Ненародна власт у Србији подржала је резолуцију четвртог рајха ( ЕУ ) у знак подршке реакционарним покушајима опозиције у Белорусији да свргну владу председника Александра Лукашенка. Прошле недеље покушаји НАТО-а да промени режим у Минску по украјинском сценарију застали су због масовног супростављања народа Белорусији у одбрани своје земље. Лукашенко, заокупљен масовним одласком својих присталица на скупове широм земље, рекао је Американцима да прво разреше своје проблеме. Што се тиче Француза, Лукашенко је на скупу у Минску рекао: „Ако Макрон жели да посредује у преговорима у Белорусији, ја ћу отићи у Француску да будем посредник између Жутих прслука и њега. ”  Руски министар спољних послова Сергеј Лавров на форуму младих у московском региону прошлог викенда је рекао “Они покушавају да цртају Белорусију према сопственом дизајну и нуде своје посредовање … наравно, нећемо бити против било какве одлуке коју белоруско руководство донесе у вези с дијалогом са њеним становништвом”.

Када Запад каже да ће посредовати у разрешењу ситуације у Белорусији, сетимо се како се посредовање водећих земаља ЕУ и САД завршило у Украјини у којој су показали тоталну неспособност а тешке последице још увек трају. Њихова тактика је да изазову нациналну катастрофу и потпуно уништавање индустрије, пољопривреде, образовања, здравства, да изазову масовно сиромаштво како би лакше претворили Белорусију у колонију. Наравно и да створе раздор између Русије и Белорусије. Белоруски народ мора сам да пронађе излаз из кризе. Не требају им никакви посредници који нису хтели да пошаљу своје посматраче на изборе на позив Белорусије.

Зашто је Србија морала да подржи резолуцију неофашистичке ЕУ и империјалистичких САД које по већ добро опробаном сценарију изазивају кризе и сукобе широм света( Украјина, Венецуела, Сирија, Либија, Југославија…). Јасно је да спољне снаге желе да изазову крвопролиће у Белорусији. Белоруски активисти подстичу немире из иностранства. Покушавајући да пребаци власт са председника, опозиција у Белорусији покушава да опонаша венецуелански сценарио. Али ситуација у Белорусији се стабилизује. Како је могуће да председник Србије, који изјављује да је Србија неутрална земља,дозволи себи да се меша у унутрашње ствари једне пријатељске земље и да стаје на страну империјалистичких земаља. Ова срамна одлука показује лицемерје власти у Србији. Такође и лицемерје неофашистичке ЕУ које сеогледа  у томе што нису реаговали на нерегуларне изборе који су недавно одржани у Србији.

Slogan 13. Kongresa bratske Turske Komunističke partije koji je održan 9. avgusta u Izmiru glasio je Revolucionarna partija – Partija za revoluciju, čime je TKP samo potvrdila svoju stogodišnju principijelnu marksističko-lenjinističku orijentaciju. Turski drugovi su tom prilikom i obeležili jubilarnu stogodišnjicu formiranja partije. Komunisti u Turskoj deluju u vrlo teškim uslovima gde su od strane Erdoganove neofašističke vlasti ubijani, hapšeni i proganjani. U prkos tome i prisutne pandemije Kovida 19, održali su Kongres sa delegatima iz svih organizacija na otvorenom prostoru, konstatujući da je Turskoj potrebna jaka partija sa čvrstom linijom koja će se boriti da sprovede principe klasika marksizma, da kapitalizam nije moguće popraviti već se mora nasilnom revolucijom do temelja srušiti da bi se izgradilo socijalističko društvo. Na Кongresu je doneto 19 važnih rezolucija koje će odrediti  budući politički I organizacioni  rad partije. Izabrani su novi organi partije i usvojen plan delovanja u narednom periodu. Drug Kemal Okujan ostaće na mestu Generalnog sekretara TKP a drug Ekin Sonmez takođe će nastaviti rad na funkciji sekretara za međunarodne odnose.

