NASTAVAK DESNIČARSKOG DIVLJANJA I RAZBIJANJA NARODNOG PROTESTA

Nasilje rađa nasilje, a sistemsko nasilje neminovno proizvodi nasilje pojedinaca i grupa. Kapitalistički sistemi represije u rukama privatnih vlasnika policijskih jedinica i huliganskih grupa su ponovo bili u centru pažnje, pokušavajući da razbiju i oslabe narodni protest.
Sinoć su se sve nedoumice u vezi narodnog protesta protiv fašističke represije sistema razjasnile, a reklo bi se da su obe strane dobile po nešto za sebe. U Beogradu je pokušan poznati scenario od pre dva dana. Huligani su stali između naroda i policije i pokušavali da uvuku ljude u sukob sa policijom i pobegnu, kao po običaju. To su radili na sada već ustaljeni način, konstantnim provociranjem kordona policije i žandarmerije, kako verbalnim, tako i fizičkim, pri čemu su stradale kaldrma, klupe i ograde ispred zgrade skupštine i okoline, čiji su delovi sve vreme leteli ka pripadnicima pomenutih jedinica.
Huligani su provaljeni na vreme, budući da je njihov plan lako uočljiv, pa su se okupljene grupe razočaranog naroda sklonile na vreme i ogradile od divljanja huligana u režiji vlasti. Veoma je simptomatično to što su incidenti počeli tek kada je narod krenuo da se razilazi i odlazi kućama, jer dnevnice treba zaraditi, tj. po svaku cenu narod uvući u sukob sa policijom i predstaviti čitavu masu kao huligane, ili makar sve koji su u tom trenutku na ulicama.
Nije im se isplatilo, ni pored loše predstave hapšenja i privođenja, nakon skoro sat vremena igranja mačke i miša. Priveden je deo okupljenih građana, kao i deo huligana, a rasplet se očekuje. Nadamo se da ovi drugi neće već danas biti pušteni iz pritvora i vraćeni na zadatak.
U Nišu do sukoba nije došlo, iako se očekivalo, s obzirom na jako prisustvo jedinica policije i žandarmerije u gradu, jer su ljudi bili svesni desničara koji su stali na čelo kolone i krenuli da pevaju nacionalističke pesme. Protest se spontano podelio, što je jako dobro, jer se jasno videlo da su ubačeni elementi u potpunosti provaljeni i izolovani.
Vlast je dobila smirivanje protesta u smislu verovatnog odustajanja jednog dela građana zbog prisustva desničarskih provokatora i huligana. Pitanje je za koliko dugo su tu prednost ostvarili.
Narod je dobio mnogo više, jer je postalo očigledno zašto ne možemo i ne trebamo svi zajedno i zašto treba ići u više kolona. Pre svega, da bi se protest kanalisao (što je najgora noćna mora nelegitimnog predsednika), moraju se huligani u potpunosti neutralisati. To se može uraditi ignorisanjem u početku, dok ne zbijemo redove i masom ih zauvek potisnemo.
Za to vreme, levica mora da se ujedinjuje kako zna i ume, da nam liberaši i desničari ne pokradu ponovo sve pred nosom. Pritom se misli na pravu, a ne prorežimsku levicu i njene satelite, koji zadnjih trideset godina za glavni cilj imaju blaćenje komunističke ideologije, i bez udruženja sa komunističkim predznakom koja neguju „status quo“ i koja ne žele nikakve suštinske promene. To su sve lažna udruženja, koja ne nude nikakvu alternativu, a o kojima je već bilo reči.
Šta je krajnji cilj ovih protesta, nakon smene vlade, hapšenja i oslobađanja svih institucija? Socijalizam, to je krajnji cilj. Za radničku klasu na ulicama, u što skorije vreme!
Partija Komunisti Srbije je sve vreme na ulicama gradova, sa narodom i uz narod, i prati dešavanja. Ovom prilikom ponovo pozivamo sve pasivne simpatizere da nam se priključe, komuniste i levičare širokog spektra i da izađu na proteste i zbiju redove.
Čeka nas put ujedinjenja i stvaranja jake radničke partije!
SF/SN

