Прочетничке власти избрисале су ова славна имена из школских уџбеника и променили називе улица да би се елиминисао слободарски дух у држави Србији.

Примера ради улица Заге Маливук преименована је у Мис Ирбијеву. Потребно је перманентно упознавати јавност, а нарочито младу генерацију о славним женама из НОБ-а.

Орденом народног хероја одликована је 91 жена учесница Народноослободилачког рата. Оне су најчешће одликоване постхумно, а приликом одликовања су добијале почасни назив, народног хероја због чега су често називане народним хероинама.

У редовима Народно ослободилачке војске Југославије (НОВЈ) борило се преко 100.000 жена, од којих је око 25.000 погинуло. Од око 40.000 жена, колико је рањено током Народноослободилачке борбе, њих преко 3.000 су постале тешки инвалиди. Више од 2.000 жена постале су официри Народноослободилачке војске Југославије, а поред тога жене-борци су биле — делегати, политички комесари, командири и команданти, референти санитета, болничарке, борци, пушкомитраљесци, бомбаши, партијски и скојевски руководиоци и одборници Народноослободилачких одбора. Од око 1.700.000 жртава које је Југославија поднела током Другог светског рата око 620.000 су биле жене, а само у логорима их је убијено више од 282.000 жена. Партизанску споменицу 1941 добило је укупно 3.344 жена.

Од укупно 91 жене, колико је проглашено за народне хероја, њих 73 је погинуло током рата, док је само њих 17 одликовано за живота. За прву жену народног хероја проглашена је, 15. октобра 1943. године, Марија Бурсаћ, борац-бомабаш Десете крајишке ударне бригаде.  Прва жена која је за живота одликована Орденом народног хероја била је Спасенија Цана Бабовић, која је одликована 5. јула 1952. године.

Indijanski poglavica Sijetl održao je lekciju o moralu, humanizmu, očuvanju životne sredine predsedniku američke nacije koja je izvšila genocid nad Indijanskim narodom.   Ovo pismo je 1854. godine indijanski poglavica Sijetl uputio predsedniku SAD-a Frenku Pirsu, kao odgovor na ponudu da SAD od Indijanaca otkupe njihovu zemlju – u zamenu za rezervat: “Veliki poglavica u Vašingtonu ponudio je da kupi našu zemlju. On nas takođe uverava o svojim iskrenim osećanjima. To je ljubazno od njega, jer znamo da mu naše prijateljstvo nije potrebno. Mi ćemo razmisliti o njegovoj ponudi. Jer znamo da ako je ne prihvatimo, beli čovek će doći sa oružjem i uzeti našu zemlju. Veliki beli poglavica u Vašingtonu može verovati onome što poglavica Sijetl kaže, isto kao što naša bela braća mogu verovati promeni godišnjih doba. Moje reči su kao zvezde – ne blede. Kako neko može kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta misao je nama strana. Mi ne posedujemo čistoću vazduha ili odsjaj u vodi. Kako to možete kupiti od nas? Sva ova zemlja sveta je za moj narod. Svaka svetlucava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka izmaglica u mračnim šumama, svako svetlucanje i svaka buba, sveti su u tradiciji i svesti moga naroda. Nektar koji silazi niz drveće nosi sećanje na crvenog čoveka. Vaši mrtvi prestaju da vole vas i svoju domovinu čim prođu vrata smrti i nađu se među zvezdama. Ubrzo bivaju zaboravljeni i ne dolaze nazad nikad više. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su naše sestre. Jelen, konj, veliki orao – svi oni su naša braća. Stenoviti vrhovi, rosa u travi, beskrajne prerije i čovek – svi pripadaju istoj prodici. Tako da kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju – traži previše od nas. Veliki beli poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto gde možemo živeti u sigurnosti. On će biti naš otac a mi njegova deca. Ali uskoro će beli čovek preplaviti zemlju kao što reke bujaju posle kiše. Ne, mi nismo istog roda. Naša deca se ne igraju zajedno i naši stari ne pričaju iste priče. Mi ćemo razmotriti vašu ponudu o kupovini naše zemlje ali to neće biti tako lako. Jer ova je zemlja za nas sveta. Čista voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da je ona sveta i morate tome naučiti svoju decu. Da svaki zagonetni odsjaj u bistroj vodi jezera – priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode je glas oca mog oca. Reke su naše sestre, one gase našu žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju, morate se setiti da tome istom naučite svoju decu, da su reke naše sestre – i vaše. I od sada rekama morate pružiti negu kakvu biste pružili vlastitoj sestri, bratu. Crveni čovek se uvek povlačio kada se beli čovek približavao, kao što se jutarnja magla povlači od jutarnjeg sunca. Ali za nas je pepeo naših predaka svet i njihova grobnica posvećeno mesto. Mi znamo da beli čovek ne razume naše običaje. Za njega je svaki komad zemlje isti, jer on je stranac koji dolazi noću i pljačka zemlju. Ona nije njegova sestra, već njegov neprijatelj i kada je pokori on odlazi dalje. On ostavlja iza sebe grobnice svojih predaka ali to ne grize njegovu savest. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Ponaša se prema svojoj majci-zemlji i prema bratu-nebu, kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegova pohlepa će jednog dana proždrati zemlju i ostaviti samo pustoš. Ne znam! Naši običaji su drugačiji od vaših. Izgled vaših gradova bolan je očima crvenog čoveka. Ali možda zato jer je crveni čovek divljak koji ne razume ništa? Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se može čuti otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. A možda zato jer sam divlji i ne razumem. Buka u gradovima je uvreda mojim ušima. Šta vredi ljudski život ako čovek ne može čuti usamljeni krik divojarca ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blago šaputanje povetarca kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra pročišćenog podnevnom kišom i mirisom borovine.

Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve što je živo deli isti dah – životinje, drveće, ljudi. Izgleda da beli čovek ne opaža vazduh koji udiše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na zagađen i loš miris vazduha. Ali ako vam ustupimo svoju zemlju, morate se setiti da je vazduh za nas drag prijatelj, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar koji je našim precima dao prvi udisaj, takođe će prihvatiti i njihov poslednji izdisaj. Vetar će i našoj deci uliti duh života. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na kome će i beli čovek moći udahnuti vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu o kupovini naše zemlje. Ako odlučimo da je prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek se prema životinjama ove zemlje mora odnositi kao prema svojoj braći. Ja sam divlji čovek i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade bizona kako trunu po preriji, napušteni od belog čoveka koji ih je ubijao iz voza. Ja sam divlji čovek i ne mogu da razumem kako gvozdeni konj koji dimi može biti vredniji od bizona, koga mi Indijanci ubijamo samo da bi se održali u životu. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha, jer sve što se događa životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Sve što pogađa zemlju, pogađa i zemljine sinove. Morate naučiti svoju decu da je zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa nama u srodstvu. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom. Tvoj predlog je razuman i ja verujem da će ga moj narod prihvatiti i povući se u ponuđeni rezervat. Tamo možemo živeti odvojeno i u miru. Ne znači nam puno gde ćemo provesti ostatke našeg života, ionako je blizu kraja. Naša deca su videla svoje očeve ponižene i pobeđene. Naši ratnici su postiđeni – njihovi dani su prazni, trujući svoja tela slatkom hranom i jakim pićem. Još samo nekoliko meseci, nekoliko zima – i neće više ni jedan potomak moćnih plemena koja su lutala ovom zemljom ili živela u srećnim domovima, zaštićena Velikim Duhom, doći nazad i oplakivati grobnice naroda koji je jednom bio moćniji i sa više nade nego tvoj. Ali zašto da žalim za nesretnom sudbinom svoga naroda? Pleme sledi pleme i nacija zamenjuje naciju, kao talasi na vodi. Bog vam je dao vlast nad životinjama, šumama i crvenim čovekom – zbog razloga nama nepoznatim. Možda bi razumeli, kada bi poznavali snove belog čoveka, kada bi znali koju nadu on uliva svojoj deci u dugim zimskim noćima, koje buduće vizije ispunjavaju njihovu svest oblikujući njihove sutrašnje želje. Ali mi smo divlji ljudi. Snovi belog čoveka su nama skriveni. I zbog toga što su skriveni, moramo odabrati svoj vlastiti put. Mi cenimo pravo svakog čoveka da živi onako kako hoće. Ali kada zadnji crveni čovek nestane i kada sećanje na njega bude kao senka oblaka koji plovi prerijom, još uvek će duh mog naroda živeti u ovim šumama. Jer mi volimo zemlju kao što novorođenče voli svaki otkucaj majčinog srca. Ako prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je i mi voleli, štitite je kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom je stanju bila kada ste je preuzeli. I svom svojom snagom, moćima i srcem – sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednu stvar znamo, koju će možda i beli čovek jednom spoznati – naš Bog je isti Bog. Vi sada mislite da ga možete posedovati kao što želite da posedujete našu zemlju. Ali to ne možete. On je Bog čoveka. I njegovo srce isto kuca za crvenog kao i za belog čoveka. Ta zemlja je draga Njemu i vređanje zemlje je preziranje Boga. Tvoj pad je možda daleko ali će sigurno doći. Jer čak i beli čovek, pa kad bi se i sa samim Bogom družio i razgovarao kao sa prijateljem, ne može izbeći zajedničku sudbinu. Beli će takođe otići, možda i brže nego sva druga plemena. Nakon svega, možda možemo postati braća. Videćemo… Nastavite da prljate svoj vlastiti krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i svi divlji konji ukroćeni, kada će tajnovite šume zaudarati na ljude i pogled na zrele brežuljke biti zamrljan brbljajućom žicom… Gde su divljine? Nestale su. Gde je orao? Nema ga više. Kraj je života i početak borbe za opstanak.”

