Objavljujemo tekst druga Đeze Olajoša koji nijedan naučni časopis u Srbiji nije hteo da objavi.

U kakvom su stanju danas naša još uvek plodna zemljišta i kako (da) brinemo o tome?

Činjenica je da ne možemo da opstanemo bez plodnosti zemljišta, ali i pored toga malo brinemo o tome da održimo plodnost bar na istom nivou koji je sada.

Od plodnosti zemljišta nam zavisi zdravlje, život, ekonomsko stanje, pa čak i razvoj privrede.

U godinama posle drugog svetskog rata kada je naša industrija bila razrušena, pa skoro da nije ni postojala, poljoprivreda nas je izvukla iz najveće bede. Naše se privredno stanje otada popravilo, razvili smo industriju i privredu. Međutim sada imamo opet razrušenu i nerazvijenu privredu u odnosu na stanje od pre oko 30 godina. Opet očekujemo od poljoprivrede da nas izvuče iz krize. Međutim, stanje plodnosti zemljišta je sada mnogo lošije, nego što je to bilo pre oko 60 godina. Pored toga i društvena gazdinstva su nepotrebno i –veoma štetno za celo naše društvo, razrušena.Stočni fond nam je takođe jako opao… Daleko smo od toga da na gazdinstvima imamo toliko stoke da to podmiri zakon propisan još u socijalizmu: bar jedno uslovno grlo po hektaru.

Pokušajmo sada da razumemo sve ovo što je do sada rečeno. Zemljište nam je dobrim delom propalo?

Stavimo sada na stranu i sasvim odbacimo sva naša dosadašnja pogrešna svhatanja o plodnosti zemljišta, naročito to da je plodnost sporedna stvar, pa i to da će zemljište biti plodno još i hiljadama godina, i pokušajmo da vidimo istinu o tome.

Ako putujemo bilo čime ili hodamo kroz atar i posmatramo predeo, u rano proleće, kada je još zemljište nepokriveno usevima videćemo da naš černozem nije svuda crne boje.Primetićemo blede fleke. Te fleke su danas već ponegde i jako blede – skoro sasvim bele. Na tim mestima je kiša (ili druge vode) isprala humus.Zato su ta mesta izbledela. Pre oko 60. godina čak ni malo bleđih fleka nije bilo. Zemlja je bila crna svuda i gore (na uzvišicama), i dole (na nižim delovima). To zato znam jer sam tada tražio bleđe fleke da bi dokazao svojim školskim drugovima da i u Vojvodini postoji erozija.

Ako u letnje doba posmatramo biljni svet na strništima, videćemo da su ta mesta pokrivena korovima.Korovi prisutni u velikom broju, ali u malom broju biljnih vrsti. Te vrste su najćešće ambrozija, divlji sirak i palamida, vrste najotpornije na do sada upotrebljene herbicide. Nekadašnjeg velikog bogastva u biljnim i životinskim vrstama sada nažalost nema. Sada nam je jako opao živi svet, procenat humusa, broj korisnih mikroorgaizama, i dubina plodnosnog sloja je sve plića. Sve to znači da je nivo plodnosti zemljišta jako opao. Već do sada smo izgubili ogromno bogastvo, koje je bilo u zemljištima nekada jako dobre strukture. U strukturnim mrvicama se nekada akumuliralo mnogo više vode i hranjiva za biljke, koja su hranjiva korisni mikroorganizmi pretvarali u pristupačan oblik za biljke.

U poslednjim decenijama, naročito u poslednjih 20 godina veoma dobre osobine naših zemljišta su velikim delom izgubljene. Ko bi znao i mogao da proceni to ogromno bogastvo koje smo izgubili? Zato smo izgubili, što nismo znali da pravilno i očuvajući plodnost koristimo te velike prednosti što nam je priroda dala.

Samo što to videti nije lako, naročito onima koji sada čitav dan i skoro svaki dan rade za male plate. To je ogromno prostranstvo i u prostoru i u vremenu. I o brodu“Titanik“ su verovali da je toliko velik i tako napravljen da je nepotopiv, ali se i taj brod potopio 15. aprila 1912. godine.Kada se punio vodom na pojedinim delovima broda nisu znali da se brod topi i veselili su se…Zato treba da sada vidimo šta još možemo učiniti da bi spasli naš „brod“ –zemljište. Velika je razlika između plodnosti zemljišta i broda „Titanik“ u tome što su od vremena potopljenja, pa do sada ljudi napravili i veće i bolje brodove, ali onu savršenost koju je napravila priroda hiljadama godina, tojest onaj harmonični sklad između živih bića i zemljišta – što čini plodnost – čovek nikada neće moći da napravi. Neće moći na tolikim površinama. Pored toga neće znati da napravi to tako da se može ekonomično trajno i dobro gazdovati na tome.

Kako čovek ruši strukruru i plodnost zemljišta?

• Mehaničkim dejstvom, odnosno obradom;
• Hemijskim dejstvom ubijajući korisne mikroorganizme, tojest mineralnim đubrivima i otrovima, umesto primene organskih đubriva (stajnjaka, komposta) i biološke zaštite biljaka;
• Nepravilnim navodjavanjem, što ubrzava razlaganje humusa, naročito ako se pretera u intenzitetu navodnjavanja i količini vode;
• Nepravilnim smenjivanjem useva, odnosno nedostatkom primene pravilnog plodoreda.

 

Današnje stanje nauke je na takvom nivou da bi se mogli ti štetni uticaji da se svedu na minimum i tako umnogome spreči opadanje nivoa plodnosti. To znači da bi svi mi mogli biti mnogo bliže ka održivom korišćenju zemljišta. Greška je u tome što to ljudi ne znaju – i što je još gore – mnogi ni neće da znaju.

Ovde bi samo nabrojao neke od veoma korisnih pronalazaka, naučnih saznanja i stručnih iskustava, čijom primenom bi mogli da očuvamo zemljište i ekonomično gazdujemo:

Kombinovana ratarska mašina – Mandić (Mandića Stanka iz Sivca), mašina za gnječenje zrna biljaka (proizvodi se u Finskoj), pronalazci i naučna znanja u oblasti primene bioleške zaštite biljaka, kao i biološka đubriva, mnoga saznanja iz pčelarstva, ostvarivanje plana formiranja poljozaštitnih pojaseva, obrađivanje zemljišta isključivo samo pri optimalnom stanju vlažnosti (50-60% vlage od poljskog vodnog kapaciteta), potpuno isključivanje prskanja strništa herbicidima, širenje primene sistema za navodnjavanje kap po kapi navodnjavanja mikrorasprskivačima na što većim površinama, i još druga. Trebalo bi svaki od tih da se obrazloži, što bi zahtevalo više stranica. Trebalo bi imati u vidu da bez toga ne bi mogla da napreduje poljoprivreda. Zato to kažem, jer je sadašnji pravac razvoja poljoprivrede pogrešan, i ustvari postepeno uništava poljoprivredu, ali i zemljište i nas.  Treba da primetimo da je sada na vilikim površinamaobrađenih velikim mašinama sve ekstenzivnija proizvodnja tojest po jedinici površine proizvodi se sve manje vrednosti. (Manji su i prinosi i kvalitet tih prinosa lošiji, mnoge mnogo vrednije biljke se ni ne gaje).

Na primer prinosi kukuruza u sušnim godinama (2012.,2013.,2015., 2017.) godinebili su katastrofalno niski baš na velikim parcelama, na takvim, koja već skoro dve decenije nisu đubrene stajnjakom. U istim godinama na mnogim manjim površinama, koje su površine redovno đubrene stajnjakom, postizali su srednje, mnogo bolje prinose. Zato treba pohvaliti bioproizvođače i manje proizvođače koji se brinu o održavaju plodnosti zemljišta.

Đeze Olajoš

11 May 2018

“Recite mi ijednu bitku posle jeseni 1941. godine gde su četnici učestvovali u borbi protiv Nemaca i Italijana”

Pisac Ivan Ivanji, koji je preživeo Aušvic, izjavio je da su četnici Draže Mihailovića od jeseni 1941. pa do kraja Drugog svetskog rata sarađivali sa Nemcima, a protiv naroda.

On je rekao da je sada čitao u novinama da su se podoficiri srpske vojske klanjali Draži Mihailoviću, a on je od jeseni 1941. godine do kraja rata radio sa Nemcima protiv naroda.

“To je dokumentovano, a ako ne verujete komunističkim, pogledajte nemačke arhive. Recite mi ijednu bitku posle jeseni 1941. godine gde su četnici učestvovali u borbi protiv Nemaca i Italijana, a vojska sad salutira, Ministarstvo odbrane se pravi blesavo. O Nediću i da ne govorim”,”, rekao je Ivanji novinarima.

“Veoma sam često u Nemačkoj pitan šta mislim o memorijalnim centrima i logorima i uvek kažem – to se mene ne tiče, ja znam šta je tamo bilo, to je problem vaših unuka”, rekao je Ivan Ivanji o susretu sa Rajnerom Hesom, unukom Rudolfa Hesa.

Ivanji je rekao da je danas “sreo jednog takvog unuka, ne običnog imena” sa kojim je razgovarao o mnogo čemu.

Rajner Hes je rekao da drži predavanja u različitim zemljama i “uvek isto počinjem komunikacijom kako izgraditi mostove i interesantno je razgovarati sa ljudima poput Ivanjija”.

Ljudi sa kojima razgovaram znaju da sam unuk Hesa, a iako tada nisam bio rođen, niti sam počinio bilo kakvu krivicu, ljudima to vraća sećanja i užase, rekao je Rajner Hes.

On nije želeo da pristane na nacističko nasleđe svoje porodice i kao tinejdžer je otišao od kuće jer se suprotstavio negiranju teških nacističkih zločina među najbližima.

Hes je, zajedno sa Ivanjijem, na Starom Sajmišu položio venac žrtvama Holokausta.

У целом слободољубивом свету девети мај се прославља као Дан победе над фашизмом у Другом светском рату, у знак сећања на девети мај 1945. године, када је нацистичка Немачка безусловно капитулирала. Тог дана се, поред величанствене победе, сећамо и огромних жртава које су поднете у току рата. Далеко највећи број жртава имали су Совјетски савез, Пољска и Југославија, са око 1.700.000 погинулих и убијених.

У већини земаља се овај празник достојанствено обележава, али не и у Србији. Од тзв. “демократских промена” у земљи 2000. године, присутан је тренд минимизирања значаја Дана победе. Под влашћу Коштунице и касније Тадића, девети мај се и није прослављао ка Дан победе, већ као Дан Европе. Садашња власт у Србији, вероватно због блискијих односа са Руском Федерацијом, а знајући колики значај Руси поклањају Дану победе, почела је да обележава овај празник, али на такав начин да се не наводи ко је то на територији наше бивше заједничке домовине, па и на територији Србије, остварио победу у рату и земљи донео слободу. Проблем је што је слободу извојевала Народноослободилачка војска Југославије (од марта 1945. године Југословенска армија), а данашњи властодршци су склонији четницима, који су у току рата сарађивали са окупатором, него партизанима.

Ове године је у Београду, у склопу обележавања Дана победе, по трећи пут организована манифестација Бесмртни пук, по угледу на манифестацију која се сваке године, после војне параде, организује у Москви. У Русији потомци учесника Великог отаџбинског рата (и оних који су погинули, као и оних који су рат преживели), у маршу који се одвија улицама и трговима Москве, носе фотографије учесника рата и на тај начин им одају почаст и захвалност за њихов допринос победи и слободи. Да је организатор то желео, тако је требало да буде и у Београду. Међутим, ове године је од манифестације направљена фарса. Поред оних којима је ту било место, људи (Руса и грађана Србије) који су носили фотографије учесника рата из редова Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије, било је и оних који су носили фотографија официра руске царске војске и припадника разних организације које су у Србији сарађивале са окупатором. Било је и транспарената, чија основа је руска царска застава, на којима се налазила фотографија цара Николај, а знамо добро да се белогардејски Корпус на територији Србије борио на страни Немаца у Другом светском рату. Учешће су узели и познати екстремни десничари, Бошко Обрадовић и Мирослав Паровић, али то уопште не чуди када се има у виду да је главни организатор манифестације био Ненад Поповић, министар без портфеља у Влади Републике Србије, који је и сам екстремни десничар, иначе познат по својим хомофобичним изјавама.

Да нам нису познате историјске чињенице, могли би смо помислити да су Србију у Другом светском рату ослободили само Совјети, јер је све време (и у току припрема за марш и у току марша) са разгласа пуштана руска музика, а у току самог марша и Марш на Дрину и Тамо далеко. И поред тога што гајимо дубоко поштовање према овим двема песмама, јер потичу из периода херојске борбе српског народа за своју слободу у Првом светском рату, сматрамо да је поред њих било места и за песме које директно говоре о борби и победи Народносолободилачке војске Југославије у Другом светском рату, јер је то војска која је пуне четири године водила тешке борбе против окупатора и њихових слугу, и уз натчовечанске напоре на крају победила, израставши крајем рата у четврту војну силу антихитлеровске коалиције у Европи. Међутим, за те песме овом приликом није било места.

Да би све добило још већи бесмисао, потрудили су се домаћи говорници, Никола Селаковић, изасланик председника Републике Србије и Ненад Поповић, организатор скупа. После амбасадора Руске Федерације у Србији, господина Александра Чепурина, који је одржао пригодан и достојанствен говор у коме је одао признање учесницима Другог светског рата, наравно из редова победника, скупу се обратио Никола Селаковић. Он је помињао ветеране (ако је говорио о припадницима Црвене армије, онда у реду, јер се у Русији они тако називају, али код нас се припадници победничке војске називају: борци Народноослободилачког рата), а ни једном речју није споменуо ко је то ослободио Србију у Другом светском рату, па се стиче утисак да је говорио о имагинарним људима. Овај врли говорник (познат по својим интервјуима на високом академском нивоу) је превазишао сам себе када је рекао да ми на Дан победе над фашизмом у другом светском рату треба да одајемо почаст свима који су погинули у ратовима за ослобођење. Да не знамо да он на тај начин, делујући у складу са политиком тренутне власти у Србији, жели да релативизује значај победе над фашизмом и потпуно избрише из свести грађана Србије чињеницу ко је однео победу на овим просторима, чак би смо могли да помислимо да је то једна лепа и хумана идеја, али на жалост није.

Николу Селаковића је својим обраћањем засенио Ненад Поповић. Он је овом приликом решио да са нама подели историјске чињенице до којих је дошао и које је дуго скривао од јавности. Тако нам је саопштио да је у рату на страни окупатора била Хрватска, а да су земље победнице биле Русија и Велика Србија. Да није тужно, било би смешно. Овом приликом желимо да подсетимо господина Ненада Поповића, да је на страни окупатора у Другом светском рату била Независна држава Хрватска, у чијем саставу су били и Босна и Херцеговина, Срем и у једном моменту делови Санџака, али не и целокупна територија данашње Хрватске, јер су Далмација, Горски Котар и још неки делови били под окупацијом фашистичке Италије. На територији данашње Хрватске су 1942. године формиране три дивизије НОВЈ (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка, чији већински састав су чинили Срби), као и више партизанских јединица пре и после тога. Ма колико били против поступака тренутне проусташке владе Републике Хрватске, за рад истине не можемо рећи да је данашња Хрватска  следбеник НДХ. Такође, када је о Великој Србији Ненада Поповића реч, морамо да га подсетимо да је након капитулације Југословенске краљевске војске 18. априла 1941. године, Србија “раскомадана” и да је оно што је од ње остало било једва нешто веће од Београдског пашалука – Срем је припао НДХ, Банат Немцима, Бачка Мађарима, Јужна Србија (све до Ниша) Бугарима, Косово и Метохија и Санџак (или Рашка област) Италијанима. Србијом је у то време, за рачун Немаца, владао колаборациониста Милан Недић и тешко можемо замислити да је он у ствари победио фашисте у Другом светском рату. Не господине Поповићу, на правој – победничкој страни су се налазили Срби и припадници осталих народа и народности Југославије који су се борили у редовима НОВЈ (касније ЈА) или који су ту борбу подржавали. Ви и Вама слични, четнички, недићевски, љотићевски и сл. орјентисани нисте на правој антифашистичкој страни и никада нећете бити. Ви се само додворавате Русима, да би из тога остварили неку личну корист. Српски народ ће то знати да оцени и свко ће добити место у историји које му припада. Ви добро размислите где Вам је место.

