Dragi drugovi,

Čestitamo vam 22.juli Dan ustanka naroda i narodnosti  Slovenije. Toga dana 1941.godine slobodoljubivi Slovenački narod na čelu sa KPJ je krenuo u borbu za osolobođenje od fašistickog okupatora i domaćih izajdnika. Politbiro CK KPJ je zadužio druga Edvarda Kardelja-Bevca da organizuje ustanak zajedno sa svojim partijskim saborcima i on je taj zadatak izvršio na veličanstven način. Posle četiri godine borbe poražene su fašističke snage i kvislinzi i uejdno je izvršena sociljalistička revolucija i stvorena jedna od najlepših država sveta SFRJ.

Uvereni smo da će drugovi iz bratskog Kulturno-političkog društva “Komunist” da slede ideje slavnih Slovenačkih ustanika i rodoljuba u klasnoj borbi za oslobodjenje Slovenačkog naroda od kapitalističkog eksploatatora.

Drugarski pozdrav,

Komunisti Srbije.

Zašto američki crnci postaju komunisti – Intervju sa Anđelom Dejvis

Intervju je dat u Londonu, decembra 1974., za južnoafrički list “Afrički komunist”.

AFRIČKI KOMUNIST: I nas i narod u domovini interesovalo bi da saznamo kako i zbog čega je jedna crnkinja u Sjedinjenim Američkim Državama odlučila da postane komunista, da prihvati učenje marksizma-lenjinizma i da tu nauku marksizma-lenjinizma sagleda kao pravi način za rešavanje osnovnih problema sa kojima se čovečanstvo suočava danas.

ANĐELA DEJVIS: Moje članstvo u Komunističkoj partiji proisteklo je neposredno kao rezultat moga sudelovanja u crnačkom oslobodilačkom pokretu. Upravo kroz različite pokrete, preko Studentskog koordinacionog komiteta protiv nasilja, preko Partije Crnih pantera i drugih organizacija u crnačkom oslobodilačkom pokretu, došla sam u dodir sa crnačkim komunistima. Bilo mi je tako jasno da njihova teorijska pespektiva, njihova analiza položaja crnačkog naroda, kao rezultat njihovog marksističko-lenjinističkog obrazovanja, omogućava najefektivniju strategiju i taktiku koje treba da donesu oslobođenje crnačkom narodu. U jednom širem smislu svakako da sam ja član Komunističke partije i zato što shvatam neodvojivu povezanost između ugnjetavanja crnačkog naroda kao jednog naroda, kao jedne rase, i tendencije monopolističkog kapitalizma, s druge strane. Rasizam je direktan rezultat nezasite trke za profitima od strane monopolističkog kapitalizma. Ako pogledamo Sjedinjene Države, moći ćemo da razumemo način na koji je nasilno odvođenje mojih predaka sa Afričkog kontinenta i stavljanje crnačkog naroda u okove na Jugu pružilo osnovu za agrikulturni kapitalizam koji se razvijao na Jugu.

Danas, ako bacimo pogled na ekonomsku politiku Sjedinjenih Država, videćemo da monopolistički kapitalizam ostvaruje doslovno bilione dolara, 30 biliona dolara da budem tačnija, u vidu super-profita, što znači 30 biliona dolara iznad i povrh profita koje bi oni postigli ako bi crnački narodi i drugi pripadnici obojenih naroda primali iste nadnice za odgovarajući rad kakve primaju beli radnici. To samo po sebi diktira strategiju koja uključuje preokretanje celokupnog aparata, celokupnog kapitalističkog sistema. Ako želimo da dospemo do samih korena ugnjetavanja crnačkog naroda, ako želimo da dosegnemo do korena rasizma, treba da govorimo o kapitalizmu, monopolističkom kapitalizmu; a Komunistička partija je jedina organizacija u našoj državi koja ima jednu efektivnu strategiju u cilju konačnog zbacivanja vladavine monopolističkog kapitalizma.