KOMUNISTI SRBIJE OBELEŽILI DAN USTANKA NARODA SRBIJE

Dana 07.07.2020. godine delegacija partije Komunisti Srbije položila je venac na spomenik Žikice Jovanovića Španca u Beloj Crkvi.
Dan ustanka naroda Srbije protiv okupatora, obeležava godišnjicu oružane akcije Rađevačke partizanske čete Valjevskog partizanskog odreda, izvedene 07. jula 1941. godine u Beloj Crkvi kod Krupnja. Tada je Žikica Jovanović Španac ubio dva žandarma koji su bili u službi okupatora i koji su tog dana na vašaru maltretirali narod.
Pored Komunista Srbije obeležavanju Dana ustanka u Srbiji prisustvovali su i predstavnici SUBNORA, Vojske Srbije, opštinske vlasti, Udruženje Jugoslovena iz Lajkovca i drugi.
Zbog pandemije virusa Kovid-19 kao i marginalizacije ovog slavnog datuma od strane buržoaske i pročetničke antinarodne vlasti u Srbiji, primetno je bilo manje posetilaca nego ranijih godina.
Komunisti Srbije, nikada neće zaboraviti slavne ustanike iz redova Rađevačke partizanske čete i njihov proslavljeni ratni put u redovima NOV i POJ.
SF/SN

