava je da je među desničarima bio priličan broj izmanipulisanih maloletnih lica.

Ukoliko sve progresivne snage u ovoj zemlji ubrzo ne preduzmu odlučne korake u borbi protiv narastajućih fašističkih snaga čeka nas budućnost još turobnija od sadašnjosti.

Smrt fašizmu – Sloboda narodu