Pošto Komunisti Srbije imaju odličnu saradnju i identične revolucionarne marksističko-lenjinističke stavove sa bratskom TKP, upućen je telegram podrške za uspešan rad Kongresa i nastavak saradnje naše dve partije na kome su nam se drugovi iz CK TKP iskreno zahvalili.

Aleksandar Ranković – Marko, Leka, legendarni revolucionar, komunista, jugosloven, marksista- lenjinista, narodni heroj, junak socijalističkog rada, general pukovnik i potpredsednik SFRJ, umro je na današnji dan 19. avgusta 1983. godine u Dubrovniku. Godine 1927. postao je član SKOJ-a i sekretar mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd a naredne 1928. član KPJ i sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle uvođenja Šestojanuarske diktature,1929. bio je uhapšen i osuđen na šest godina zatvora koje je izdržao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, što predstavlja početek njegovog bogatog i burnog revolucionarnog života o kome progresivna javnost zna sve. Nakon okupacije Jugoslavije radi na konsolidaciji partijskih organizacija i sabotažama okupatora. U toku jula 1941. godine hapsi ga Gestapo. U zloglasnoj Glavnjači krvnički ga muče  te zbog posledica prebijanja biva prebačen u bolnicu, iz koje ga u legendarnoj akciji 29.07.1941. godine oslobađaju beogradski ilegalci. Kao član Politbiroa CK KPJ, Vrhovnog štaba NOV i POJ i jedan od najbližih Titovih saradnika učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka u toku Narodnooslobodilačkog rata. Maja 1944. formirao je Odeljenje za zaštitu naroda ( OZNA ), koje je predstavljalo partizansku obaveštajnu službu koja se proslavila hvatanjem domaćih izdajnika i zlotvora. Nakon rata OZNA  je prerasla u Upravu državne bezbednosti. Tokom rata i posle rata obavljao je mnoge značajne funkcije: bio je većnik AVNOJ-a, prvi potpredsednik ASNOS-a, ministar unutrašnjih poslova FNRJ, potpredsednik vlade FNRJ i SIV-a, potpredsednik SFRJ, predsednik Saveza boraca Jugoslavije. U ratu izgubio je prvu suprugu Anđeliju Anđu Ranković koja je poginula u borbama sa četnicima 11.06.1942. godine u okolini Gacka. Do kraja života ostao je veran idejama komunizma, jugoslovenstva, bratstva i jedinstva pa zato i ne čudi da je na njegovoj sahrani prisustrvovalo preko 100 000 građana.

Komunisti Srbije nikada neće zaboraviti lik i delo Aleksandra Rankovića.  

Da li neko može da zamisli, da danas, za ideje socijalne pravde odlaze u šumu nuklearni fizičar, ćerka ministra spoljnih poslova, medijski magnat, ugledni advokat, predsednik skupštine, poznati slikar, filmski režiser, kompozitor i dirigent, čuveni kardiohirurg, ostareli književnik nacionalnog kalibra i drugi književnici, rizikujući svoje živote? Jer to su Pavle Savić, Olga Ninčić – Humo, Vladislav Ribnikar, Vladimir Velebit, dr Ivan Ribar, Đorđe Andrejević Kun, Žorž Skrigin, Oskar Danon, Isidor Papo, Vladimir Nazor, Branko Ćopić ( na slici ), Dobrica Ćosić, Meša Selimović, Mira Alečković ( na slici ), Ivan Goran Kovačić. A bilo ih je još. Kada takvi povedu, narod ide za njima. Nije narod glup.