PRVI DAN PROTESTA PROTIV ANTINARODNOG REŽIMA

Drakonske mere zahtevaju drakonske reakcije. U ovom stavu se može sažeti sve što se sinoć izdešavalo u Beogradu, a što će se nastaviti i danas, sve do kraja represivnog, antinarodnog i fašističkog režima Aleksandra Vučića.
Nakon iscrpljujućih meseci iživljavanja putem sprovođenja represivnih mera od strane apsolutističkog krvnika, nelegitimno izabranog predsednika Srbije, narodu je očigledno dozlogrdilo i to se jasno videlo sinoć. Organizovanje fudbalskih utakmica, osmišljeno tako da građani Srbije dobiju zabranu ulaska u sve zemlje regiona, kako bi ostali u što većem broju na dan izbora, bahaćenje u izbornoj noći prilikom slavljenja pobede na nelegitimnim, pokradenim izborima i najava ponovnog uvođenje policijskog časa su definitivno doveli ovu vlast pred svršen čin. Narod ih mrzi i to je više nego jasno, a ta netrpeljivost je sinoć eskalirala u vidu delimično spontanih protesta na ključnim tačkama u Beogradu. Delimično, jer je među narodom bilo puno ubačenih elemenata, uglavnom od strane desničarskih organizacija, koje se ne razlikuju mnogo od represivnog režima.
Prvo su nas sve zarazili, a sada bi da nas proglase krivima za bolest koju su nam oni doneli i preneli svojim bahaćenjem i sistematskim ugnjetavanjem i nipodaštavanjem radničke klase. Na predlog predsednika, doktor Kon, poznat po svojoj fleksibilnosti u izjavama i šarolikoj lepezi svakojake argumentacije kada treba braniti predsednikove sumanute odluke, je predložio ponovno uvođenje trodnevnog policijskog časa. Ponovo je, kao iz vedra neba, odjeknulo da će nas zatvarati kao stoku, ali je ovoga puta reakcija naroda bila munjevita. U roku od samo nekoliko sati, Beograd je bio blokiran od strane nekoliko desetina hiljada krajnje rezigniranih građana, među kojima su se našli i desničarski petokolonaši, pokušavajući da, po zadatku, preuzmu protest i isprovociraju incidente za koje bi narod snosio odgovornost.
Tako smo videli jednog od desničarski slobodnih strelaca, Srđana Noga kako nonšalantno ulazi u skupštinu, pored obezbeđenja i policije, što je kasnije predstavljeno kao nasilni upad u skupštinu, od strane desničarskih organizacija. Naravno, vlast i ova i ovakva opozicija su u suštini krajnja desnica, podeljena na gospodare i robove i nemamo ništa protiv da ratuju međusobno do istrebljenja, dokle god u to ne mešaju narod, partije i organizacije koje su uz narod. Cela Nogova predstava je imala za cilj da jasno pokaže prisustvo službi na protestu i zastraši sve umešane frakcije, jer je time stavljeno do znanja da su u stanju da svesno nameštaju spletke i manipulišu medijima i informacijama. Istim onim medijima koji su na najgori način gušeni i uzurpirani decenijama unazad.
Viđeno je i zapaljeno policijsko vozilo bez tablica, model koji je davno rashodovan u policiji, ali se nekako našlo na ulici da odradi svoju ulogu i opravda primenu brzih, represivnih mera od strane izuzetno batinaški raspoložene policije. Na dalje su viđene nemile scene razbijenih glava demonstranata, tone bačenih suzavaca, pa čak i konjički puk. Sve je delovalo kao jedna pokazna vežba za slučaj veće nužde, a danas već imamo informacije da pripadnici policije i žandarmerije iz cele Srbije masovno zauzimaju položaje u Beogradu. Navijačke grupe su spremne na gotovs i čeka se novi krvavi scenario.
Partija Komunisti Srbije apeluje na sve građane koji osećaju da je neminovna promena započela, da ostanu mirni i pribrani, te da ne odgovaraju na desničarske i navijačke provokacije, kojih će svakako biti. Cilj je da se zastraši radnička klasa i da se proglasi krivom za eventualni masakr, koji vrlo lako može da eskalira, posle čega nas čeka jedan od najgorih scenarija, a to je preuzimanje zemlje od strane nove garniture krvožednih desničara.
Treba izaći i zbiti redove. Trebamo čuvati jedni druge kao nešto najvrednije, jer nemamo, niti želimo taj luksuz da ljude posmatramo kao potrošnu robu. Nama je svaki radnik važan i u eventualnom sukobu ćemo dati sve od sebe da sačuvamo svakog pojedinca. Ovaj režim mora da padne, ali moramo biti oprezniji nego ikada, da nas ne proguta još gori kapitalistički mrak. Čuvajte jedni druge i držite se zajedno, budite zdravstveno odgovorni i ne nasedajte na provokacije. Nama je svaki život važan.
Ne treba birati manje zlo iz sistema, treba srušiti sistem koji to zlo pravi. Ovim pozivamo sve radnike, komuniste i levičare, kao i one koji podržavaju te ideje na ujedinjenje, sa ciljem stvaranja jedinstvene i snažne radničke partije.
SF/SN

KOMUNISTI SRBIJE OBELEŽILI DAN BORCA

Dana 04. jula 2020. godine, delegacija partije Komunisti Srbije položila je cveće na spomenik ,, Poziv na ustanak” .
Dan borca, obeležava godišnjicu sednice Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, održane 04. jula 1941. godine u Beogradu u kući Vladislava Ribnikara, na kojoj je doneta odluka o podizanju oružanog ustanka naroda Jugoslavije. Sednici su prisustvovali: Generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito, kao i članovi CK Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Ivo Lola Ribar, Svetozar Vukmanović Tempo i Sreten Žujović. Doneta je odluka da se sa sabotaža i diverzija pređe na opšti narodni ustanak, a da partizanski rat bude osnovna forma razvijanja ustanka.
Na kraju sednice upućen je proglas narodima Jugoslavije s pozivom na ustanak koji je napisao Ivo Lola Ribar.
Kuću u kojoj je održana sednica, Vladislav Ribnikar je posle rata poklonio Komunističkoj partiji Jugoslavije a u njoj je otvoren Muzej 4. juli, koji je radio sve do 2000. godine. Žalosno je kako se vlasti od 2000. godine do danas, odnose prema ovom Spomeniku kulture od izuzetnog značaja i prema ovom važnom datumu iz istorije antifašističke borbe srpskog i jugoslovenskih naroda.
Nije bilo ni delegacije lažnih levičara is Socijalističke partije Srbije, verovatno iz razloga što su izbori nedavno prošli.
Delegacija partije Komunisti Srbije, bila je jedina komunistička partija koja je obeležila ovaj datum i položila cveće na spomenik ,, Poziv na ustanak “.
Pored nas ovaj datum obeležili su i predstavnici SUBNORA, Sekcija Prve proleterske brigade i Društvo za istinu o NOB-u i Jugoslaviji.
Svim narodima i narodnostima SFRJ čestitamo Dan borca.
SF/SN

