Na regionalnom forumu o bezbednosti u Singapuru ministar odbrane Kine Vei Fenge izjavio je da je zaustavljanje nemira bila ispravna politika.To je bila politička pobuna i centralna vlada je preduzela korake da zaustavi nemire, što je ispravna politika“, rekao je na forumu.„Prethodnih 30 godina su dokaz da je Kina doživela velike promene“, rekao je, dodavši da je to posledica toga što je vlada preduzela ispravne korake u tom trenutku.Kina danas uživa plodove stabilnosti i razvoja“, zaključio je Fenge.

Komunisti Srbije u potpunosti podržavaju stavove ministra Vei Fenga, pošto je Kina pre 30. godina sprečila kontrarevoluciju i razbijanje zemlje. Politika kineske vlade u tom periodu je bila ispravna pošto je Kina danas druga ekonomija sveta sa tendencijom da u skorije vreme pretekne neofašističke SAD, koji su bili nalogodavci ove pobune. Kina je u poslednjih 30 godina pola miljarde ljudi prevela iz siromaštva u srednji sloj koji imaju automobile, dobre plate, konforne stanove,besplatno školstvo i zdravstvo itd. Kineski komunisti nisu dozvolili kontrarevoluciju u svojoj zemlji za razliku od komunista u Jugoslaviji,SSSR-u i ostalim istočnim državama.

 

Dana 30. 05. 2019. godine posetio nas je drug Sergej Borisovič Prvi sekretar CK Komunističke Partije Sovjetskog Saveza. Drug Sergej je kao omladinac stupio u komunističke redove i bio je visoki fumkcioner u KOMSOMOL-u, kao oficir bio je politčki komesar u Crvenoj Armiji, u CK KP SSSR bio zadužen za izradu političkih projekata partije itd. Kao najoštriji kritičar Gorbačova i njegove Perestrojke dolazi u sukob sa tadšnjim rukovodstvom partije. Jedan je od osnivača revolucionarne Komunističke Partije Sovjetskog Saveza koja  se bori za reintegraciju SSSR-a. Drug Sergej nas je informisao o društveno- političkoj situaciji u Rusiji. Naročito se osvrnuo na težak položaj radnika, na sve veće siromaštvo i kako se u Rusiji sve teže živi. Kao i naša buržoaska vlast, propagandna mašinerija Putinovog režima širi laži falsifikovanim statističkim podacima kako država napreduje na svim poljima a stvarmost je katastrofalna. Narod sve manje ima poverenje u vlast tako da je podrška Putinu pala za 30 procenata. Drug Borisovič nas je informisao i o stanju u konunističkom pokretu u Rusiji.  Drug Sergej je takođe aktivam kao funkcioner sindikata penzionera Rusije koji su učlanjeni u WFTU, progresivnu međunarodnu asocijaciju sindikata. Pošto se Komunisti  Srbije zalažu za formiranje nove Internacionale KPSS nas u tome podržava. Takođe je zaključemo da naše dve revolucionarne Marksističko-Lenjinistčke partije podignu saradnju na još viši nivo.

Na današnji dan 1879. godine u Ohridu je rođen Kosta Abrašević. Umro je od tuberkuloze sa nepunih 20 godina. Bio je proleterski pesnik blizak socijalističkim idejama. Po preseljenju u Šabac osniva političko književni kružok, prevodi nemačke socijalne pesnike. Njegove pesme objavljivali su radnički i socijalistički listovi, a njegovo ime je ponelo nekoliko radničkih kulturnih društava.

Crvena je krvca što kipi u nama;
Crvena je munja što oblak prolama,
Crveno je nebo kad se zorom smije,
Crven nam je barjak, što se gordo vije,
Crvena je mržnja u našim grudima,
Pa i gnev je crven što nas obuzima.
O, tirani, čujte — ne treba vam kriti —
I osveta naša crvena će biti.

Pročetnička i necivilizatorska vlast ne vodi računa o spomenicima naših revolucionara. Kao primer navodimo spomenik Koste Abraševića u parku “Manjež” gde su već godinama neprepoznatljiva slova.