Mediji su objavili predlog radne verzije o koeficijentima, prema kojoj će plate lekara specijalista biti veće za 15 odsto, medicinskih sestara za 12 odsto, nastavnika i profesora za 15 odsto, što i nije sporno a smatramo da bi to povećanje moralo da bude i veće za sve radne ljude u Srbiji. Ono što je sporno jeste predlog fiskalnog saveta da se predsedniku, premijerki i ostalim ministrima plate povećaju tri puta više, tako da bi odgovarajući raspon između najvišeg i najnižeg koeficijenta bio 12. To bi značilo da je najveća osnovna zarada 12 puta veća od najniže zarade. Ovaj sraman predlog “nezavisne” institucije kakva bi trebalo da bude Fiskalni savet, a znamo da je u Srbiji pojam nezavisnost ravna naučnoj fantastici, dolazi u trenutku kada siromaštvo u Srbiji postaje sve izraženije, a kao posledica toga i nesrećne sudbine njenih građana. Dragan Mladenović se obesio u krugu fabrike”Goša”, Stefan Simić iz Mola se obesio kraj Tise, Gordana Zekanović iz Žablja se polila benzinom i zapalila kao i poslednji slučaj Miroslava Stojanovića iz Jelašnice kod Niša koji je popio insekticid Etiol zbog duga za struju koji nije mogao da plati.

Moramo da naglasimo da je trenutni odnos najviših i najnižih plata u Srbije mnogostruko veći nego u bilo kojoj državi sveta. Primera radi prvi čovek državnog preduzeća “Srbija Gas” Dušan Bajtović prima 1 200 000 dinara što je odnos 1:50, ili guvernerka Narodne Banke Jorgovanka Tabaković koja prima oko 600 000 dinara, itd. “Verujemo” u poštenje ove vlasti da će i njihove plate biti usklađene sa gore navedenim koeficijentom.

Postavljamo pitanje Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i “nezavisnom” Fiskalnom savetu da li onima koji već dugi niz godina srozavaju životni standard građana Srbije, treba povećavati plate za trista odsto ili s obzirom na rezultate njihovog nerada smanjiti platu?

 

На дан устанка против фашистичког окупатора (који је уједно и дан државности Црне Горе), откривен је монументални споменик народном хероју Чедомиру Љубу Чупићу на централном тргу у Никшићу. Овај споменик је гест поштовања народа Црне Горе према слободарским и партизанским традицијама које се у континуитету настављају и одржавају. После разбијања СФРЈ ово је први случај да је подигнут споменик неком народном хероју из НОБ-а. Иако је Црна Гора чланица НАТО-а и има поданичку власт која је наклоњена Западу, за поштовање је њихов однос према својој историји, нарочито према ослободилачкој партизанској традицији. За разлику од других Југословенских република, где се рехабилитују ратни злочинци и сарадници фашистичког окупатора, мењају називи улица, руше споменици народних хероја из НОР, фалсифукује историја у уџбеницима и медијима, ово је светао пример поштовања наше револуционарне историје којој се диви цео свет.

Dana 30.07. 2018. godine posetila nas je delegacija Rumunske Socijalističke Partije u sastavu Georgita Zbaganu potpredsednik partije, Petru Badaluta potpredsedik regionalnog komiteta i Petar Šera simpatizer partije. Inače RSP je članica Svetskog Komunističkog Pokreta i izuzetno je aktivna na međunarodnim komunističkim skupovima gde su uspostavili kontakt sa našom partijom i otpočeli bilateralnu saradnju. Sastanak sa drugovima iz Rumunije protekao je u srdačnoj i drugarskoj atmosferi. Rumunski komunisti su nas detaljno upoznali sa društveno-političkom situacijom u njihovoj zemlji kao i sa stanjem u komunističkom pokretu. Najoštrije su kritikovali podanički rumunski režim koji je skoro sve svoje privredne, poljoprivredne, prirodne i ljudske resurse budzašto prodao zapadnim krupnim kompanijama. Koliko je Srbija nisko pala videli smo iz činjenice da su za vreme SFRJ rumunski građani dolazili da rade kod nas kao jeftina radna snaga a danas naši ljudi odlaze da rade u rumunske fabrike. Primera radi minimalna plata u Rumuniji je 350 evra a u Srbiji 200 evra. Kao i kod nas u Rumuniji postoji nejedinstvo među komunističkim organizacijama, i RSP se bori da se komunisti ujedine. Trenutno u Rumuniji postoje 4 komunističke partije i to Rumunska Socijialistička Partija, Humanitarna Partija Rumunije, Nova Komunistička Partije i Komunistička Partija 21.veka. Sve ove četiri partije imaju identičan stav da je Kosovo deo Srbije. Od njih samo RSP izlazi na parlamentarne izbore. Zbog jake antikomunističke propagande kao i delovanja bezbednosnih službi nisu uspeli da uđu u parlament. Drugovi iz RSP su najoštriji kritičari EU i NATO pakta čiji je Rumunija član. Zbog toga su oni i članovi njihovih porodica izloženi permanentnoj diskriminaciji od strane aktuelne vlasti koje se ogleda u gubitku posla, neosnovanim finansijskim kaznama, nemogućnosti ostvarenja osnovnih građanskih i ljudskih prava.

Mi smo drugove iz RSP upoznali takođe sa katastrofalnom društvenom i političkom situacijom u Srbiji kao i sa stanjem u komunističkom pokretu kao i sa našim političkim aktivnostima. Uručili smo im naš časopis sa kojim su bili oduševljeni kao i knjigom našeg predsednika Svetozara Markanovića.

Drugovi iz RSP su nas pozvali da im uzvratimo posetu što je sa zadovoljstvom prihvaćeno.

Виши суд у Београду одбио је захтев за рехабилитацију Милана Недића. И поред ове одлуке суда остала је срамота и за државу и народ Србије због самог покретања овог поступка. Знамо да су наши судови рехабилитовали до сада око 2000 ратних злочинаца и сарадника окупатора, што представља јединствен случај у свету.