Na današnji dan 15. avgusta 1944. Godine formiran je Korpus narodne odbrane Jugoslavije kao posebna jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije koja se bavila bezbednošću i zaštitom naroda na oslobođenoj teritoriji. KNOJ je bio podčinjen povereniku za narodnu odbranu NKOJ-a maršalu Josipu Brozu Titu koji je njime rukovodio preko načelnika Odeljenja za zaštitu naroda ( OZNA ) Aleksandra Rankovića Marka. Prvi komandant KNOJ-a bio je Jovan Vukotić a politički komesar Vlado Janić Capo, narodni heroji. Na kraju rata maja 1945. Godine, KNOJ je u svom sastavu imao osam divizija. Osnovni zadatak KNOJ-a je bio čišćenje oslobođene teritorije od četnika, ustaša belogardejaca, ballista i svih vrsta neprijatelja koji je uspešno i efikasno izvršen.

KNOJ je rasformiran januara 1953. godine a njegove nadležnosti su preuzele Granične jedinice JNA i Narodna milicija. Upravo zato je 15. avgust Dan Graničnih jedinica JNA.

Корејска нација је хомогена нација која је живела на истој територији, проливала исту крв и говорила истим језиком хиљадама година. Ова нација је патила од неописиве несреће и бола због националне поделе више од 70 година. Кореја је једина подељена земља на овој планети и природно је да међународна заједница обраћа пажњу на питање поновног уједињења корејске нације. Гледајући уназад, главни кривац за поделу земље су стране снаге. Кореја која је била под јапанском војном окупацијом (1905-1945) требала је постати независна, суверена држава након завршетка Другог светског рата и пораза Јапана. Али земља, ни ратна злочиначка држава, ни побеђена нација, подељена је на север и југ због неоправданих намера страних сила, и почела је историја подела корејске нације. Након тога, питање поновног уједињења прошло је кроз све тешкоће и потешкоће због опструктивних потеза страног фактора. Све чињенице говоре да су страни фактори раздвојили корејску нацију и опструирали њено поновно уједињење, а њихово истеривање са Корејског полуострва и постизање националног суверенитета широм земље има важан утицај на њено поновно уједињење.Од почетка националне поделе, корејски народ је водио националну борбу за одбацивање стране интервенције и уједињење земље сопственим напорима. Током тога, у Пјонгјангу је у априлу 1948. одржана заједничка конференција представника политичких партија и друштвених организација северне и јужне Кореје. Конференција је свечано прогласила у земљи и иностранству да ће корејски народ успоставити уједињену владу у Кореји на демократским принципима сопственим напорима. На основу њега је 9. септембра 1948. основана Демократска народна република Кореја, у складу са општом вољом свих људи на северу и југу. ДНРК је поставила заштиту националног суверенитета и постизање поновног уједињења земље као једног од својих главних циљева, и водила је снажну борбу у том циљу: у јулу 1972, објављена је Заједничка изјава 4. јула север-југ, чији су главни садржај принципи независност, мирно уједињење и велико национално јединство; у јуну 2000. године, у Пјонгјангу, први пут у 55-годишњој историји националне поделе, одржани су састанци на врху север-југ, а 15. јуна усвојена је Заједничка декларација север-југ, чији је главни принцип да о уједињењу одлучује само корејска нације; у октобру 2007. у Пјонгјангу је поново одржан други самит  север-југ и усвојена је Декларација од 4. октобра; посебно три круга састанка и разговора на самиту север-југ 2018. године и усвајање Панмуњомске декларације и септембарске Заједничке декларације у Пјонгјангу означили су епохалну прекретницу у побољшању међукорејских односа и убрзању мира, просперитета и поновног уједињења Корејског полуострва. Панмуњомска декларација потврдила је принцип националне независности, принцип да ће корејска нација одлучити о својој судбини сопственим напорима. То је потврђено у септембарској Заједничкој декларацији у Пјонгјангу. Ако се север и југ чврсто придржавају принципа националне независности и спроводе га темељно како су декларисали, поновно уједињење земље биће успешно остварено.

Drugarice i drugovi,

sa velikim poštovanjem prema autorima, u celosti prenosimo tekst koji je povodom zločinačke akcije “Oluja” objavila naša bratska Socijalistička radnička partija Hrvatske.