Sveti Milorad Vukojčić, zvani Maca koljač tokom Drugog svetskog rata bio je predvodnik četničke crne trojke u Pljevljima, gde je njegova “sveta” ruka tokom trajanja nemačke uprave zaklala nekoliko desetina žena iz partizanskih porodica. Milorad Vukojičić (1917-1945), zvani pop Maca (deminutiv od “macola”) ili pop Koljač, je bio crnogorski sveštenik SPC, vođa četničke crne trojke u drugom svetskom ratu. Nakon rata je osuđen na smrt i pogubljen. Proglašen je za sveca Srpske pravoslavne crkve 2005. godine.

U drugom svetskom ratu je bio pripadnik četničkih snaga. Prema svedočenjima, pop Milorad Vukojčić je bio egzekutor četničke crne trojke koji je ubijao partizane spijune u Pljevljima i porodice partizanskih boraca. Noću, između 6. i 7. aprila 1944, u vreme nemačkog garnizona u Pljevljima, Vukojčićeva “crna trojka” je krenula u hapšenje žena partizana i simpatizera partizana. Tada su uhapšene Zora Karamatijević, Ljubica Stojkanović, Savka Matović, Milica Janketić i Mileva Žugić, priča sin jedne od žrtava. Zajedno sa ostalim ženama tada je ubijena i majka poznatog glumca Miše Janketića, Milica. Ipak, navodi se da su najveći zločini počinjeni u martu i aprilu 1944. godine kada je ubijeno više osoba. U to vreme je u okupiranim Pljevljima bila nemačka uprava.

Nakon oslobođenja, presudom vojnog suda u Pljevljima, osuđen je kao neprijatelj naroda na smrt.

Jedan od očevidaca govori: “Sećam se njegovog dovođenja u grad. Bila je neka radna akcija, a građani su, kad su čuli da su doveli popa Macu, nagrnuli na njega. Jedva ga je obezbeđenje uspelo spasiti, hteli su da ga linčuju.” Pop koljač je osuđen na smrt vešanjem.

Zemaljska komisija Crne Gore za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrdila je 15. februara 1946. godine na Cetinju da je Milorad Vukojičić, zvani Maca, učestvovao u ubistvu desetoro svojih zemljaka. Dokument o tome, broj 1487, čuva se u Državnom arhivu Crne Gore. Zemaljska komisija je utvrdila da je Vukojičić, sa saučesnicima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem “učestvovao u hapšenju i streljanju mirnih građana grada Pljevalja u 1944. godini”.

U odluci se navodi da je Vukojičić kriv za smrt Dika Stamenića, zemljoradnika, Ljuba Stamenića, automehaničara, Jule Stamenić, domaćice, Ljubice Stojkanović, studenta, Zore Karamatijević, domaćice, Mileve Žugić, domaćice, Savke Matović, domaćice, Miladina Božovića, penzionera, Božane Mišović, domaćice i Živka Kontića, penzionera. Vukojičić se po zlu pominje i u memoarima Draga Bojovića, koji opisuje svoju poslednju posetu Ljubici, koja čeka dolazak koljača.

Noću, između 6. i 7. aprila 1944, u vreme nemačkog garnizona u Pljevljima, Vukojčićeva “crna trojka” je krenula u hapšenje žena partizana i simpatizera partizana.

Srpska pravoslavna crkva ga je proglasila za sveca 2005. godine u manastiru Žitomislić u Hercegovini, uprkos protestima žitelja Pljevalja koji su tvrdili da je ratni zločinac. Uz Vukojičića je istovremeno za sveštenomučenika proglašen i Slobodan Šiljak, koji je takođe po mnogim svedočenjima okrvavio ruke krvlju nevinih.

Glumac Mihajlo Janketić, čija je majka zaklana, taj je čin nazvao “amoralnim” (“To što je učinila Srpska pravoslavna crkva je toliko amoralan čin da neću da učestvujem u čitavoj ovoj stvari čak ni kao protivnik”). Miodrag Stamenić iz Pljevalja protestovao je zbog kanonizacije sveštenika Milorada Vukojičića, za koga tvrdi da mu je u Drugom svetskom ratu ubio članove porodice: deda Dika Stamenića, babu Jule i oca Ljuba, 1944. godine u Pljevljima.