To je u suštini razlog zašto sam ja član Komunističke partije. Svakako da ja ne ograničavam ni svoju perspektivu niti svoju viziju samo na one koje se tiču moga naroda, jer ta borba je borba radnih ljudi ma ko i ma gde oni bili. Crnački narod ima jednu naročitu poziciju upravo zbog uloge koju on igra u samoj radničkoj klasi. Devedeset četiri procenta crnačkog stanovništva čine radni ljudi, i u ključnim oblastima industrije Crnci sačinjavaju između 30 i 50 procenata ukupne radne snage. Stoga je sasvim jasno da ako govorite o oslobođenju crnačkog naroda, morate takođe govoriti i o oslobođenju radničke klase.

Драги другови,

Честитамо вам 13.јули Дан устанка народа и народности Црне Горе.  Тог дана се слободољубиви народ Црне Горе масовно дигао на устанак против фашистичког окупатора и домаћих издајника под руководством славне КПЈ. Тако се Црна Гора заједно са свим осталим народима и народностима са простора Југославије сврстала у антифашистичке снаге и дала немерљиви допирнос борби против фашистичког окупатора. Тада је уједно отпочела и социјалистичка револуција чији је резултат био стварање најлепше државе на свету СФРЈ. Пут којим су кренули тог дана чланови КПЈ заједно са осталим устаницима, треба да нам буде једини путоказ како се треба борити за слободу и за рушење капиталистичког поретка.

КОМУНИСТИ СРБИЈЕ.

 

Дана 07.јула 2017.године делегације Партије „Комунисти Србије“ из Београда, Љига и Лајковца пожиле су венац на споменик народном хероју Жикици Јовановићу-Шпанцу у Белој Цркви.

Тог дана 1941.године испаљени су први устанички хици на територији Југославије.  Лаж је да је ударио брат на брата, већ је дошло до ликвидације двојице издајника и слугу фашистичког окупатора. Тако је отворено ново ратиште у Европи које је везивало значајан део фашстичких оружаних снага, чиме је дат значајан допринос  растерећивању  источног фронта. Убрзо је дошло до формирања већег броја партизанских одреда у свим деловима Србије, као и на целој територији Југославије. Партизански покрет је био једини антифашистички покрет у Србији, док је четнички покрет био издајнички и квислиншки.

Никакве савремене рехабилитације не могу да промене историјску истину о томе ко је био против окупатора, а ко је био његов слуга.

Скуп у Белој Цркви био је масован, међутим ненародна актуелна власт да би умањила значај овог датума, послала је као изасланика секретара Министарства рада и социјалне политике.

Комунисти Србије ће и убудуће као и до сада, следећи приниципе антифашизма, обележавати овај дан, као и све остале значајне датуме из НОБ-а и социјалистичке револуције.

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА НАРОДНОМ ХЕРОЈУ ЖИКИЦИ ЈОВАНОВИЋУ-ШПАНЦУ И СВИМ ПАЛИМ БОРЦИМА У НОБ-У !

ЧЕСТИТКА ДРУГОВА ИЗ СЛОВЕНИЈЕ

Dragi drugarice i drugovi!

Iskrene čestitke povodom Dana ustanka.

Da se ne zaboravi i da nam bude inspiracija.

Društvo Komunist

И ове године Партија Комунисти Србије обележила је 76.годишњицу полагањем венца на Споменик Партизану борцу, дана када је у кући Владислава Рибникара Политбиро ЦК КПЈ, којим је председавао друг Јосип Броз Тито заједно са друговима Александром Ранковићем, Светозаром Вукмановићем-Темпом, Сретеном Жујовићем, Милованом Ђиласом, Иваном Милутиновићем и Ивом Лолом Рибаром донели су одлуку да се пређе у други фазу антифашистичког отпора, тј. Подизање устанка народа и народности Југославије.

Иво Лола Рибар је саставио Проглас за јавност у коме позива све патриотске снаге Југославије да се прикључе оружаној борби против окупатора.

Поред наше делегације, полагању венаца су присуствовали највиши представници следећих партија и удружења: СКЈ у Србији, „Центар Тито“, оба крила КП, СУБНОР Београда, Општински одбор СУБНОР-а Савски Венац и Секције Партизанских Бригада. Нажалост највиши функционери СУБНОР-а и представници актуелне власти и тзв. опозиције нису били присутни.

СМРТ ФАШИЗМУ-СЛОБОДА НАРОДУ !

 

SAOPŠTENJE SOCIJALISTIČKE RADNIČKE PARTIJE HRVATSKE

Na današnji dan, prije 76 godina, politbiro Komunističke partije Jugoslavije pod predsjedavanjem Josipa Broza Tita u Beogradu donio je povijesnu odluku o pokretanju općenarodnog ustanka protiv okupatora i njihovih domaćih slugu na cijelom području Jugoslavije. Bio je to najznačajniji događaj i kruna ukupnih aktivnosti koje je Partija provodila nakon okupacije zemlje od strane sila Trećeg Reicha, a posebnu povijesnu dimenziju daje mu činjenica u vidu jedinstvenog modela pružanja otpora na okupiranim teritorijima.

Evocirajući uspomenu na taj događaj, mi ne umanjujemo niti jednu aktivnost koja je doprinosila zajedničkom cilju – oslobođenju zemlje.

Međutim, da nije bilo ovog događaja i spomenute odluke, sasvim je izvjesno da bi tok oslobodilačke borbe i otpor neprijatelju, bio potpuno drugačiji.

Vrlo je vjerojatno da bi se ona vodila neorganizirano,  nekoordinirano i razjedinjeno po pojedinim dijelovima zemlje, poput otpora razjedinjenih indijanskih plemena ili, u najboljem slučaju, kao u ostalim dijelovima okupirane Evrope. Teško je zamisliti da bi u takvim uvjetima bila izvediva i socijalistička revolucija, a izostala bi i vlastita pobjeda te bi sloboda bila donesena na bajunetama tuđih vojski. Stoga je ovaj događaj prirodno značajan i svim autentičnim ljevičarima i antifašistima.

Revizija povijesti i restauracija retrogradnih poraženih ideja, koja traje od secesije i kontrarevolucije 90-ih, može samo na određeno vrijeme odložiti rezultate, povijesne poruke i društvene vrijednosti proizišle iz događaja koje slavimo, ali ih ne može izbrisati ni zaustaviti njihovo povijesno poslanje.

Kulminacija kleroustaškog revivala, koja se u Hrvatskoj manifestira odstranjivanjem svakog spomena na vođu revolucije i pobjednika Josipa Broza Tita, ne može zasjeniti njegove rezultate ni ugroziti njegovo mjesto u povijesti. Ne moraju hipotetski nijedna ulica na svijetu ili trg biti nazvani po Geronimu ili Che Guevari, ali ljudi koji su za života ušli u legendu ne mogu biti iz nje istisnuti. To vrijedi i za Tita, usprkos neutemeljenim i uzaludnim pokušajima nosioca civilizacijskih nevrijednosti.

Zato u jeku klerofašističke regeneracije na širem prostoru, raduje svaka pojava koja odudara od tog trenda.

Istovremeno s indignacijom odbijamo svaki pokušaj usporedbe i povezivanja Narodnooslobodilačke i antifašističke borbe s kontrarevolucijom sprovedenom 90-ih godina prošlog stoljeća, u vidu međuetničkog i konfesionalnog oružanog sukoba, a s time i vrlo česte izjave predstavnika hrvatskog establišmenta, na svim nivoima i u svim prilikama, kako je „domovinski rat bio nastavak antifašističke borbe“. Pri tome dotična gospoda tu tvrdnju ne potkrjepljuju ni jednim argumentom iz jednostavnog razloga što argumenata za to naprosto nema. Oružani sukob iz 90-ih je bio sušta suprotnost i negacija antifašističke borbe. Njime su ukinuta sva dostignuća antifašističke borbe i poslijeratne izgradnje društva. U tom sukobu nije zapjevana ni jedna antifašistička pjesma, ali jesu ustaške; u tom sukobu nije istaknut ni jedan antifašistički simbol, ali jesu ustaški i u tome je sukobu, i nakon njega, uništeno između 3.000 i 4.000 spomen-obilježja koji su podsjećali upravo na antifašističku borbu, što znači da je izostala svaka poveznica između ta dva događaja.

 

4. 07. 2017.