Ovih dana, kao i svake godine početkom kolovoza, iritantno je pratiti hrvatske medije, koji pompozno i navijački slave praznik pretenciozno i patetično nazvan “Dan pobjede i domovinske zahvalnosti”. Za razliku od prethodnih godina, kad se u javnom prostoru nije mogla pronaći niti najblaža kritika akcije, u posljednje vrijeme stidljivo se pojavljuju određena kritička promišljanja, ali i dalje nitko ne spominje istinu o biti te akcije – činjenicu da je akcija Oluja planirana, organizirana i provedena kao zločinačka organizacija etničkog čišćenja kojom je velik broj hrvatskih građana protjeran s njihovih vjekovnih ognjišta, čime je akcija Oluja poprimila karakter protuhrvatske operacije budući da je (s)rušila vrijednosti proklamirane Ustavom RH: hrvatski građani su ubijani, protjerivani, uništavana im je imovina.

Stoga 5. 8. nije dan pobjede građanske, već jednoetničke Hrvatske. Dan zločina nad hrvatskim građanima, društvom i državom pa je apsurdno i morbidno da ga ta ista država obilježava kao praznik. Karakter akcije Oluja nije ni najmanje upitan jer ga precizno oslikavaju brojni povijesni dokazi: ne samo način na koji je akcija provedena, ne samo njene katastrofalne posljedice, nego i brijunski transkripti koji dokazuju da je etničko čišćenje bilo dogovoreno u najvišem državnom vrhu, na sastanku predsjednika Tuđmana s generalima HV-a.

Neki osporavaju autentičnost brijunskih transkripata, ali o njihovom postojanju ne svjedoče samo materijalni dokazi, već i indicije koje osnažuju vjeru u njihovo postojanje: u kontekst ponašanja hrvatskog državnog vrha (nacionalistički i šovinistički govori, nestajanja civila srpske nacionalnosti diljem zemlje, ratni zločini koji nisu procesuirani i na taj način neizravno poticani – općenito, sustavno širenje mržnje protiv dijela hrvatskih građana) u devedesetim godinama brijunski transkripti se odlično uklapaju.

U pitanje se ne može dovesti Tuđmanova izjava koji je nakon Oluje rekao da je iz Hrvatske nestao “remetilački faktor”. Već ovaj termin, u sklopu s ostalim indicijama, stavlja Tuđmana u kategoriju etničkog čistača s predumišljajem.

Kreatori te politike, od kojih danas neki nisu više među živima (pa su time izbjegli sud pravde), unesrećili su veliki broj građana i hrvatske i srpske i drugih narodnosti. S tim posljedicama moramo živjeti u traumatiziranom društvu koje tek čekaju golemi napori u normalizaciji odnosa među ljudima na prostoru zahvaćenom ratom 90-tih i političkim promjenama koje su usljedile. Ostajemo, kao politička partija, privrženi tom plemenitom cilju makar u tome bili još dugo usamljeni na političkoj sceni koja ne cijeni ni čovjeka ni istinu.