Активисти Партије „Комунисти Србије“ су редовно протествовали на свих 12 рочишта у току трогодишњег судског поступка. Поред наших активиста редовно су били присутни и комунисти из других организација. Недопустиво је да они који би требали да баштине традиције славне НОБ остају по страни за овакве догађаје. Ту пре свега мислимо на 15 000 чланова СУБНОР-а из Бегорада који нису осетили потребу да искажу јавни протест у оваквом и сличним случајевима. Ово није био протест само против рехабилитације ратних злочинаца, већ и протест против актуелне прочетничке власти.

Комунисти Србије.

 

Partija “Komunisti Srbije” je čestitala 27.juli- Dan Pobede u Velikom oslobodilačkom Otadžbinskom ratu drugovima iz bratske radničke partije DNR Koreje, kao i ambasadoru DNR Koreje u Bukureštu.

 

Korejsko poluostrvo je oslobođeno od teških i brutalnih okova japanskog imperijalizma u avgustu 1945. godine, a korejski narod je odmah počeo da obnavlja zemlju u duhu socijalizma. Oduzimanjem zemlje od feudalaca, ljudi su po prvi put postali vlasnici zemlje i fabrika. Veliki koraci su postignuti na polju emancipacije žena, borbe protiv nepismenosti odraslih i isceljenja zemlje od decenijskog ropstva, sa velikim elanom – započeti su veliki građevinski projekti, a bogato nasledstvo korejske kulture je obnovljeno. Ovaj  težak zadatak kulminirao je u formalnom uspostavljanju Demokratske Narodne Republike Koreje kao diktatura proletarijata 1948. godine, dok su američke imperijalističke snage agresivno preuzele kontrolu nad većim delom južne polovine poluostrva pod lažnim izgovorom razoružavanja japanskih trupa.

Celokupna invazija SAD-a na DNRK nije bila iznenadna, tada – ne samo da je već stekla značajan nivo kontrole nad južnom polovinom Korejskog poluostrva, već su se njene oružane provokacije duž 38. paralele postepeno povećavale tokom godina . Sa 454 oružanih provokacija 1947, 932 u 1948 i neverovatnih 2617 1949, rat je već u stvarnom smislu započeo nekoliko godina pre tog sudbonosnog dana 25. juna 1950. godine. Putem ovih vojnih incidenata, SAD su imale nameru da učvrste odbrambene položaje i umanje snagu Korejske narodne armije. Sve do trenutka kada su izvršile sveobuhvatnu invaziju, osećale su se sigurno u svojoj pobedi.

To je bilo pogrešno.