Verski analitičar Mirko Đorđević ocenjuje da je kriterijum za njegovu kanonizaciju bio ideološko-politički.

Dana 25.maja 2019.godine aktivisti „Komunista Srbije“, „Udruženja Jugoslovena“ iz Lajkovca i sekcija šeste ličke brigade položili su vence na spomen obeležje partizanskim borcima Drvara. U sastavu naše delegacije priključila se i jedna devojčica po imenu Petra iz partizanske porodice. Bile su prisutne partizanske boračke organizacije iz svih delova Jugoslavije.

Oko 13h ispred pećine u Dravaru održan je miting gde su govorili predstavnici opštine i boračkih organizacija.

 

Dana 25. maja 2019. godine aktivisti Partije „Komunisti Srbije“ položili su cveće na grob Maršala Josipa Broza Tita zajedno sa drugovima iz SKS i KP. I ove godine „Kuću cveća“ su posetili građani iz svih delova SFRJ. Primetno je bilo prisustvo  većeg broja delegacija iz ostalih republika nego iz Srbije.

Aktivisti naše partije podelili su nekoliko stotina  primeraka časopisa „Komunist“. Časopis je jedini  komunistički magazin koji se štampa na teritoriji Jugoslavije.

Nadamo se da će sledeće godine na ovaj datum biti prisutno više komunista.

Пре 150 година Карл Маркс је у Хамбургу објавио књигу од 800 страна. Пет година после, књига, тачније први део Капитала, почиње своју путању око света. Више је него симптоматично да је тадашњи руски цензор,извесни Скуратов, само махнуо руком поводом превода (који је, иначе, дело економисте Данијелсона): нека иде књига, она јесте набијена одређеним негативним набојем, али је нико неће разумети, превише је апстрактна и, најзад, уопште се не односи на Русију, одише логиком страности, добро описује логику „неплаћеног рада” на Западу, али не критикује појединце него „само” „систем” (!).Дозвољавање превода Капитала је ођекнуло као изненађење, пре се то може приписати каприциозности и хировитости цензора: у истом времену су, рецимо, цензори забрањивали Хобсов Левијатан, чак и сва остала дела Маркса и Енгелса, издавач Пољаков је морао доживети да су му цензори спалили Дидроова дела на руском. Но Скуратов (нешто прецизније, половину рукописа је читао Скуратов а други део А. Де-Роберти) дубоко греши: у Русији ће се продати и последњи примерак књиге која убрзо врши снажан утицај на различите мислиоце у узаврелој земљи и доживљава широку ецепцију.

Дакако, Капитал никада није био невино, питомо теоријско остварење које се може лако класифиовати у погону академског света; домет дотичне књиге, снага артикулације нас не оставља на миру ни после толико година. Капитал убрзо постаје познато дело и  едставља реперну тачку за различите покрете који се ломе око превазилажења капитализма. Додуше, Скуратов је имао право, тачније, он је грешио на начин да је бацио светло на херменеутичку ситуацију око Капитала: књига је сразмерно тешка, штавише она нужно изазива херменеутичке способности човека који је становник капитализма. Маркс искушава извесну сатисфакцију, раније се морао жалити на „конспирацију ћутања” поводом књиге; мада у поговору другом издању он тврди да је Капитал наишао на широки пријем код немачке радничке класе, то треба разумети ипак резервисано. Више приличи ситуацији његова оцена да је у Немачкој политичка економија остала „инострана наука”. И више важи Марксов пркосни фиале поводом предговора првом издању када цитира „великог Фиорентинца”: „Ти иди својим путем а свет нек прича што хоће” (интересантно, Мозес Хес, кога је Маркс раније нападао, имао је високо мишљење о првом тому Капитала и намеравао је да пише позитивну рецензију о њему. Бележимо још и француски превод (1872-1875): то је последњи превод за време живота Маркса који је истовремено и редигован од стране аутора – Маркс је желео да књигом интервенише на француској сцени и да разгради Прудонов још увек постојећи утицај. Сам Маркс је уприличавао значајне напоре да нађе адекватног преводиоца, већ се 1867. обратио издавачу Лудвигу Бихнеру (иначе, брату славног писца, Георга, аутора Војцека) са намером да убрза превођење Капитала. Касније, одређени актери (као Швајцарац Шарл Келнер, који је прекинуо рад на преводу Капитала због тога да би преводио Осамнаести БрумаиреáЛоуиса Бонапарте) су започели рад, али га нису завршили, а Жозеф Роа преводилац Фојербаха те нека врста посредника између Фојербаха и Прудона, али не и човек који разумева хегеловску терминологију), који се на крају потписивао као преводилац, није био по Марксовом укусу (као што знамо из детаљног описа Жан Пјера Лефевра, германисте који је превео Капитал на француски, али тек 1983. године3). После