Главни анти-совјетски елементи у Русији поново су напали Лењина и совјетски период. Већина тих напада није ништа ново, али њихово игнорисање и даље би било погрешно.Вероватно су стварни резултати гласања о амандманима ипак стигли до господина Путина, јер је он заправо почео да оправдава њихово усвајање, доказујући наводне предности ревидираног Устава над совјетским Уставом.Пре свега, поново је говорио о “временској бомби” уграђеној у совјетски Устав – па, на крају, не и о “атомској бомби”, како је рекао пре. Говоримо о праву на издвајање из СССР-а савезних република. Данашња Русија, у којој субјекти немају такво право, Путин поставља као пример Совјетском Савезу.Али, прво, у совјетско време, поданици РСФСР нису имали право да се одвоје од федерације, тако да се немају чиме хвалити. И не вреди упоређивати руске аутономије са савезним републикама СССР-а – оне имају различито историјско порекло и различит потенцијал.Поред тога, ако се нека територија заиста жели негде одвојити, законске забране то неће спречити – сетите се, на пример, америчког рата за независност. Истовремено, северноамеричке колоније по свом етничком саставу нису се разликовале ни од саме Велике Британије. Дакле, недељивост земље не зависи толико од постојања забрана сецесије, колико од стабилности и снаге државе. Нажалост, као резултат “перестројке”, совјетска држава је била катастрофално ослабљена, што је створило могућности за раздвајање Балтика и Кавказа. А “демократе” који су дошли на власт, на челу са Јелцином (сам Путин је био члан овог тима, мада не у првом ешалону), углавном су распустили Совјетски Савез, мада је одлука о томе правно неваљана.Истовремено, право република Савеза на излазак из Савеза није имало никакву практичну улогу. Ниједна република која је прогласила своју независност није искористила Закон о отцепљењу од СССР-а, који је прецизирао овај члан Устава. У различитим варијацијама, сви су изјављивали нешто у духу да уопште нису део Савеза, били су, кажу, окупирани, заробљени итд. Нема разлога да верујемо да би се у недостатку члана о праву на повлачење националисти понашали другачије. Али ако су неке од савезних република заиста искористиле члан о отцепљењу од СССР-а, онда о било каквим, по Путиновим речима, “поклонима у облику првобитно руских земаља”, које су, кажу, републике примиле приликом изласка из Савеза, не би могле да долазе у обзир. Заиста, према Закону о отцепљењу од СССР-а, „статус територија које у време њеног уласка у СССР нису припадале растављајућој републици“ подлегао је споразуму са властима Савеза, а територије са „компактно живим националним групама“, укључујући, наравно, и Русе, могао би остати унутар Савеза.Тачно, у стварности ниједна “од искона руска земља” (шта у ствари то г. Путину значи, није јасно, јер су у царској Русији само Пољска и Финска имале национално-територијалну аутономију, а све остале територије су се сматрале просто руским) другим републичким савезним републикама нису пренети. Територијално разграничење РСФСР-а од осталих савезних република извршено је “не на очи”, већ у складу с подацима пописа из 1897. године, према којима су, на пример, у Донбасу Украјинци (“мали Руси”) чинили око 70 процената становништва.Друга тема коју је Путин дотакнуо у вези са совјетском моћи била је да бољшевици наводно нису извршили своја обећања народу пре револуције. Изгледа да актуелни председник покушава да докаже да не само да крши своја обећања.Према Путиновим речима, принцип “Земља сељацима, фабрике радницима” наводно није примењен, пошто су земља и фабрике национализовани. У ствари, упркос национализацији земље (узгред, на захтев самих сељака, које је заступала Социјалистичка револуционарна странка), 1917. године, сељаци су ипак добили земљу. А слоган „фабрике – радницима“ од самог почетка је подразумевао широко учешће представника радничке класе у управљању производњом, а не поделу имовине фабрика, што су и сами радници добро знали.Али оно што је апсолутно задивљујуће јесте Путинова критика бољшевика због непостојеће пароле “нема рата, нема мира”. У ствари, овај слоган је звучао као “мир народима”, који је, заправо, реализован закључивањем мировног уговора с Немачком. Нажалост, свет се показао “опсценим” – према његовим условима, Русија је напустила балтичке државе (Немци су заузели Украјину и Белорусију без икаквог договора). Јао, ту није било друге могућности, јер се Русија у том тренутку није могла да се бори због колапса старе војске, која, супротно речима Путина, није била на линији бољшевика. Међутим, шест месеци касније, после револуције у Немачкој, на коју је рачунало совјетско руководство, Брест-Литовск споразум је поништен и немачке трупе су побегле у своју земљу.Такве изјаве господина Путина, које су у ствари погрешне, нису ефикасне у погледу тренутне политике. Када две трећине становништва преферира период Брежњева у односу на период Путина, покушај да подигне његов рејтинг критикујући наводне грешке комуниста пре сто година потпуно је безнадежан.

Текст написао Сергеј Скворцов, генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза.