Маријан Бенеш, један од најбољих европских боксера свих времена, умро је у Бањалуци у 67. години. Био је понос Југославије, а бокс је био његов живот. У каријери је имао 299 мечева, 272 завршио је победом, изгубио 16, а 11 је завршено без одлуке.

Подсетимо се шта је Маријан Бенеш рекао о другу Титу (Политика, 20.07.2009)

„У колима ми је стално Титова слика. Он је за мене бесмртан, али је и мој бол. Имао сам срећу да се неколико пута сретнемо. У његово време нико није био гладан, нису се могли видети пензионери како преврћу по контејнерима. Погледајте колико сада има свакојаких болести, а у Титово време тога није било. Јасно је да Срби не могу сами, као ни Хрваати. С десет прстију на рукама може нешто да се уради, а само са једним тешко. После његове смрти политичари су почели да се уплићу у спорт све више. Више није био важан квалитет, него да ли је неко Србин или Хрват. То је било погубно“, каже Маријан Бенеш.

Ево како је огорчено реаговао на националистичке притиске са свих страна:

“У Србији сам био усташа, у Хрватској четник, а ја сам партизан, маму вам је***”

Сведоци смо да је обележена 60.годишњица Радио Телевизије Србије. У тој емисији афирмативно је приказано социјалистичко друштво и улога телевизије у њему. Телевизија није имала само информативни и политички карактер, већ је имала културну и образовну функцију. Новинари који су радили на телевизији су били образовани и стручни за свој посао и самим тим су имали кредибилитет у друштву. Било је уживање слушати правилан изговор, дикцију и богатство језика новинара на телевизији, за разлику од данашњих полуписмених и идеолошки обликованих послушника. У то време Тито је био главни јунак телевизије иако се једном месечно обраћао народу, за разлику од данашњих лидера који се свакодневно појављују и користе телевизију за своју личну и промоцију своје странке.

Телевизија се у то време бавила свакодневним проблемима обичног човека и увек су у првом плану биле универзалне вредности као што су рад, образовање, култура, другарство и заједништво.

Иако је тада постојала само једна телевизија она је била довољна да изврши своју основну информативну, образовну, културну, спортску и моралну улогу у друштву. Данас смо сведоци великог броја телевизијских станица које служе за интерес владајуће класе и крупног капитала, заглупљујући народ својим јефтиним садржајима у облику ријалити програма, навијачким информативним емисијама, без осврта на катастрофално стање у друштву и беди у којој живе обични људи.

За време СФРЈ телевизија је ширила идеје братсва и јединства, док је после разбијања заједничке државе имала улогу пропгандне националне машинерије, ширећи мржњу међу људима која траје и дан данас.

Dana 25.avgusta 2018.godine, delegacija Partije „Komunisti Srbije“ zajedno sa udruženjem „Jugoslovena“ iz Lajkovca položila je venac na spomen obeležje „Sloboda“ na Fruškoj gori. Udruženje „Jugoslovena“ je orgranizovalo obilazak partizanskog Srema i na taj način odalo počast svim poginulim partizanima u toku NOB-a. U drugarskoj atmosferi i uz revolucionarne pesme i druženje evocirane su uspomene na slavne revolucionarne dane koje su proslavile partizanske jedinice iz Srema.

Svi Beograđani znaju za ulicu Teodora Drajzera, ali ne znaju ništa o njegovom kritičkom stavu prema Američkom društvu.

27.avgusta 1871. godine rođen je američki pisac Teodor Drajzer, beskompromisan kritičar američkog društva. Njegov prvi roman “Sestra Kari” zabranjen je 1900. godine, pa je potom desetak godina bio prinuđen da se izdržava pisanjem za ilustrovane, zabavne i modne listove. Smatrao je da spasenje sveta leži u socijalizmu i pred kraj života je postao član Komunističke partije SAD. Ostala dela: romani “Dženi Gerhard”, “Finansijer”, “Titan”, “Stoik”, “Genije”, “Američka tragedija”, “Tragična Amerika”, “Vrijedi li Amerika da se spase”.