После свега што смо видели 9. маја 2018. године у Београду, поставља се питање да ли ми антифашисти икада више треба да узмемо учешће у овој манифестацији, која је бескрупулозно искориштена за величање ретроградних идеја, или поводом овог великог празника треба да организујемо свој, прави антифашистички скуп који ће одати пошту правим ослободиоцима ове земље и промовисати истинске људске вредности – слободу, једнакост, братство и јединство. Добро размисломо, имамо довољно времена.

Заједно до победе!

Комунисти Србије

NE fašističkom skupu u Bleiburgu!

Zajednička izjava Socijalističke radničke partije Hrvatske (SRP) i Radničke partije Austrije (PdA), Zagreb i Beč, 12. 05. 2018.

Svake godine, druge nedjelje u mjesecu maju, u Bleiburgu/Pliberku (Koruška, Austrija) održava se komemoracija hrvatskim žrtvama Drugog svjetskog rata. Formalno je to memorijalna misa koju zajednički predvode Katolička crkva Hrvatske i Koruške.

U stvari, događaj koji već desetljećima organizira Počasni bleiburški vod je sastanak desničarskih ekstremista i fašista. U Bleiburgu se svake godine okupljaju stari i novi nacisti, ustaše, “veterani” Wehrmachta i SS-a i njihovi simpatizeri, fašisti, ekstremne desničarske grupe i pojedinci i oplakuju poraz Hitlerove Njemačke i kolaboracionističke Nezavisne države Hrvatske. Sudionici slave fašističke ideje, povijesni revizionizam, rasizam i antisemitizam, veličaju Adolfa Hitlera i Antu Pavelića.

Istovremeno pokušavaju falsificirati povijest. Fašističke režime oslobađaju od krivnje, a kriminaliziraju antifašistički otpor, posebno onaj koji su pružali jugoslavenske i austrijsko-slavenske partizanske jedinice, kao i komunističke organizacije. Ali činjenice su činjenice: u maju 1945. je izvojevana velika antifašistička pobjeda naroda, Antihitlerovska koalicija je slavila vojnu pobjedu nad fašizmom, terorom, masovnim uništenjem i genocidom u Europi. To su dani oslobođenja i radosti, a ne oplakivanja ustaškog režima, hrvatskih ratnih kriminalaca i njihovih njemačkih i austrijskih saveznika.

Socijalistička radnička partija Hrvatske i Radnička partija Austrije zajednički izjavljuju:

– Osuđujemo fašističko okupljanje u Bleiburgu, bez obzira na izgovor pod kojim se održava, i tražimo da se zabrani!

– Pozivamo hrvatsku i austrijsku vladu da osude ovo okupljanje i da ubuduće spriječe njegovo održavanje!

– Od Katoličke crkve u Hrvatskoj i Austriji, koje nose povijesnu ljagu kolaboracije s ustašama i austrijskim fašistima, očekujemo da preispitaju svoju ulogu i da se distanciraju od Počasnog bleiburškog voda!

– Pozivamo narode Austrije i država sljednica Jugoslavije da bez obzira na državljanstvo, jezik ili vjeroispovijest zajednički ustanu protiv nacionalizma i rasizma, da rade u duhu internacionalizma i antifašizma, za mir i međunarodno prijateljstvo!

 

Smrt fašizmu, sloboda narodu!

Дана 9. маја 2018. године, делегација партије „Комунисти Србије“ је обележила Дан Победе над фашизмом. Том приликом је положен венац на споменик Ослободиоцима Београда. Након тога активисти наше партије, заједно са још неким комунистичким организацијама и грађанима Руске Федерације учествовали су у поворци „Бесмртног пука“ и на тај начин су јасно показали ко су били борци против фашизма.

