Четкица за писање заједно са чекићем и српом

Грб Радничке Партије Кореје је украшен четком за писање, заједно са чекићем и српом. Ово се разликује од оних других комунистичких партија, од којих се већина састоји од српа и чекића. Да ли се онда РПК од њих разликује само по амблему? У неком смислу у томе лежи тајна победа које је Партија извојевала једну за другом кроз своју историју од скоро 80 година владавине. У ДНРК сви људи, укључујући интелектуалце, да не говоримо о радницима и сељацима, деле судбину са Партијом. Последњих година прошлог века, када је социјализам пропадао у једној за другом источноевропској земљи, светом се проширило мишљење да ће се социјалистички систем ускоро распасти и у ДНРК. Међутим, корејски интелектуалци су изјавили да у науци нема граница, већ да имају своју социјалистичку домовину. Последњих година и ДНРК доживљава потешкоће због непријатељских империјалистичких снага,екстремних санкција и других потеза за њено гушење као и природних катастрофа које су је погађале неколико година заредом. Али корејски интелектуалци, испуњени самопоуздањем, не показују знаке песимизма и колебања. Напротив, они, решени да деле судбину са РПК и државом, тесно су се окупили око Партије, посвећујући све своје знање и таленте изградњи моћне социјалистичке земље. Њихова љубав према својој земљи и непоколебљиви дух одбране социјализма незамисливи су без амблема Партије. Када је био у току рад на дизајнирању амблема РПК, Ким Ил Сунг (1912-1994), оснивач Партије, лично је нацртао четкицу за писање у дизајну, рекавши да амблем мора да садржи и симбол који представља интелектуалца, поред чекића и српа који симболизују радника и земљорадника. Његово мишљење заснивало се на његовом признању важне улоге коју су интелектуалци играли у револуцији и изградњи и његовом уверењу да само када радници и сељаци удруже своје напоре са интелектуалцима, могу успешно изградити ново друштво. Ово његово уверење послужило је као доследна политика РПК. Како корејска изрека каже, ”Поверење производи лојалност, неповерење издају”. Интелектуалци ове земље прихватили су поверење РПК у њих као нешто драгоценије од сваког богатства. Због тога су удисали исти ваздух са Партијом кроз цео ток друштвених реформи у протеклих 78 година, укључујући антиимперијалистичку, антифеудалну демократску револуцију, Корејски рат (1950-1953) започет оружаном инвазијом америчких империјалиста, послератну реконструкцију, социјалистичку револуцију и социјалистичку изградњу. Међу интелектуалцима које корејски народ још увек памти су Џонг Џун Таек, Канг Џонг Чанг и многи други који су били имућног порекла. Одлучили су да се посвете спровођењу политике РПК из тежње ка истини и правди и симпатије према политици РПК и дали опипљив допринос развоју своје земље, некада колонијалне, полуфеудалне, у развијену и моћну социјалистичку земљу. Стварност која отвара очи, да је ДНРК завршила своју индустријализацију за само 14 година (1957-1970) незамислива је осим улоге њених интелектуалаца. Сада корејски интелектуалци настављају да прате РПК са непроменљивом вером под вођством Ким Џонг Уна, генералног секретара Партије. Ким Џонг Ун назива корејске интелектуалце вечним сапутницима и правим патриотама РПК. Рекавши да жели да ишчупа чак и звезду са неба за научнике, обезбедио је да се за њих саграде модерне куће и културна одмаралишта, укључујући Улицу научника Унха, резиденцијални кварт научника Висонг, улицу научника Мирае и камп за одмор научника Ионпхунг. Од њих има велика очекивања, о чему говори и чињеница да је изнео идеју и линију придавања значаја науци и талентованим људима. Са решеношћу да оправдају његово поверење и очекивања, корејски интелектуалци сада постижу један за другим вредан успеха на свим пољима, укључујући економију, националну одбрану и културу. РПК ће увек изаћи као победник заједно са својим оригиналним амблемом који укључује четкицу за писање, заједно са чекићем и српом.

Војислав Мишић (Ваљево, 30. јун 1902 — Београд, 29. јул 1974), био је трећи, најмлађи син војводе Живојина Мишића. Учесник је Народноослободилачког рата, .Био је агроном, инжењер хортикултуре.
У Панчеву су до Војислава дошле вести о партизанском покрету. Иако се његов старији брат Александар тада већ налазио у Штабу Драгољуба Драже Михаиловића, Војислав се, сходно својим комунистичким опредељењим, приклонио партизанском покрету и придружио се једној чети у околини Љига. Убрзо потом постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Повремено се среће са братом Александром, који не бира средства да га привуче монархистима. Александар Војислава на превару доводи у Струганик, у њихову породичну кућу где тада живи са породицом, мајком и сестром Анђелијом. У њиховој кући се у то време налазио Штаб Драже Михаиловића. Чим је пристигао, четници га разоружавају и закључавају у кућу, где брат Александар и сам Дража покушавају да га убеде да приђе четницима. Упркос тортурама и претњама које је трпео од Дражиних четника остао је доследан комунистичким идејама и са гађењем је одбио да стане под команду Драже Михаиловића. У време када је Војислав био у притвору немачки војници су напали кућу Мишића и успевају да ухапсе Александра Мишића и самог Војислава док је Дража по обичају успешно побегао. Војислав је успео да побегне и да се пребаци за Београд, али га је тамо одмах ухапсио Гестапо и спровео у логор на Бањици. Од сигурне смрти спасила га је његова мајка Лујза, пореклом Немица. Она је интервенисала тада код генерала Бадера, немачког команданта у Србији. Позвала се на мемоаре Аугуста фон Макензена, команданта свих непријатељских снага које су 1915. године напале Србију, у којима он велича храброст српских војника и војничку вештину, стратегију и човечност војводе Мишића и описује са колико човечности се њен муж, војвода Живојин Мишић, понео према њему и његовим генералима, заробљеним 1918. године. Бадер јој је изашао у сусрет и после неколико дана послао по Лујзу аутомобил. У његовом кабинету чекао ју је син.
Војислав је 1943. године поново отишао у партизане, одакле се вратио као капетан НОВЈ.
Био је један од сведока на суђењу генералу Дражи Михаиловићу пошто је био упознат са зверствима четника над српским народом.
По повратку из Народноослободилачке борбе Војислав Мишић радио је као повереник за пољопривреду а касније у Градском зеленилу (данас ЈКП Зеленило-Београд), где је пројектовао београдске паркове. Писао је и за стручне часописе и сарађивао са професорима Шумарског факултета у Београду. Преминуо је у Београду, 29. јула 1974. године

