NASTAVAK DESNIČARSKOG DIVLJANJA I RAZBIJANJA NARODNOG PROTESTA
KOMUNISTI SRBIJE OBELEŽILI DAN USTANKA NARODA SRBIJE
PRVI DAN PROTESTA PROTIV ANTINARODNOG REŽIMA
KOMUNISTI SRBIJE OBELEŽILI DAN BORCA
JЕДИНИ ЖИВИ НАРОДНИ ХЕРОЈ СЛАВИ 100-ти РОЂЕНДАН
На простору СФРЈ остао је само један живи народни херој. Користимо прилику да Петру Матићу Дулету честитамо 100-ти рођендан и пожелимо му добро здравље. Његов животни пут оличен у борби за идеје комунизма и обесправљених слојева друштва, као и његова борба против фашизма, светао је пример за све комунисте.
Петар Матић Дуле рођен је 6. јула 1920. године у Иригу. Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему. У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора.[1] Када је формирана Иришка партизанска чета, постао је њен први политички комесар. У лето 1942. године за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору, био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Сремског партизанског одреда у источну Босну, он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему. У прво време је био заменик, а потом и командант овог батаљона.
Половином маја 1943. године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада. Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа, напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни. Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком, новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда.
За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944. године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944. године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију, на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине.
После ослобођења Београда, новембра 1944. године, упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је 1945. године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“. По завршетку школовања и повратку у ослобођену Југославију, завршио је и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је командант 51. војвођанске и Четврте крајишке дивизије, начелник Штаба корпуса и начелник одељења у Генералштабу, начелник Ратне школе ЈНА, први заменик Начелника Генералштаба ЈНА, помоћник Савезног секретара за народну одбрану и подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) и др. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Пензионисан је 31. децембра 1980. године у чину генерал-пуковника ЈНА.
За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је од Петог конгреса, а на Седмом конгресу СКJ изабран је за члана Сталног дела Конференције Савеза комуниста Југославије. Био је и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА. Биран је за народног посланика Скупштине Србије и Савезне скупштине, у више сазива. Од 1982. до 1986. био је члан Председништва ЦК СКЈ. У пролеће 1988. изабран је за председника Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а у октобру исте године је смењен због сукоба са руководством СР Србије. Касније је поднео оставку и на чланство у ЦК СКЈ.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
Цела породица Петра Матића Дулета учествовала је у рату. Мајка му је стрељана у Јасеновцу, 1942. године, док му је отац до смрти мучен у немачком затвору и две недеље по пуштању из затвора преминуо је у родном Иригу. Сестра од стрица, Анка Матић Грозда, погинула је 1944. током ослобођења Београда. Проглашена је за народног хероја Југославије, 2. октобра 1953. године.
Супруга Душанка такође је била учесница Народноослободилачког рата и борби током Београдске операције.
POSTIZBORNA DEHUMANIZACIJA RADNIKA
ATAK PUTINA NA KPRF
Prenosimo pismo koje nam je poslala Komunistička partija Ruske Federacije.
Povodom Dana pobede nad fašizmom 09.05.2020. nekoliko komunista iz redova Komunističke partije Ruske Federacije okupilo se na centralnoj moskovskoj ulici kako bi otpevali pesme posvećene Danu pobede i slavnoj Crvenoj armiji. Među okupljenim komunistima bili su i prvi sekretar gradskog komiteta KPRF i poslanik državne Dume Valerij Raškin, poslanik državne Dume Denis Parfenov, poslanik Nikolaj Zubrilin i još nekoliko poslanika iz KPRF-a. Nosili su transparente pobede nad fašizmom pridržavajući se svih mera predostrožnosti: ograničen broj ljudi, socijalna distanca, dozvola organa bezbednosti. I pored toga, policija je pevanje pesama pobede nad fašizmom smatrala ilegalnom i opasnom političkom akcijom. Čak i nakon što su se uverili da su u pitanju narodni poslanici, policija je počela da ih pritvara uz upotrebu grube fizičke sile ugurala ih u vozila za prebacivanje kriminalaca. Zbog svog statusa samo su dva poslanika državne Dume izbegla pritvor. Uprkos tome što je crna policijska čizma zakoračila na crveni transparent nije uspela sprečiti da se zastava velike pobede nad fašizmom ponosno zavijori Moskvom i celom Rusijom.
Dan pobede je došao pre 75 godina kada je nad Berlinom podignuta crvena zastava slavne Crvene armije koju su podigli sovjetski vojnici pod vođstvom Komunističke partije. Ljudi širom sveta ovu zastavu slave kao simbol pobede nad fašizmom.
KPRF izražava duboku zahvalnost svima onima koji su u svojim zemljama izveštavali o proslavi 75 godišnjice pobede nad fašizmom, čak i u uslovima pandemije virusa Kovid-19, pokazujući svoja osećanja i ponos na generaciju pobednika i želju da se spreči oživljavanje fašizma.