Američki istoričar Bruce Cumings napominje da je “skoro polovina južnokorejskih vojnika umrla, zarobljena ili nestala” u roku od mesec dana od početka rata, a “Seul je pao u ruke severnih invazionih snaga od oko 37.000 vojnika”. Korejska narodna armija je potisnula invazione snage nazad u Pusan, mali prostor na jugoistoku poluostrva Ono što je započelo kao “pobeda koju niko nikada nije mogao oduzeti od Harija Trumana” (Bruce Cumings) umesto toga završilo se sa 405.489 poginulih, ranjenih i zarobljenih američkih vojnika, 113.965 južnokorejskih marionetskih vojnika poginulih, zarobljenih i ranjenih i i uništavanje velikog broja aviona, tenkova, kamiona i brodova (Choe Jung Chol, Von Chung Guk) Korejski otadžbinski oslobodilački rat je srušio mit da je Američki imperializam nepobediv i jednom zauvek, pokazao svetu da revolucionarna odlučnost i žudnja za slobodom mogu, zaista, baciti na kolena i najmoćnije armije sveta. Iako su Amerikanci danas sasvim svesni ponižavajućeg poraza američkog imperijalizma, njihova vlada nastavlja da umanjuje prave okolnosti rata u laži. “Najmanje poznato Amerikancima je”, piše Bruce Cumings, “kako je to bio grozno prljavi rat, sa odvratnom istorijom civilnih pokolja.” On nastavlja: ​​”Američki dokumenti otkrivaju da je u južnokorejskim zatvorima držano desetine hiljada političkih zatvorenika, policija je radila u rukavicima sa fašističkim omladinskim grupama i da su te iste snage masakrirale svoje građane samo pod sumnjom da imaju levičarske tendencije. “Iste južnokorejske marionetske snage koje su počinile ove brutalnosti uglavnom su regrutovane iz redova onih koji su sarađivali sa japanskim imperijalistima pre oslobođenja, već se pokazalo da ih zloupotreba, silovanje i ubijanje kolega Korejanaca nije mnogo uzbudilo, oni su nastavili sa svojim zlodelima.Imperijalistička takozvana “međunarodna zajednica”, uključujući i Sjedinjene Države, nastavlja da predstavlja DNRK u najmračnijim oblicima, divlje optužujući zemlju za kršenje ljudskih prava, dok Sjedinjene Države imaju najveći broj zatvorenika u svetu, u zatvorima  Afroamerikanaca ima pet puta više od belaca, SAD ne pomišljaju da prestanu sa mučenjem kada su u pitanju Arapi i brutalno  razdvajaju porodice bez dokumenata. SAD su licemerno izgubili iz vida činjenicu da su oni jedina zemlja koja je ikada upotrebila nuklearno oružje dok je osudila DNRK za svoj odbrambeni program, ali mi nismo.  DNRK je u međuvremenu smelo gradila socijalizam. Njeno nasleđe nam pokazuje da radni ljudi mogu opstati čak i pod najtežom pretnjom, dok nam njihovo sadašnje društvo nudi pogled u budućnost za koju se svi možemo boriti i nadati joj se.

Radnik ne može ništa izgubiti osim svojih okova. Imamo svet za koji se borimo, i veličanstven primer Korejskog naroda koji je pokazao da zaista možemo pobediti-čak i u  naizgled bezizlaznim situacijima!

 

Predstava “Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi” izvedena je sinoć pod otvorenim nebom, na platou Muzeja Jugoslavije, u okviru Filmstreet festivala. Pre predstave posetioci su imali priliku da pogledaju premijeru dokumentarnog filma Ivana Stojiljkovića “Mogućnost pobune”, koji je sniman tokom stvaranja predstave.

U toku dana organizatori su se nosili sa strepnjom oko najavljene kiše i željom da ostanu odani dogovorenom datumu najavljenom publici. Baš tu ispred Muzeja Jugoslavije, na simboličnom i važnom mestu. Na mestu groba jedne države i društva, pet mladih glumaca upustilo se u pozorišni eksperiment interpretacije savremenih heroja, sa podrškom više od 1200 ljudi.

Da li u Beograda, u kome takoreći više nema ulice Ivo Lola Ribar, sinoćni događaj Reflektor teatra na FIlmstreet-u podržan Muzejom Jugoslavije, ohrabruje i revitalizuje savremeni antifašizam, kao logičan odgovor na sve prisutniju suprotnu pojavu, onu kojoj oponira? Verujemo, da.

 

 

Film je omogućio publici da kroz mozaik mišljenja pravnika, istoričara, sociologa, andragoga, aktivista i umetnika, etablirane mlađe generacije preispita današnji kapacitet revolucije i osvesti kako smo propustili naše heroje i mogućnost da iz pozitivnih istorijskih primera crpimo motivaciju za savremenu društvenu aktivnost.

Predstava “Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi”, na scenu i pod reflektore uvela je temu omladinskog aktivizma, priču porodice Ribar i Slobode Trajković, te pokušala da razume šta je zajedničko, slavnoj generaciji mladih u Drugom svetskom ratu i mladima koji danas žive.  Njen sinoćnji uspeh je u recepciji odaziva i interesovanja u uslovima isključivo usmene reklame od usta do usta.