JЕДИНИ ЖИВИ НАРОДНИ ХЕРОЈ СЛАВИ 100-ти РОЂЕНДАН

На простору СФРЈ остао је само један живи народни херој. Користимо прилику да Петру Матићу Дулету честитамо 100-ти рођендан и пожелимо му добро здравље. Његов животни пут оличен у борби за идеје комунизма и обесправљених слојева друштва, као и његова борба против фашизма, светао је пример за све комунисте.

Петар Матић Дуле рођен је 6. јула 1920. године у Иригу. Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему. У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора.[1] Када је формирана Иришка партизанска чета, постао је њен први политички комесар. У лето 1942. године за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору, био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Сремског партизанског одреда у источну Босну, он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему. У прво време је био заменик, а потом и командант овог батаљона.

Половином маја 1943. године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада. Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа, напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни. Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком, новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда.

За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944. године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944. године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију, на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине.

После ослобођења Београда, новембра 1944. године, упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је 1945. године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“. По завршетку школовања и повратку у ослобођену Југославију, завршио је и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је командант 51. војвођанске и Четврте крајишке дивизије, начелник Штаба корпуса и начелник одељења у Генералштабу, начелник Ратне школе ЈНА, први заменик Начелника Генералштаба ЈНА, помоћник Савезног секретара за народну одбрану и подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) и др. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Пензионисан је 31. децембра 1980. године у чину генерал-пуковника ЈНА.

За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је од Петог конгреса, а на Седмом конгресу СКJ изабран је за члана Сталног дела Конференције Савеза комуниста Југославије. Био је и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА. Биран је за народног посланика Скупштине Србије и Савезне скупштине, у више сазива. Од 1982. до 1986. био је члан Председништва ЦК СКЈ. У пролеће 1988. изабран је за председника Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а у октобру исте године је смењен због сукоба са руководством СР Србије. Касније је поднео оставку и на чланство у ЦК СКЈ.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Цела породица Петра Матића Дулета учествовала је у рату. Мајка му је стрељана у Јасеновцу, 1942. године, док му је отац до смрти мучен у немачком затвору и две недеље по пуштању из затвора преминуо је у родном Иригу. Сестра од стрица, Анка Матић Грозда, погинула је 1944. током ослобођења Београда. Проглашена је за народног хероја Југославије, 2. октобра 1953. године.

Супруга Душанка такође је била учесница Народноослободилачког рата и борби током Београдске операције.