француског превода долази пољски (1884-1890), дански (1885), шпански (1886, Пабло  Кореа и Зафрила), италијански (1886, Џеролано Бокардо) и енглески превод (1887). Данијелсон је иначе превео и други (1886) и трећи том (1896), као и другу едицију првог тома (1898), његова заслуга је огромна у погледу посредовања Капитала.

При томе, сама рецепција скрива многа изненађења. Упркос томе што су пљуштале и критике у односу на књигу, многи су се дивили књизи. Капиталу су одавали признање чак и такви теоретичари од којих се то тешко може очекивати. Тако је, тачно пре 50 година, Мартин Бронфенбренер,амерички економиста, поводом 100. годишњице Капитала – у самом храму америчког економског дискурса, у Америцан Ецономиц Ревиењ – изјавио

следеће: „ако ме неко пита ко је највећи социјални теоретичар свих времена,онда ћу рећи да је то Карл Маркс, мада ја нисам марксиста, имам превише буржоаских елемената у себи… Капитал је једна од најутицајнијих, али не и често читаних књига свих времена”.4 Нека се на основу оваквих исказа суди о пост-социјалистичкој декаденцији која истискује дотичну књигу из образовног система, те и из владајућег теоријског поља.

Не може се тачно знати број превода Капитала, можда ћемо ове године доспети до нових података. Непрегледна је дотична преводилачка пракса. Књига се може читати на многим језицима, пре неколико година сам, нпр., уочио чињеницу да је Капитал други пут преведен на персијски језик.5 Југословенски превод, како то знамо од учесника, захтевао је нову језичку праксу: превод је херојски, данас би захтевао ревизију.6 У ствари, тешкоћа превода је иманентан део сложене рецепције: и сâми преводи су писали историје. Рецимо, Енгелс је интервенисао када је у Енглеској извесни Џон Броадхаус у часопису То-Даy преводио неке делове текста (Како не преводити Карла Маркса) тврдећи да би требало измислити нове термине: немачки термин Њертгр÷ссе (величина вредности, касније ћемо, макар једанпут, то видети поводом Марксовог разрачунавања са Рикардом) је и математички појам, те га треба поновно измислити. Сам Маркс је нпр., знамо то, инсистирао на преводу немачког појма Прозесс са ПроцÞс, или на моувемент уместо Пхеномена, како је преводилац предлагао. А у погледу вишка вредности (Мехрњерт), што је Маркс третирао као његов изум, може се исписати читава историја различитих превода; различити језици.Читалац првог тома Капитала већ среће онај расцеп, ону категоријалну поделу која дефиитивно одваја Маркса од класичних економиста: апстрактни/конкретни рад. Штавише, ова дистинкција се јавља веома рано у Капиталу, она дефиише један процес реалне апстракције која јесте „социјална супстанца вредности”. Реалност апстрактног рада значи да се апстракција (свођење конкретних радова на апстрактни утрошак у квантифиованом времену) одвија, али не ментално, него у капиталистичкој

пракси, да сама пракса производи апстракцију; ево, укратко, садржине апстрактног рада за који је својевремено још Пол Свизи тврдио да је гарант могућности не-рикардијанског читања Маркса. И не постоји ученички-лојалан однос ни према Хегелу, чак и ако нека