Narodima Bosne i Hercegovine i Hrvatske čestitamo Dan ustanka protiv fašističkog okupatora!

Ким Ил Сунг поразио две империјалистичке силе

Ким Ил Сунг (1912-1994), председник Демократске Народне Републике Кореје, створио је модел национално-ослободилачке борбе у колонијама победивши две империјалистичке силе.

Кореја је била под јапанском војном окупацијом од 1905. до 1945. године.

Након што је објавио свеобухватни рат против Јапана, новонастале војне силе која је била  склона прекоокеанској експанзији, Ким Ил Сунг је унапредио линију оружане борбе усредсређене на герилски рат.

Првобитна војна стратешка идеја покретања антијапанске оружане борбе са герилским ратом као главном тактиком изнета је на састанку одржаном у Мингиуегоу, североисточна Кина, децембра 1931.

До тада су редовно ратовање и герилско ратовање били познати као два облика оружане борбе; први је био препознат као главни модус, а други као привремени и помоћни начин.

Полазећи од конкретне стварности своје земље, у којој није могао очекивати никакву државну подршку нити помоћ од регуларних оружаних снага, Ким Ил Сунг је дефинисао герилско ратовање сталне револуционарне војске као главни облик оружане борбе и организовао Корејску народну револуционарну армију, прву револуционарну оружану силу Корејског народа.

Главна гаранција коју је сматрао у постизању победе у герилском рату била је вешта примена герилске тактике.

Да би уништили корејске герилце, јапански империјалисти су ангажовали огромне оружане снаге и применили сва искуства и тактике, као што су насилни напади и упорна потера, чешљање терена, распоређивање на видиковцима, опкољавање и уништавање.

Ким Ил Сунг је, са своје стране, вешто користио разне тактике и вештине командовања, које се нису могле наћи ни у једном војном приручнику, нити су се користиле у било ком претходним ратовима, увек стављајући непријатеља, који се хвалио својом бројчаном и техничком надмоћи, увек у дефанзиву и задајући им фаталне ударце.

Коначно, Кореја је ослобођена 15. августа 1945. године.

Сећајући се тих дана, полицајац полицијске станице Лонгјинг у округу Јанђи, провинција Ђиандао тадашњег Манџукуа, написао је: „У то време смо герилце називали ’кап у океану‘, али они су били свуда, било на планини или равници. Није то било зато што су били велики, већ зато што је генерал Ким Ил Сунг користио тако мистериозне тактике.

Стварање чуда у историји модерних ратова

Корејски рат (1950-1953) био је највећи по обиму и најжешћи јер се модерни рат водио први пут после Другог светског рата.

У овом рату је направљено чудо, чудо вредно пажње у људској историји рата – Сједињене Државе, које никада нису биле поражене у својој 100-годишњој историји агресије и које су се хвалиле да су „најјаче“ на свету, претрпеле су срамотан пораз, док је ДНРК, која је била на власти, само пет година пре тога, ослободила своју регуларну војску од јапанског колонизатора  уништибши савезничке империјалистичке снаге, које су напале земљу као снаге УН по први пут у историји.

Да се мала, тек независна земља може супротставити савезничким империјалистичким снагама предвођеним Сједињеним Државама, победницом у Другом светском рату, било је нешто што се никада није могло замислити. Зато су, када је објављена вест о избијању корејског рата, многи људи у свету предвиђали „јасан крај” рата јер су веровали охолим опаскама Сједињених Држава да ће се судбина Северне Кореје „окончати за 72 сата”.

Међутим, изнад свих њихових очекивања, корејски народ их је победио, а њихова земља је постала херојска Кореја.

Ким Ил Сунг је био тај који је водио ову херојску Кореју. Бриљантном војничком мудрошћу, невиђеном снагом и изванредном вештином војног командовања, водио је све операције и битке на целокупном фронту.

Рат је завршен победом корејског народа 27. јула 1953. године.

Ким Ил Сунга је у тинејџерским годинама објавио рат против агресора, и победио две империјалистичке силе у својим тридесетим, а затим у раним четрдесетим.