POSTIZBORNA DEHUMANIZACIJA RADNIKA

Prošlo je tek nekoliko dana od parlamentarnih i lokalnih izbora u Srbiji, a već su se izdešavale stvari koje nisu bile teške za predvideti.
Pre svega, legitimitet izbora je retko ko priznao i svedoci smo da strani mediji svakodnevno izveštavaju o slomu demokratije i izborne volje građana u Srbiji, te o pumpanju izlaznosti od strane vladajuće partije. Ono što u našim medijima primetno nedostaje jeste jasna i usmerena reakcija partija koje su bile blizu cenzusa, a koje se takoreći nisu ni pobunile, osim u slučaju DJB, koja je, prema njihovim tvrdnjama, uspela da obori rezultate na par hiljada mesta i ospori ulazak koalicije POKS u drugom krugu. Ako je verovati tvrdnjama…
SZS se takoreći ekspresno raspao izlaskom Narodne stranke iz ovog čudno definisanog opozicionog bloka, što govori o tome da je platforma veoma nekoherentno i široko postavljena, pre svega u ideološkom, ali očigledno i u interesnom smislu.
Narodna stranka je najavila podizanje krivične prijave protiv premijerke, Ane Brnabić i ministra zdravlja, Zlatibora Lončara, zbog odgovornosti za broj umrlih i zaraženih tokom epidemije, te za prikrivanje stvarne situacije u vezi posledica epidemije. Do ovog momenta se ne zna dokle se sa time stiglo i u kakvom je statusu prijava.
Stranka slobode i pravde je takođe regovala najavom podnošenja krivične prijave protiv Kriznog štaba, iz razloga jako sličnih onima Narodne stranke. U slučaju SSP prijave imamo zvanični zahtev te partije za podrškom građana u vidu potpisivanja peticije, kojom bi se ta tužba podržala. Smatramo da je to tipičan „lov u mutnom“ buržoaskih partija, kojima žele da napipaju puls naroda i pokušaju da animiraju makar jedan mali deo građana, kako bi sebi obezbedili političko preživljavanje. Ukoliko SSP smatra da je takva krivična prijava protiv Kriznog štaba potrebna i ukoliko imaju dokaze (a, dokaza je na sve strane), trebalo je da odmah reaguju, bez mešanja građana. Stvar sa peticijama je takva da one nisu nikakav pravno obavezujući dokument, već pre podrška i „vetar u leđa“ glavnoj stvari, u ovom slučaju, tužbi. U tom smislu, smatramo da je ova stranka i dalje u „praznom hodu“ i da se najavljena tužba suštinski tiče samopromocije i pokazivanja narodu da i dalje na neki način postoje, iako je nejasno kako bi više ikada dobili poverenje i podršku.
U međuvremenu, dešava se ono što se sve vreme dešavalo. Usled nesposobnosti i diletantizma vladajuće partije, epidemija ponovo dolazi u žižu javnosti. Kako se ispostavlja, daleko je jača nego što je bila za vreme vanrednog stanja i čudnih, često i apsurdnih mera sprovedenih protiv njenog širenja.
Jedan od prvih očiglednih znakova slabosti i gubitka kontrole nelegitimno izabranog predsednika jeste pokušaj da se studenti proglase najrizičnijom grupom i pošalju nazad kućama, kako bi se studentski domovi ispraznili i time stekla iluzija borbe protiv virusa. Kako studenti nisu biračko telo vladajuće partije, a svesni toga da je najmanji mogući deo odgovornosti na njima, ekspresno su se skupili i napravili protest, već pola sata nakon gostovanja predsednika na jednoj TV stanici, u udarnom terminu. Blokirane su ključne tačke u Beogradu i predsednik je reagovao munjevito, promenom odluke i „dozvolom“ da studenti ipak ostanu u domovima. Kao izgovor je obznanjeno da mu je pogrešno prenešeno koja je odluka doneta, kao da nismo svesni ko je jedina osoba u ovoj zemlji koja donosi takve odluke.
Situacija u Novom Pazaru je kritična, a sramno obraćanje premijerke i ministra zdravlja, koji su dočekani zvižducima i okretnjem leđa dela zaposlenih je novi peh vlasti i znak da im je čitava situacija potpuno van kontrole. Premijerka je negodovanje ljudi čiji su najmiliji umrli samo dan pre njenog dolaska nazvala politizovanjem skupa od strane opozicije i time uvredila žive i mrtve stanovnike Novog Pazara, ali i cele Srbije i svakoga ko se služi zdravim razumom. Prema nezvaničnim podacima, nakon toga je helikopterom (vojnim, razume se) odletela na odmor, treći, u proteklih mesec dana.
Situacija u Nišu, Tutinu, Sjenici, Vranju i mnogom drugim mestima nije ništa bolja nego u Novom Pazaru, samo što su Pazarci glasniji, što im daje izvesnu prednost u tretmanu situacije.
Partija Komunisti Srbije u potpunosti podržava studentski protst, kao i protest ugorženih i poniženih ljudi u Novom Pazaru i ostalim mestima koja se nalaze u nezavidnom položaju. Pritom naglašavamo da je u Ivanjici situacija verovatno još i gora, jer su ljudi više od nedelju dana bez vode, u poplavljenim domovima, sa razorenom infrastrukturom, jer su neki mostovi odneti, a putevi i prilazi oštećeni usled skorašnjih padavina i poplava.
I vlast i opozicija su pokazali nebrigu, nemar, bezobrazluk i inertnost kada su u pitanju radnici, koji jedini istinski pokreću i vode ovu zemlju, a čiji su životi ugroženi devalvacijom humanih vrednosti i nedopustivim ponašanjem vlasti i opozicije. Apsolutno podržavamo spontana okupljanja i proteste radnika, koji nisu politički obojeni i pratimo razvoj situacije.
SF/SN