Делегација Партије „Комунисти Србије“ дана 04.05.2018.године посетила је Кућу Цвећа и поводом годишњице смрти председника СФРЈ и председника ЦК СКЈ, Врховног командата ОС СФРЈ и Маршала Југославије Јосипа Броза Тита положила венац на његов гроб. Тиме је одала дужну пошту човеку који је заслужан за победу над фашизмом и успостављање хуманог друштва у коме су Југословенски народи и народности живели све до разбијања заједничке домовине. Никакве лажи и обмане којима се служе ретроградне снаге у Србији и на целом Југословенском простору не могу и неће умањити његов значај и поштовање које сви слободољубиви грађани Југославије према њему осећају.

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА ДРУГУ ТИТУ!

200.godina od rođenja tvorca marksizma

 

• Istoriju svih društava koja su postojala(sa isključenjem istorije prvobitne zajednice-dodaje naknadno Engels) – bila je istorija borbe klasa.Slobodan i rob,patricij i plebejac,feudalac i sluga,cehmajstor i kalfa,jednom reči,onaj koji ugnjetava i oni koji su ugnjetavani uvek su bili u večnom sukobu-antagonizmu jedan prema drugome,vodili su neprekidnu borbu,nekad skriveno,nekad javno,koja se uvek završavala revolucionarnim prevratom celog društva ili zajedničkom propasti oba suprotstavljena staleža.Izašavši iz nedara uništenog feudalnog društva, savremeno buržoasko društvo ne ukida klasne protivrečnosti.

 

• Istorija celog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi.

 

• Svet pripada hrabrima.

 

• Religija je opijum za narod.

 

• Demokratija je rešena zagonetka svih ustava.

 

• Religija je uzdah ucviljena bića, duša sveta bez srca, kao i duh prilika bez duha. Ona je opijum naroda.

 

• Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da ga se izmeni.

 

• Ako prilike čine čoveka onda valja prilike učiniti ljudskima.

 

• Religija je samo iluzorno sunce koje se okreće oko čoveka sve dotle dok se on ne okreće oko sebe samoga.

 

Дана 1.маја 2018.године активисти Партије „Комунисти Србије“ заједно са члановима удружења СКС прикључили су се радницима који су протествовали на тргу „Маркса и Енгелса“. Званични организатори протеста су били Самостални и Независни синдикат чија су руководстава стављена у службу власти. На скупу је говорио министар Ђорђевић који је заједно са синдикалним руководиоцима био извиждан од стране радника и комунистичких и радничких организација.

Нажалост, много већи број грађана, је 1.мај схватио као одлазак на излет где се и јело и пило, а при томе уопште незнајући историјску позадину радничке класе за своја права.  У свим капиталистичким метрополама протести су били много масовнији и борбенији, него код нас!

У земљама социјализма радни народ са правом прославља међународни празник рада 1.мај. У земљама капитализма радници немају шта да прослављају, већ протествују против капиталистичког система, захтевајући боље услове рада и повећање најамнине. Капитализам је данас под диригентском палицом најмоћнијих држава света које ми са правом називамо неофашистима, а који данас уопште не води рачуна о интересима радничке класе. Партија “Комунисти Србије” упозарава радничку класу да ће јој у будућности бити све горе, уколико се политички не ангажују и не прикљуће некој комунисичкој организацији.

Комунисти Србије ће се дана 01.05.2018. у 11.30h на Тргу Маркса и Енгелса заједно са СКС прикључити протесту радника, а не протесту потплаћеног синдикалног руководства.
Комунисти Србије ће и овог пута бити уз раднике и позвати их да се укључе у борбу против дивљег либералног капитализма.

Поштовани другови,

Партија  „Комунисти Србије“ упућује најскреније честитке вашем новоизабраном председнику другу Мигуел Дијаз Канелу. Уверени смо да ће друг Канел наставити револуционарним путем изградње Кубанског друштва као што су то радили и његови претходници другови Фидел и Раул. Импресионирани смо достигнућима у развоју Кубанског социјализма на чијем челу су били досадашњи председници. Надамо се да ће сарадња наше две партије бити подигнута на виши ниво.

Другарски поздрав

 

Партија „Комунисти Србије“.

20.04.2018.године, Београд