Vladimir Kapuralin

 

Дана 27.06.2017.године у музеју Историје Југославије отворена је изложба “Тито у Африци” која ће бити приказана у 9 држава

Изложба “Тито у Африци – Слике солидарности” је настала у сарадњи с међународним пројектом Социалисм Гоес Глобал, који према речима Пола Бетса, историчара са Универзитета у Оксфорду, покушава да испита наслеђе сарадње мањих држава у време хладноратовске поделе. “Живимо у ери национализама и ограда, а кроз овај пројекат причамо о интернационализму и изградњи мостова. У овом пројекту учествује девет земаља, много стручњака и заједно смо покушали да пружимо другачији поглед на Хладни рат. Фокус неће бити на великим силама него на малим државама које су се повезивале у војном, економском и културном смислу, које су међусобно градиле мостове. Југославија и Тито су у ширем смислу имали велику улогу у томе и изградили много веза кроз спољну политику према афричким земљама. Ми то наслеђе желимо да реафирмишемо”, констатовао је Бетс у краткој изјави.

Комунисти Србије, иако је нису организовали комунисти, препоручују да се погледа ова изложба која објективно сведочи о снази спољне несврстане политике СФРЈ коју је предводио Маршал Јосип Броз Тито. На 130 слика приказана су путовања друга Тита по Африци и тада су народи Африке први пут видели великог команданта и државника у белој униформи окруженог својим генералима, а који није био освајач, злочинац, ни пљачкаш, већ искрени пријатељ сиромашног и вековима угњетаваног народа Африке од стране колонијалних сила. СФРЈ је као једна од оснивача покрета  несврстаности несебично помагала све револуционарне и антиколонијалне покрете широм света, а нарочито у Африци. Да није разбијена СФРЈ она би и данас била водећа држава у покрету несврстаних, иако више не постоји источни социјалистички блок. То је најбоље објаснио друг Фидел Кастро рекавши: “Никада нећемо издати нити оставити на цедилу наше пријатеље из Трећег света”. Суштина је у томе, да поред политичке, војне и економске сарадње, најважнија је солидарност међу пријатељским несврстаним земљама.

Нажалост, на територији СФРЈ постоји више комунистичких и радничких партија које потцењивачки гледају на унутрашњу и спољну политику СФРЈ и тако се свесно или несвесно стављају у службу буржаоске актуелне власти. Комунисти Србије ће увек афирмисати изворне принципе Покрета несврстаних и поносити се таквом спољном политиком.

 

Sedmog aprila po Julijanskom kalendaru, a dvadestog po Gregorijanskom, Vladimir Ilič Uljanov odnosno Lenjin– vođa boljševika, stigao je na Finsku stanicu u Petrogradu i izgovorio “teze”, koje će značiti ne samo najveći zaokret u historiji dvadesetog stoljeća, već i u historiji revolucija, tadašnje u Rusiji, kao i svih budućih. Lenjina je na Finskoj stanici dočekala i opkolila radnička masa, uglavnom pripadadnika boljševičke partije, odnosno većinski (ruski “boljšoj”) dio Sveruske socijaldemokratske partije, poslije rascjepa, koji se dogodio na Kongresu u Bruxellesu i Londonu još 1903 godine. Rascijep je izbio naizgled oko nevažnih formulacija, ali su boljševici, uz jevrejski Bund, predvođeni Lenjinom, zahtijevali da revolucinarna aktivnost postane najvažnija aktivnost članova te partije. Umjereniji dio partije, u suštini građanski (menjševici) neće pristati na krute formulacije i na stroge zahtjeve Lenjina i boljševika.

Ipak, vlakom koji je stigao preko Njemačke (diplomatskim uplitanjem Parvusa, njemačkog koliko i ruskog marksiste, koji je postao bogataš) nisu doputovali samo boljševički vođe, već i menjševici i socijalisti-revolucionari i svi on,i koji su se zbog poltičkih progona carskog samodržavlja našli u inozemstvu, najčešće u Baselu.