Autori predstave su istražujući život Ive Lole Ribara i Slobode Trajković, žele da, pre svega, kažu nešto o svojoj generaciji, sebi, današnjim herojima i idealima u koje veruju. O tome kako oni razumeju borbu protiv fašizma danas i tome šta priča o porodici Ribar znači njima lično, u savremenom političkom trenutku obeleženom istorijskim revizonizmom i jačanjem nacionalističkih struja u region, ali i u čitavoj Evropi.

 

“Mogućnost pobune” je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Kroz lociranje perfidnih fašizama kojima smo svakodnevno okruženi, do pitanja šta su uzludne borbe razgovaramo sa više do dvadeset sagovornika, istoričara, ekonomista, pravnika, sociologa, dizjanera, umetnika, partizna, pa i sa po kojim herojem. Da li je borba partizana bila uzaludna ako se danas ovako olako prodajemo? Da li heroji kao Ivo Lola Ribar bi danas ustali i odrekli se svog konformizma zarad viših ciljeva i svojih sunarodnika? Da li imaš mogućnosti da se pobuniš? Reditelj filma je Ivan Stojiljković.

Kako je jedan od gledalaca sinoćnje predstave napisao: “Klima je bila na našoj strani, vreme još nije”.

Aktivisti Partije “Komunisti Srbije” su prisustvovali izvođenju ove predstave i tom prilikom su podelili časopis “Komunist” glumcima i režiseru predstave, na njihovo opšte zadovoljstvo.

Патријарх српски Иринеј дао је ратно-хушачку изјаву о положају цркве у Црној Гори, оценивши га горим него у време Османске окупације, а да је статус Срба као у доба озлоглашене фашистичке творевине НДХ. Ова изјава је узнемиравајућа и свакако недобронамерна и потврђује чињеницу да религије раздвајају народе.

Сви ми знамо да су Османлије палиле цркве, а да су у НДХ постојали концентрациони логори у којима су највише страдали Срби. У Црној Гори нити се пале цркве, нити постоје логори смрти за Србе, већ напротив, Срби одлазе на летовање у Црну Гору из које се враћају пуни позитивних утисака. Свако поређење са Осаманлијама и НДХ је дакле смешно. Патријарх Иринеј  уместо што распирује мржњу би требао да се позабави сређивањем стања у СПЦ које је катастрофално. Свештеници дилују дрогу, у порасту је и педофилија,  возни парк испред патријаршије је безобразно пун луксузних лимузина док народ „гладује“, а свештенство ужива у благодетима капитализма, добро ухрањени, многи без два дана поста у свештеничким каријерима.

Да ли је ваша изјава да ћете алармирати не само себе него све вернике да бране цркву позив на братоубилачки рат? Да ли је та изјава дата из страха за црквену имовину и поседе, које сте ко зна како стекли и за коју не плаћате порез држави за разлику од обичних грађана?

Надамо се да ће српски и црногорски народ бити изнад оваквих опасних и хушкачких изјава и да ће прозрети њихов циљ.

У секуларним државама као што су Србија и Црна Гора цркви није место на јавној политичкој сцени, као ни у школама и у касарнама. Свака политичка изјава црквених великодостојника је кажњива према нашем закону, а актуелна власт је благонаклона према цркви пошто су све религиозне организације у служби крупног капитала.

Dragi drugovi

Povodom 27. Jula, Dana Ustanka naroda Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Partija Komunisti Srbije čestita svim članovima SRP Hrvatske i SK BiH kao i svim progresivnim građanima ovaj praznik. Tog dana 1941 godine pod vođstvom slavne KPJ slobodoljubljivi narodi i narodnosti Hrvatske i Bosne i Hercegovine, krenuli su u borbu protiv fašističkog okupatora i njhovih slugu. Rezultat te borbe bio je oslobođenje zemlje od fašista i njihovih podanika, a ujedno i rušenje kapitalizma. Uvereni smo da će članovi SRPH-a i SK BiH, kao i do sada ostati dosledni idejama hrvatskih i bosansko-hercegovačkih ustanika kojima se divi čitav svet.

Komunisti Srbije