испољавања Маркса остављају недоумице. Тако на погрешне стазе доспева оријентација која себе назива пропонентом „систематичне дијалектике” и која са критичком намером идентифиује „хомолошки однос” између исхода Хегелове дијалектике и категорије Капитала. 33 Хомологија? Не. Ако би постојала таква хомологија шта бисмо радили са максимом која се провлачи као Аријаднина нит код Маркса, наиме, критика свега постојећег? То није Хегел. Или шта бисмо радили са модусом самореференцијалности појма код Хегела, са коинциденцијом реалног и идеалног у контексту Маркса који

децидно изјављује да се његов почетак не везује за неки појам, него за историјско-конкретно, наиме за робу? Тамо где Хегел види афимативне моменте, Маркс ће видети фетишистичке димензије. Дакако, појам рефлксивне критике је постојао и код Канта и код младих хегелијанаца, али је Маркс „скренуо” смер критике у правцу иманентног захватања једног историјског модуса начина производње.

И у Библији се зна о отпору спрам Библије, као што и Маркс зна о тешкоћама превазилажења капитализма. И овај отпор је конститутиван за разумевање Марксовог епохалног подухвата. Стога, бележимо нападе на људско стање као такво, с тим што код Маркса људске диспозиције се одмеравају у сложеном склопу еволуције људских капацитета, историјских детерминација и принуде капитализма. Постоји отпор против трансценденције капитализма, али постоји још нешто што вреди забележити и држати на уму. Нека поново следи један дужи цитат: „није довољно да на једном полу иступе услови рада као капитал, а на другоме људи који немају за продају ништа осим своје радне снаге.

Није довољно ни присилити их да се драговољно продају. У даљем развитку капиталистичке производње развија се таква радничка класа која по свом васпитању, традицији и навици признаје захтеве тог начина производње као по себи разумљиве природне законе. Организација изграђеног капиталистичког процеса производње ломи сваки отпор… неми притисак економских односа запечаћује капиталистову власт над радником”.

То да је нормално стање субјективности кризно, да је људско стање а приори обавијено значењима кризе у капитализму, Маркс је подупирао иманентно-структуралистичким анализама и синтезама. Без првог тома Капитала то не можемо разумети.

Пише Небојша Амановић

 

Све наше чланове и симпатизере обеваштавамо да на овој страници нашег сајта могу прочитати 14-ти број часописа “Комунист”. Сви заинтересовани могу преузети бесплатан штампнани примерак часописа у седишту наше партије,понедељком, средом и петком у термину од 10.00-13.00h.

Кликом на доњи линк отвориће вам се часопис у PDF формату.

Komunist #14 final

Како време пролази, а у питању нису само дани, већ године и деценије изa нас, тако нам се, спонтано и садржајно, намеће, сходно животним догађањима и текућој пракси, питање шта да се ради на плану политичог орагнизовања и деловања.

Живећи овде, конкретно у Београду, Србији и на Балкану, темељно посматрајући и анализирајући све оно што се догађа око нас, сматрам да би било неопходно добро анализирати све значајне чињенице и компоненте, а то су: економски, социјални, правни, материјално-здравстевни и још многи други друштвени системи који заслужују да буду још темељније анализирани од стране истинских левичара, поготово комуниста који, посматрајући живот реално, имају прилику да проуче, науче и другима пренесу све оно што је данашња реалност, ма како ју је ко називао.

Да ли треба поново поменути већ архаични слоган “неоправдане социјалне разлике“, превелике националистичке тензије, суверена доминација сваколике деснице која контролише све медије и уобличава свест ширих слојева становништва. С тим што ова појава није само пример из Србије, већ напротив, још више из свих република бивше Југославије, а у много чему и још шире и даље.

Овај свет у коме живимо није онај исти који је био до децембра 1989. године (Берлински зид, случај Чаушеску), јер многи догађаји који су ишли касније и светска глобална ситуација постају битно измењени.

Да ли се ико сећа када се од 1990. године било где јавно помињала радничка класа као значајан субјекат? Скоро нигде. Једино као потенцијални гласачи. И то свих разноразних десничарских партија.

Како је прошао 14. конгрес СКЈ свима је већ веома добро познато, и шта су нам 90-те године донеле то смо већ преживели и све веома добро схватили.