Taj aprilski dan bio je na sjeveru, u Petrogradu, (do I svjetskog rata Sankt Petersburg) prohladan. Iz vlaka je izašao četrdesetsedmogodišnji Lenjin, jednostavan, topao, razveseljen riječima supruge Nadežde Krupske, koja se divila revolucionarnoj Rusiji, svečano ukrašenoj i uljepšanoj vijorenjem crvenih zastava. Na Lenjinovo iznenađenje, na trgu nasuprot Finske stanice dočekali su ga, osim grupe radnika i partijskih drugova i dva odreda boljševičke garde. Kad je Lenjin krenuo među radnike dotada skromna gomila iznenada se jako uvečala te je Lenjin, da bi ga se čulo, morao izgovoriti svoje historijske Aprilske teze, najinspirativniji i najodlučniji govor protiv imperijalističkog rata, sa platforme bornih kola – na koja se morao popeti, kako bi ga okupljena masa vidjela i čula. Tekst, koji je, kako je potvrdio sam Lenjin, nastao u vlaku, što je prolazeći preko neprijateljske zemlje, žurio u Rusiju, boljševički vođa izgovorio je vrlo polagano toga dana nekoliko puta. Ne samo na Finskoj stanici, već prvo u krugu boljševika, a zatim pred Konferencijom radničkih i vojničkih deputata cijele Rusije.

Evo ukratko teksta, koji će značiti ne samo nastavak i pobjedu Revolucije u Rusiji, već suštinu revolucionarnih zahtjeva za sva vremena. Da se uspio ispuniti, značio bi slobodu cijelog čovječanstva.

Izgovorena prije stotinu godina ta sjajna nada, inspirirala je i inspirirat će revolucionare cijelog svijeta i onda i danas i u svim budućim vremenima. Naravno, konkretne prilike su se ubrzo promijenile, one su danas stubokom drugačije. Stotinu godina je prohujalo, ali suština ostaje ista i mutati mutandis Aprilske teze ostaju najnadahnutiji i najljepši tekst za sve društvene pregaoce i revolucionare.

Evo u ponešto skraćenom obliku teksta Aprilskih teza:

 

Dolje imperijalistički rat!

1. U našem stavu prema ratu nije dopustivo tobožnje “revolucionarno obranaštvo”!
2. To drugim riječima znači Dole rat!
3. Originalnost sadašnjeg trenutka u Rusiji sastoji se od prelaska iz prve revolucionarne faze u drugu revolucionarnu fazu, koja će dati vlast proletarijatu i siromašnim slojevima seljaštva.
4. Ne podržavati na bilo koji način Privremenu vladu /…./
5. Priznati da je naša partija u manjini/…/ Objasniti masama da su Sovjeti jedini mogući oblik revolucionarne vlasti/…/
6. Nikakva parlamentarna republika – vratiti se na nju nakon Sovjeta deputata značilo bi korak nazad. – Organiziranje vlasti znači davnje vlasti Sovjetima radničkih deputata kao i sovjetima svih, koji rade za nadnicu odnosno plaću, od težaka do sovjeta seljaka u cijelojzemlji, i to odozdo prema gore. Ukinuti policiju i stajaću vojsku i cijeli činovnički stalež. Plaće državnih funkcionera – koji moraju biti birani odozdo i biti smjenjivi u svakom trenutku – ne smiju biti veće od prosječne radničke plaće.
7. Konfiscirati sve zemljoposjede. Nacionalizirati svu zemlju u državi i staviti je na raspolaganje lokalnih sovjeta radničkih i seljačkih deputata.
8. Spajanje svih banaka u zemlji u jednu jedinu Nacionalnu banku, koja će biti pod kontrolom Sovjeta radničkih deputata.
9. Naš neposredni zadatak nije “uspoostavljanje” socijalizma, već prelazak na kontrolu prozvodnje i na njezinu raspodjelu pod kontrolom Sovjeta radničkih deputata.
10. Zadaci partije:
11. a) smjesta sazvati kongres partije
12. b) modificirati partijski program
13. c) promijeniti ime partije

10.Obnoviti Internacionalu.

 

Tri su najvažnije točke Aprilskih teza: odbacivanje produžetka rata na strani Antante; čvrsta namjera da se nastavi revolucija odnosno da se prijeđe na njenu drugu odnosno proletersku fazu; načiniti od partije, koja će se od sada zvati “komunistička” vodeću snagu nove revolucionarne tvorevine, u cilju da se za sve komuniste izgradi “zajednička matična kuća”, koja će nastati 1919 stvaranjem III Internacionale (Kominterne).