Ovih dana svedoci smo reklamiranja novog formata rijaliti programa na TV Pink kao sredstvo za zaglupljivanje širokih narodnih masa da bi se skrenula pažnja sa aktuelnih tema kao što su Kosovo, nizak životni stanard, nezaposlenost, siromaštvo i ekološki problemi. Dok je sve više korisnika narodne kuhinje (trenutno 35 000), dok su u toku pljačkaške privatizacije zbog kojih ogroman broj radnika ostaje bez posla, svake godine oko 1000 građana iz očaja i nemaštine izvrši samoubistvo, televizijski magnat Željko Mitrović (miljenik svih režima) po nalogu aktuelne vlasti sprema „grandiozni“ rijaliti pod nazivom „Zadruga2“. U ovaj projekat uložena su milionska sredstva koja je TV Pink dobila putem kredita uz aminovanje aktuelne vlasti uprkos višemilionskim dugovanjima ove TV kuće prema državi i njenim građanima (porez, struja, komunalije, itd.).  Nažalost, činjenica je da je prosečnom građaninu Srbije rijaliti program važniji od svih društvenih i ličnih problema i tako je podložan manipulacijama u režiji partije na vlasti.

U normalnim društvima teško je zamisliti realizaciju ovakvih rijaliti programa. Za razliku od kapitalističkog sistema u čijem je interesu da se sistematski zaglupljuje sopstveni narod, u socijalističkom sistemu pažnja se posvećuje podizanju obrazovnog i kulturnog nivoa građana.

Nemačke okupacione vlasti su 17. avgusta 1941. uhapsile petoricu partizana u Beogradu, mučile ih i streljale u dvorištu zatvora. Njihova tela su ostavljena da danima vise na stubovima javne rasvete na Terazijama, a cilj okupatora je bio da zaplaši i od oslobodilačke borbe odvrati narod Srbije.

Ubijeni su učenik Milorad Pokrajac, krojač Jovan Janković, obućar Svetislav Milina, zemljoradnici Velimir Jovanović i Ratko Jević.

Jedan svedok beleži: „Ulični radio-zvučnici prenosili su muziku Radio Beograda. Pred ‚Atinom‘, u bašti, sedeli su ljudi i žene, kao i svake nedelje i pijuckali svoja pića. Porodice, u šetnji, nedeljno obučene zaustavljale su se pred ovim prizorom, a majke su držale za ruke svoju decu koja su lizala kornete sladoleda i gledala začuđeno u obešene.“

Dok su se komunisti i partizani borili protiv okupatora i njihovih slugu, deo građanstva je nastavio da živi normalnim životom, kao da nije bilo okupacije.

Posle Drugog svetskog rata originalna vešala-bandere, na kojim su bili obešeni rodoljubi, bile su sačuvane i prenete na Novo groblje prilikom formiranja Aleje streljanih rodoljuba 1941-1944. gde je bilo uređeno posebno obeležje. Prilikom rekonstrukcije kompleksa 2003. godine neko je ukrao.

 

Mnoge organizacije sa komunističkim predznakom iz neznanja, straha ili po nalogu vlasti ne žele da afirmišu revolucionarni Markističko-Lenjinistički stav o promeni buržoaskog sistema nasilnom revolucijom.

Citiramo Lenjina…

“Buržoaske radničke partije su potkupljene za račun imperijalističkog superprofita,pretvorene su u pse stražare kapitalizma, i služe za kompromitovanje radničkog pokreta. One radničke partije i udruženja,koje su protiv oružane revolucije i diktature proletarijata, saradnici su imperijalizma pošto se zalažu za njegovu stabilizaciju i poboljšanje,ublažavanje, humanizovanje, lečenje i spasavanje kapitalizma u vreme kriza i ometanje klasne borbe”.

 

„Смрт фашизму“ је документарна представа о сећању на Иву Лолу Рибара и породицу Рибар у продукцији независне омладинске трупе Рефлектор театар.

Члан ЦК Партије „Комунисти Србије“ друг Влајко Јевтић је се сусрео са извршним продуцентом Рефлектор театра Анетом Горановић и Марином Умиханић и том приликом су се договорили за отпочињање припрема за приказвање представе у Лајковцу, поводом десетогодишњице оснивања удружења „Југословена“. Разлог за одабир ове представе је њен снажан антифашистички и комунистички набој што је реткост у садашњим условима, поготово што су протагонисти и оганизатори млади људи.