ATAK PUTINA NA KPRF


Prenosimo pismo koje nam je poslala Komunistička partija Ruske Federacije.
Povodom Dana pobede nad fašizmom 09.05.2020. nekoliko komunista iz redova Komunističke partije Ruske Federacije okupilo se na centralnoj moskovskoj ulici kako bi otpevali pesme posvećene Danu pobede i slavnoj Crvenoj armiji. Među okupljenim komunistima bili su i prvi sekretar gradskog komiteta KPRF i poslanik državne Dume Valerij Raškin, poslanik državne Dume Denis Parfenov, poslanik Nikolaj Zubrilin i još nekoliko poslanika iz KPRF-a. Nosili su transparente pobede nad fašizmom pridržavajući se svih mera predostrožnosti: ograničen broj ljudi, socijalna distanca, dozvola organa bezbednosti. I pored toga, policija je pevanje pesama pobede nad fašizmom smatrala ilegalnom i opasnom političkom akcijom. Čak i nakon što su se uverili da su u pitanju narodni poslanici, policija je počela da ih pritvara uz upotrebu grube fizičke sile ugurala ih u vozila za prebacivanje kriminalaca. Zbog svog statusa samo su dva poslanika državne Dume izbegla pritvor. Uprkos tome što je crna policijska čizma zakoračila na crveni transparent nije uspela sprečiti da se zastava velike pobede nad fašizmom ponosno zavijori Moskvom i celom Rusijom.
Dan pobede je došao pre 75 godina kada je nad Berlinom podignuta crvena zastava slavne Crvene armije koju su podigli sovjetski vojnici pod vođstvom Komunističke partije. Ljudi širom sveta ovu zastavu slave kao simbol pobede nad fašizmom.
KPRF izražava duboku zahvalnost svima onima koji su u svojim zemljama izveštavali o proslavi 75 godišnjice pobede nad fašizmom, čak i u uslovima pandemije virusa Kovid-19, pokazujući svoja osećanja i ponos na generaciju pobednika i želju da se spreči oživljavanje fašizma.

6 дељења

Коментари

Коментаришете као Komunisti Srbije/ zvanicna stranica
 

PODRŠKA BRATSKOJ SRP HRVATSKE


Povodom predstojećih parlamentarnih izbora u Hrvatskoj, koji će se održati 05. jula 2020. godine, partija Komunisti Srbije daje punu podršku našoj bratskoj Socijalističkoj radničkoj partiji Hrvatske.
Uvereni smo, da će SRP Hrvatske, u nepovoljnim uslovima za sve one partije koje se istinski bore za prava radničke klase, a koji vladaju kako u Hrvatskoj tako i u ostalim državicama sa prostora SFRJ, ostvariti maksimalan rezultat.Takođe znamo, da će se ukoliko uđu u parlament, dostojno i principijelno boriti za interese radnog naroda Hrvatske i svih obespravljenih slojeva.
Socijalistička radnička partija Hrvatske je član Koordinacionog odbora komunističkih i radničkih partija sa prostora SFRJ od njegovog osnivanja a u okviru koga smo ostvarili odličnu saradnju. U borbi za rušenje kapitalizma i uspostavljanje humanog socijalističkog društva, zajedno učestvujemo u radu Solidneta-Internacionalne organizacije komunističkih i radničkih partija sveta.
Još jednom, želimo puno uspeha Socijalističkoj radničkoj partiji Hrvatske na predstojećim parlamentarnim izborima.
SF-SN

16 GODINA OD SMRTI STIPE ŠUVARA

Jedan od osnivača bratske SRP iz Hrvatske, Stipe Šuvar, umro je na današnji dan 2004.