Шта рећи на чињенице које нам се сликовито приказују сваки дан – препуне пијаце, високо фреквентан саобраћај, банке крцате клијентима, потом жестока стамбена градња у Београду, што говори да извори инвестиција, тј. новца неометано циркулишу. Чији, то се још не зна, јер ширим народним масама то уопште није ни битно.

Незаинтересованост службеника државних администрација, просвета, здравство, биро рада и др. где се само отаљава посао, говоре јасно све сами од себе.

Неки нови субјекти левице, и марксистичке, углавном се баве ИК технологијама и немају много контакта са народним аудиторијумом. Свака част обимном делу Карла Маркса, Лењина и других грандиозних мислиоца, као и револуционарима типа Че Геваре, Фидела, Маоа, Тита и многих других, али ово је 21. век, и по свим дијалектичким параметрима време тече даље и неопходно је изабрати другачију стратегију и поглед на свет.

Веома добро знамо шта је глобализам, ГМО, геостратегија великих сила, концерни светских мултикомпанија и банака, све је то многима већ одавно познати и уместо да се понуди неко решење, застаје се на постојећем.

Треба размислити како се супротставити и чинити у пракси да се пред јавности комунисти и левичари поставе као адекватни борци за социјалну правду и шира грађанска права.

Не треба бити превелики познавалац психологије па сам поставити питање и дати одговор шта је то што вреди поменути за шта се боримо и шта хоћемо.

Какве ли отужне глупости и флегматичне неинтелигенције када неко изговори “Ма шта су ти тамо раније давали, неко бесплатно школовање, лечење, путовањe и безбедност, кaо да ми је то нешто.“. Та, другови комунисти, па зар то није капитално достигнуће које треба бранити жестоко и енергично!

Потом, у држави званој СФРЈ све су републике имале своје границе, главне градове и свој идентитет. Нико Србију није потчинио нити је она престала да постоји!

Данас када чекамо страни свеж новац и инвестиције, лако је одговорити многим неистомишљеницима од кога Србија зависи.

Потребно је очајати властите редове, унети нову енергију и сазнања, јер живот нуди много нових чињеница и непредвидивих ситуација.

Псеудолевица у Србији има само један циљ, а то је партиципирати у власти и ништа више. Уосталом, таква је данас у целом свету десна социјалдемократија. Популистичка и демагошка.

Када се мало боље размисли, увек се све може свести на крају крајева на један суштински значајан фактор, а то је, шта је права левица кроз светску историју створила и дала човечанству. Довољно је читати, прелистати и нешто спознати шта је она све учинила од 1848. године до 1989. Ту је исувише згуснутих и капиталних историјских чињеница које необориво говоре о идејама вредности и позитивне праксе које је она створила. Зар је неопходно подсећати на три Интернационале, радничке штрајкове, антиколонијализам и шира грађанска права.

Више пута је дискутовано о медијима, овде и шире, који комунистима у овом време нису наклоњени.

Више самопоуздања, енергичности, боље организације и рада на себи, уз нова сазнања, требало би да буду путоказ за бољу будућност.

 

Мирослав Никићевић

Dana 09. 05.2019. godine Komunisti Srbije povodom Dana Pobede nad fašizmom položili su cveće na spomenik Oslobodiocima Beograda, zajedno sa drugovima iz KP i NKPJ. Nikada nećemo zaboraviti da je u NOB-u i socijalističkoj revoluciji poginulo 305 000 partizana od čega 50 000 članova KPJ, 70 000 članova SKOJ-a i isto toliko kandidata za partiju. Antikomunistička i pročetnička vlast organizator je šetnje tzv. Besmrtnog puka u kome Komunist Srbije neće učestvovati pošto je organizator zabranio nošenje simbola pobednika u Drugom svetskom ratu i na Dan pobede ubacio i ratnike Prvog svetskog rata kao i ratnike ratova1991 – 1999. Smatramo da od sledeće godine komunisti treba da budu inicijatori šetnje Besmrtnog Partizanskog Odreda gde će se nositi isključivo slike partizana i crvenoarmejaca i gde će se vijoriti crveni barjaci slobode.