Цитирамо поруку Иве Лоле Рибара коју наводи и Рефлектор театар:

„Остваримо јединство живих, да не бисмо – у заједничким гробовима, оставарили једнакост мртвих“.

Na današnji dan 18.avgusta 1959.godine Drug Tito je primio Kubansku delegaciju na čijem čelu je bio drug Ernesto Če Gevara.

TITO je primio Če Gevaru samo pola godine nakon svrgavanja Batistine diktature. Bilješkom (od 4. avgusta 1959) Tito je upoznat da sredinom toga mjeseca u Jugoslaviju stiže kubanska Misija dobre volje, sastavljena uglavnom od predstavnika armije i privrede, sa majorom i izvanrednim ambasadorom Če Gevarom na čelu. Podsjeća se da je u posjeti nizu zemalja Afrike i Azije sa ciljem uspostavljanja bližih veza sa njima. Dok se Misija nalazila u Tokiju, Če Gevara je po instrukciji Fidela Kastra zatražio prijem kod jugoslovenskog ambasadora i zamolio posjetu Jugoslaviji. Naglasio je da “želi prenijeti Titu pozdrave Kastra, jer ga na Kubi smatraju herojem i uzorom u borbi za nezavisnost i ravnopravnost”. Na pomenutoj bilješci u kojoj Državni sekretarijat za inostrane poslove predlaže da predsjednik primi kubansku misiju, Tito je u gornjem lijevom uglu napisao: “Ako ću moći, primiću je.” Vrijeme se našlo iako je u toku bila posjeta etiopskog cara Haila Selasija i do susreta je došlo na Brionima 18. avgusta 1959. godine.

RAZGOVORU su prisustvovali državni sekretari za inostrane poslove i narodnu odbranu, Koča Popović i Ivan Gošnjak, kao i generalni sekretar predsjednika Republike Leo Mates. Bila je to interna prijateljska razmjena mišljenja. Za neke i danas može biti interesantna kao primjer korisnih sugestija starijeg revolucionara mlađem. Na samom početku Kastrove Kube.

Citati su samo dijelovi razgovora.

Tito: – Pozdravljam drugove sa Kube i izražavam radost što su danas naši gosti predstavnici jene nedavno izvršene revolucije, u zemlji koja se bori za svoju nezavisnost… Ako drugovi žele nešto da čuju od mene, rado ću im odgovoriti.

Če Gevara: – Doputovali smo u Jugoslaviju da se upoznamo sa vašim iskustvom i da ga naučimo na najbolji mogući način.

Tito: – Nas mnogo interesuje vaša borba, a naročito vaše sadašnje iskustvo.

Če Gevara: – Mi smo mislili da smo svojom revolucijom ponovo otkrili Ameriku. Međutim, da smo ranije upoznali zemlju kao što je Jugoslavija, možda bismo još prije počeli našu revoluciju…

Tito: – Sudbina je svih revolucija u malim zemljama da imaju teškoće. Prema njima mnogi su oprezni, neki su protiv njih, a vrlo je malo onih koji im daju podršku. U svojoj borbi imaćete još dosta muka. Ali kad ste već zbacili stari režim, teškoće ne treba da vas dekuražiraju. Teže je, doduše, sačuvati vlast, ali vi ćete u tome uspjeti ako budete uporni. Važno je da sada ne napravite neku veću grešku, i da dalje idete postepeno, korak po korak, vodeći računa o međunarodnnoj situaciji, unutrašnjim mogućnostima i odnosu snaga. Neke stvari moraćete odložiti za bolja vremena. Sada je potrebno da se stabilizirate. Po mome mišljenju, opasno bi bilo da se zaletite u potpunu agrarnu reformu. Oružani dio revolucije kod vas je izvršen, narod očekuje nešto i jedan dio agrarne reforme morate sprovesti. Ali ne dozvolite takođe da vas izoliraju u inostranstvu…

Če Gevara: – Na Kubi je agrarna reforma vrlo blaga jer se dozvoljava posjed od 1.300 hektara obradive površine. Ipak, agrarna reforma pogađa 99 odsto latifundista, i to, uglavnom, pet američkih kompanija, koje imaju preko pola miliona hektara obradivih površina.