Фотографија корисника Socijalistička radnička partija Hrvatske
Socijalistička radnička partija Hrvatske


Sjećanje na uspravnog čovjeka…

29. lipnja 2004. godine, umro je prvi predsjednik Socijalističke radničke partije i inicijator njenog osnivanja 1997. godine, prof. dr. Stipe Šuvar. Unatoč tadašnjoj političkoj atmosferi u Hrvatskoj u kojoj je izgledalo da je sam pojam socijalizma proskribiran, našla se skupina ljudi koji se nisu pomirili s postojećim stanjem.

Svi koji su ga poznavali ili radili sa Stipom Šuvarom, bilo u njegovim ranim danima kada je surađivao u „Studentskom listu“ i stručnim časopisima, kasnije na fakultetu i Sveučilišnom komitetu SKH i kasnije kada je vršio odgovorne partijske poslove i na nivou Jugoslavije, sjećaju se njegove lucidnosti, iznimne inteligencije i čvrstine u stavovima kojom je branio lijevu misao. Uz to je bio čovjek koji je izgarao na poslu, izvanredno produktivan znanstveni radnik i zanimljiv sugovornik..

Gubitkom Stipe Šuvara lijeva misao u Hrvatskoj pretrpjela je veliki gubitak. Njegova briga za radnika i pravedne odnose u društvu bila je i ostaje doprinos borbi njegovih istomišljenika u sadašnjosti i budućnosti. I zato nastavimo borbu koju je Stipe vodio, borbu za pravednije društvo! Dosljedno za socijalizam!

Vječna ti slava i hvala!

ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ


Спасоје Стејић Баћо радник, борац у Првом светском рату, комуниста, атентатор на регента Александра, борац НОВ и ПОЈ.
Рођен је 1892. године у Ади, варошици у Војводини. Као младић добровољно се јавља у Прву српску добровољачку дивизију у чијим редовима се храбро борио у бици на Добруџи 1916. године где је рањен у борби са Аустроугарима..
После формирања Комунистичке партије Југославије, априла 1919. године постао је њен члан. Након доношења Обзнане, децембра 1920. године одлучује се на индивидуалну борбу. Са недовршене зграде Министарства грађевина, на углу Милошеве и Масарикове улице, где је радио као молер, 28. јуна 1921. године, бацио је бомбу на кочије у којима се налазио регент Александар, који се враћао из зграде Народне скупштине, са проглашења “Видовданског устава”. Бомба је при паду запела за телефонске жице и експлодирала непогодивши циљ.
На ,,Видовданском процесу”, 23. фебруара 1922. године Спасоје Стејић изјављује да се на протест бомбом одлучио због терора над радничком класом у целој краљевини. Осуђен је на смрт, а касније му је казна замењена с 20 година тешке тамнице.
Након 19 година робије, Стејић је био учесник спектакуларног бега из Сремскомитровачког затвора, изведеног 22. августа 1941. године. Заједно са 32 робијаша-комуниста побегао је из сремскомитровачког затвора, након чега су се придружили партизанима на Фрушкој гори.
Стари и затворским тортурама измучени Спасоје био је омиљен међу борцима а када је стигао у Ужице, због нарушеног здравља постављен је за економа у интендатури Врховног штаба. Након пада Ужичке Републике, крајем новембра 1941. године, Слободан Пенезић, Вукота Дабић и Спасоје Стејић су последњи напустили град.
Херојски је погинуо током борби на Сутјесци, на брду Озрен поврх Тјентишта 09. јуна 1943. године.