Коментари
PODRŠKA BRATSKOJ SRP HRVATSKE
Povodom predstojećih parlamentarnih izbora u Hrvatskoj, koji će se održati 05. jula 2020. godine, partija Komunisti Srbije daje punu podršku našoj bratskoj Socijalističkoj radničkoj partiji Hrvatske.
Uvereni smo, da će SRP Hrvatske, u nepovoljnim uslovima za sve one partije koje se istinski bore za prava radničke klase, a koji vladaju kako u Hrvatskoj tako i u ostalim državicama sa prostora SFRJ, ostvariti maksimalan rezultat.Takođe znamo, da će se ukoliko uđu u parlament, dostojno i principijelno boriti za interese radnog naroda Hrvatske i svih obespravljenih slojeva.
Socijalistička radnička partija Hrvatske je član Koordinacionog odbora komunističkih i radničkih partija sa prostora SFRJ od njegovog osnivanja a u okviru koga smo ostvarili odličnu saradnju. U borbi za rušenje kapitalizma i uspostavljanje humanog socijalističkog društva, zajedno učestvujemo u radu Solidneta-Internacionalne organizacije komunističkih i radničkih partija sveta.
Još jednom, želimo puno uspeha Socijalističkoj radničkoj partiji Hrvatske na predstojećim parlamentarnim izborima.
SF-SN
16 GODINA OD SMRTI STIPE ŠUVARA
Jedan od osnivača bratske SRP iz Hrvatske, Stipe Šuvar, umro je na današnji dan 2004.
Sjećanje na uspravnog čovjeka…
29. lipnja 2004. godine, umro je prvi predsjednik Socijalističke radničke partije i inicijator njenog osnivanja 1997. godine, prof. dr. Stipe Šuvar. Unatoč tadašnjoj političkoj atmosferi u Hrvatskoj u kojoj je izgledalo da je sam pojam socijalizma proskribiran, našla se skupina ljudi koji se nisu pomirili s postojećim stanjem.
Svi koji su ga poznavali ili radili sa Stipom Šuvarom, bilo u njegovim ranim danima kada je surađivao u „Studentskom listu“ i stručnim časopisima, kasnije na fakultetu i Sveučilišnom komitetu SKH i kasnije kada je vršio odgovorne partijske poslove i na nivou Jugoslavije, sjećaju se njegove lucidnosti, iznimne inteligencije i čvrstine u stavovima kojom je branio lijevu misao. Uz to je bio čovjek koji je izgarao na poslu, izvanredno produktivan znanstveni radnik i zanimljiv sugovornik..
Gubitkom Stipe Šuvara lijeva misao u Hrvatskoj pretrpjela je veliki gubitak. Njegova briga za radnika i pravedne odnose u društvu bila je i ostaje doprinos borbi njegovih istomišljenika u sadašnjosti i budućnosti. I zato nastavimo borbu koju je Stipe vodio, borbu za pravednije društvo! Dosljedno za socijalizam!
Vječna ti slava i hvala!
ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ
Спасоје Стејић Баћо радник, борац у Првом светском рату, комуниста, атентатор на регента Александра, борац НОВ и ПОЈ.
Рођен је 1892. године у Ади, варошици у Војводини. Као младић добровољно се јавља у Прву српску добровољачку дивизију у чијим редовима се храбро борио у бици на Добруџи 1916. године где је рањен у борби са Аустроугарима..
После формирања Комунистичке партије Југославије, априла 1919. године постао је њен члан. Након доношења Обзнане, децембра 1920. године одлучује се на индивидуалну борбу. Са недовршене зграде Министарства грађевина, на углу Милошеве и Масарикове улице, где је радио као молер, 28. јуна 1921. године, бацио је бомбу на кочије у којима се налазио регент Александар, који се враћао из зграде Народне скупштине, са проглашења “Видовданског устава”. Бомба је при паду запела за телефонске жице и експлодирала непогодивши циљ.
На ,,Видовданском процесу”, 23. фебруара 1922. године Спасоје Стејић изјављује да се на протест бомбом одлучио због терора над радничком класом у целој краљевини. Осуђен је на смрт, а касније му је казна замењена с 20 година тешке тамнице.
Након 19 година робије, Стејић је био учесник спектакуларног бега из Сремскомитровачког затвора, изведеног 22. августа 1941. године. Заједно са 32 робијаша-комуниста побегао је из сремскомитровачког затвора, након чега су се придружили партизанима на Фрушкој гори.
Стари и затворским тортурама измучени Спасоје био је омиљен међу борцима а када је стигао у Ужице, због нарушеног здравља постављен је за економа у интендатури Врховног штаба. Након пада Ужичке Републике, крајем новембра 1941. године, Слободан Пенезић, Вукота Дабић и Спасоје Стејић су последњи напустили град.
Херојски је погинуо током борби на Сутјесци, на брду Озрен поврх Тјентишта 09. јуна 1943. године.