Tito: – Trebalo bi objasniti, u formi vladine deklaracije, da se stranim kompanijama neće oduzeti zemlja bez naknade, već da će one biti obeštećene. Tako biste u svijetu mnogo dobili u moralnom pogleđu.

Če Gevara: – Mi smo promijenili Ustav i na osnovu te promjene, možemo se obavezati da ćemo naknadu isplatiti u roku od 20 gođina…

Kuba nije malo izolirana. Za vrijeme revolucije u Gvatemali, velike zemlje Latinske Amerike – Argentina, Meksiko i Brazil – bile su na strani progresivnog pokreta u toj zemlji. Sada baš te zemlje ne pomažu revoluciju na Kubi, jer i same imaju tešku situaciju…

Tito: – Utoliko više je potrebna opreznost… Dobro bi bilo da čujemo vaše mišljenje što bi se već sada moglo učiniti u Ujedinjenim nacijama. Trebalo bi već sada da se sondira teren za slučaj nekog jačeg pritiska.

Če Gevara: – Imamo, svakako, u vidu da osiguramo sebi bolju situaciju i pomoću Ujedinjenih nacija.

Tito: – Kako stojite s oružanim snagama? Vrlo je važno da imate čvrstu armiju, moralno–politički učvršćenu… Uslovi za agresiju na Kubi, ipak nisu tako laki, jer je to otok. Invazija nije za vas tako opasna, jer bi to već bila krupna agresija. Daleko je opasniji vazdušni desant koji se može izvršiti sa nekoliko aviona.

Če Gevara: – Desant može doći samo iz SAD. Ali, mi se ne bojimo ovakvih akcija, jer imamo jedinstvo u našoj zemlji, naročito među seljacima.

Tito: – To je vrlo važno.

Če Gevara: – Padobranci koji bi se iskrcali na Kubi ne bi poznavali teren. Oni ne bi mogli da idu dalje od mjesta desanta… Brzo bi bili onemogućeni.

Tito: – Zato je važno da sačuvate seljaštvo na svojoj strani. Ako budete sačuvali jedinstvo u zemlji, i ako budete imali čvrstu i dobro naoružanu armiju, makar ona ne bila velika, teško da će se moći nešto izvana učiniti.

Če Gevara: – Upoznali smo se sa raznim fazama vaše velike borbe. Bili smo u Muzeju u Beogradu, razgledali prostor gdje je vođena Četvrta neprijateljska ofanziva… Smatramo da vaša pobjeda u ratu predstavlja pravu epopeju… Trudićemo se da vaša iskustva na što adekvatniji način prenesemo svom narodu. U spoljnoj politici nastojaćemo da budemo na vanblokovskim pozicijama…

Tito: – Ako vam bude potrebna pomoć i podrška u UN, vi možete na nju računati. Mi ćemo vas svakako podržati kao što podržavamo sve narođe koji se bore za nezavisnost… Gdje, u našoj blizini, imate ambasadu?

Če Gevara: – Ambasade smo imali (misli se na vrijeme prethodnog režima) svuda gdje se dobro živjelo. Ja se izvinjavam za odnose bivše vlade prema Jugoslaviji. Malo je teško to objasniti, ali postojao je izvjestan strah od Jugoslavije kao socijalističke zemlje… Mogu vas uvjeriti da ću čim dođem na Kubu poraditi na tome da se otvori predstavništvo u Beogradu, bilo kao ambasada ili na nivou otpravnika poslova u prvo vrijeme…

 

PONUDA JE PALA – ŠEĆER ZA PIRINAČ

TOKOM prijema bilo je riječi i o nizu drugih pitanja, u prvom redu iz oblasti ekonomije. Kubanci su se interesovali za kupovinu brodova, nekih industrijskih proizvoda, posebno električnih aparata za domaćinstvo. Izrazili su želju da vide još neka industrijska postrojenja, među kojima i fabrike traktora i poljoprivrednih mašina. Iznijeli su utiske iz zemalja u kojima su bili i u kojima su prevashodno dogovarani mogući trgovinski aranžmani, uključujući, kako su konkretno naveli, i ponude “šećera za pirinač”. Sam razgovor – slika zemlje u zanosu pobjede, ali bez iskustva u rješavanju onoga što poslije dolazi.

