Мале газде, или такозвани средњи сталеж у варошима, почеше да ишчезавају. За велика индустријална предузећа требао је велики капитал, који мали газда није имао. Он је морао да погине у борби за опстанак. Нема ништа страшније у људској историји од ове скривене борбе где се хиљадама фамилија остављају без зараде и море полаганом гладном смрћу. Кад су у Енглеској први пут уведене машине у индустрију за предење и ткање памука и вуне, на најгрознији начин пропале су стотинама и хиљадама фамилија. Па тако је и са свима другим занатима који су били уништени фабриком. Овај се процес може у маломе посматрати и код нас,код неких заната који су замењени страним фабрикатима, као што су ткачи и др. Има по неким варошима по унутрашњости читаве ” чаршије ” где су некада цветали занати, а сада су опустеле. Занатлије су често под старост принуђени да надниче с целом фамилијом за парче хлеба. Такав се исти процес свршавао у западној Европи са страшном брзином.
Ко је једном пропао под ударцима капитала, тај се више није подигао. Слуга у малом газдинству може постати сам свој газда, али фабрички раденик не постаје никад фабрикант. Као додатак машини, његов је рад веома прост,његова плата сведена је на најмању меру. Он добија толико колико да може да живи – толика му је пијачна цена. Са развитком индустрије почеле су се страшно да увећавају вароши где су били сакупљени капитали. Тамо је трчао раденички свет из мањих варошица и са села. Што је машина више уништавала мале занатлије и продирала у земљорадњу, тим је већи број раденичких руку остајао беспослен на пијаци и снижавао цену раденицима који су већ били у радионицама. Ово је била ” резервна војска ” индустрије, као што ју је назвао Карл Маркс. Уз ову резервну војску долазиле су слуге, просјаци и скитнице и увеличавали су њен број. Кад се индустрија нагло развијала, она је имала вазда резервни фонд од раденичких руку. Овај фонд могао се веома уносно употребити, јер је машина упростила рад. Кад год је опет долазило усавршавање машина или захватање нових грана производње, гомила раденика претицала је и остајала без посла. Ово је непрекидно таласање, прилив и одлив у резервној војсци индустрије траје једнако, а с њим заједно грозничаво, несигурно стање како раденичке класе у фабрикама тако и занатлија, трговчића и земљеделацв. Капиталист је био без срца и без сажаљења. Он је само гледао профит. Он је уводио у производњу усавршавање да са мање рада произведе већу количину еспапа и да на тај начин умањи коштање еспапа. Хоће ли ко од тога остати без хлеба или не, то се њега није тицало. Он је имао законита права да ради са својим капиталом шта хоће. Поједини раденици устали су против увођења машина, нападали су на фабрике и ломили машине. То им није помогло. Нове машине замењене су старим, а однос раденика и капиталиста остао је исти. Раденици још нису увиђали да ни овом злом стању није крив мртви капитал већ сам однос између раденика и капиталиста.
Машина је дала оружје капиталисти да потчини раденика себи, да му плаћа само толико колико може да живи, а сву осталу његову зараду да присваја себи и да непрестано увећава свој капитал, тј. да усавршава своје оружје.
Већ петнаест година, током прославе годишњице победе совјетског народа у Великом Домовинском рату, Лењинов маузолеј се прекрива штитом од шперплоче, што није било ни у време Јељцина.