Če Gevara, tada još bez oreola slave. Jednostavan i skroman, sa likom koji će docnije ovjekovječiti poznata fotografija. Prenio je na kraju želju predsjednika Vlade Republike Kube Fidela Kastra da od Tita dobije fotografiju sa posvetom, dodavši da bi to bila i njegova želja.

PROMENA DRUŠTVENOG PORETKA JE NEOTUĐIVO  PRAVO

Pre izbora 24. juna, Komunistička partija Turske je rekla da “na horizontu postoji velika kriza, mi moramo biti spremni”.

Trebalo bi da se organizujemo, podignemo protiv nepravde, protiv nastojanja da teret krize bude jedino na  radnicima i običnim ljudima.

Što je još važnije, moramo se boriti protiv ovog društvenog poretka koji nas osuđuje na imperijalističku agresivnost, na siromaštvo u vidu devalvacije nacionalne valute skoro 20 posto u jednom danu, na nezaposlenost i gladovanje. Ne treba da ostanemo mirni u ovom sistemu eksploatacije. Udobnost, mir, prosperitet, izobilje nisu ništa osim čiste fantazije u ovom sistemu. Sistem eksploatacije je zadovoljstvo male manjine.

Ovaj društveni poredak mora biti srušen odjednom.

Vladavina kapitalista mora da se završi.

 

DOSTA JE BILO SA PREVARAMA

Naša zemlja je postala tlo međunarodnog monopola, kompanija i banaka, čije ime ne možemo čak ni pravilno izgovoriti.

Ovo je rezultat liberalne ekonomske politike koja se godinama sprovodi.

Dali su našu krv, znoj i suze kao poklon stranim kapitalistima koje su pozvali u zemlju rekavši da “imamo jeftinu radnu snagu”.

Opljačkali su prirodne resurse rekavši da “spalimo šume, zagadimo reke i niko se ne bi usudio da nas pozovu na odgovornost”.

Uništavanje prirodnih i društvenih resursa bez ograničenja, uspostavili su kreditnu ekonomiju koja im donosi ogromnu dobit, i ponosni su na rast.

Bilo je očigledno od prvog dana da će pogoditi zid od opeke kao rezultat ovog trulog razvoja. Turska ekonomija bi se našla u krizi čak i da se Sjedinjene Države nisu značajno mešale. Komunisti su istakli kako je turska ekonomija postala krhka dugi niz godina. Ali šta je krhkost? Krhkost je ranjivost, nemoćna je da se odupre negativnim događajima.

Ovaj sistem eksploatacije, koji nema budućnost, koji se održava iscrpljivanjem svih resursa i čini da ekonomija postaje sve zavisnija svakog dana, je krhak.

Taj sistem eksploatacije je učinio Tursku bespomoćnom.

 

PREPOZNAJTE KRIVCA

Oni ukazuju na američku administraciju kao agenta odgovornog za devalvaciju turske lire. Ovo je istina. Osim agresivnih ratova, udaraca i invazija, Sjedinjene Države takođe usmeravaju ekonomske sankcije, čak i sabotaže, kako bi zadržale dominantan položaj u imperijalističkom sistemu.

Međutim, Sjedinjene Države nisu jedini počinioci trenutne krize.

Tačno je da vlada AKP ima odgovornost u trenutnoj krizi. Ekonomska politika koju je usvojila AKP, koja je na vlasti već 16 godina, pojačale su eksploataciju, pljačku i nepravde. Pored toga, ova politika je zemlju oterala u  duboku krizu. Ipak, nije tačno da se krivica aktuelne krize stavlja na AKP.

Pravi počinioc je niko drugi osim kapitalističke klase koja ne brine o bilo čemu osim svom profitu; ovaj društveni poredak zasnovan je na eksploataciji. Prirodan rezultat činjenice da se naša ekonomija zasniva na obogaćivanju male manjine, a ne na ostvarivanju društvenih i nacionalnih interesa, nije ništa drugo do klizanje u duboku krizu.

 

TURSKA KOMUNISTIČKA PARTIJA

13.8.2013