Model na koji izravno gleda Lenjin jeste Pariška komuna, naročito što se tiče oblika države, ukidanja vojske i policije, te stalna izbornost svih državnih funkcionera, kao i mogućnost njihovog opoziva u svakom času. Sva vlast sovjetima, što ustvari znači demokraciju odozdo, nasuprot reprezentativnoj parlamentarnoj demokraciji. Stajaću vojsku po potrebi zamijenit će narodna milicija.

Otada će Petrogradom odjekivati pjesma:”Mi donijeli smo manifest za vlast sovjeta i život ćemo dati u borbi za to ” (“Ми видали манифест дља власт совјетов и жизн ми дадим в борбе про ето!”

 

Već je Lenjin, zbog teških prilika u Rusiji, izbijanja građanskog rata, intervencije protiv boljševičke revolucije, morao, u cilju spasavanja revolucije – ili se bar tako mislilo – odustati od ekih točaka Aprilskih teza ili su one jednostavno bile nesprovodive. Naročito ne među polunomadskim Baškirima ili uzgajvačima konja Kirgizima (među kojima se našao u zarobljeništvu u Prvom svjetskom ratu i Josip Broz Tito) i sličnim stanovništvom poludivljeg Sibira. Ipak ostaje kao osnovni zahtjev demokracija odozdo. No da ne bi došlodo pogrešnih i katkad okrutnih odluka “odozdo” Lenjin je zauzdao Sovjete čeličnom uzdom Komunističke partije. U zemlji u kojoj se vodio surov građanski rat, a kao njegova posljedica zavladala nestašica i glad, užasne boleštine i neopisiva pometnja u prometu, možda nije bilo moguće postupiti drugačije. To je doduše spriječilo mnoga izvitoperavanja i okrutnoosti, ali je na kraju diktaturu proletariata pretvorilo u diktaturu partije, koja se i faktički i moralno izdigla iznad Sovjeta i značila daleko više od vlasti Sovjeta. Ovo odustajanje od osnovne vlasti u rukama Sovjeta dovelo je do onih tragičnih i krvavih grešaka i zastranjenja, koja će pored mnogih ne malih uspjeha i pobjeda, na koje se danas namjerno zaboravilo, odvesti tu revoluciju na stranputicu i na kraju prouzročiti katastrofu devedesete godine: survavanja Sovjetskog Saveza i radničke borbe na cijeloj planeti, kako su se nadali kapitalisti, u bezdan iz kojeg nikad više neće izaći.

No historija nikada ne stoji u mjestu i poobjeda i slava koliko i propast jedne generacije ne mora to značiti za nova i nadolazeća pokoljenja. Treba se sjetiti samo Napoleonove garde i njenog tragičnog kraja. Ili Spartakovog ustanka kad je na Via Apia bilo razapeto na križ sedamdeset tisuća pobunjenih robova, koji su dopali ropstva kao barbari. I onoga što su samo za mekoliko stoljeća barbari učinili Rimu i ogromnoj rimskoj civilizaciji i kulturi! Kako je napisaoo Croce, historija je dragocijena kutija sa altom, koji pomaže ljudima da se snađu u novim vremenima.

Kad se nađe rješenje da se uspostavi “sva vlast Sovjetima”, a da ovi bez partijskog kaveza i “ratnog komunizma”, s posljedicom gladi i neimaštine, bez svske suvišne okrutnosti, a sa neophodnom pravednošću i moralom donose odluke, koje vuku naprijed, vode ljude u progresivnom pravcu, bit će riješena kvadratura kruga, odnosno svjetska revolucija može računati s konačnom pobjedom. Nije to samo pitanje svijesti, pitanje shvaćanja političkog momenta, već pitanje upravljanja njime uz podršku volje masa, bez nepotrebnog prolijevanja krvi, surovosti, grubosti i ograničavanja slobode. Jer konačni cilj svih pobuna i revolucija, od one Spartakove do Lenjinove, bila je i ostaje sloboda. To se nikada ne smije smetnuti s uma. Sloboda se ni u kojem slučaju ne smije ograničavati ispod onog minimuma, koju je zahtijevla već Francuska revolucija, ali isto tako ne može se dozvoliti da se u ime nje razaraju već dostignute tekovine revolucije ili da se ljudi podjarmljuju, ugnjetavaju i izrabljuju ili ograničavaju u stvaralaštvu, kretanju i međusobnom miješanju i ispreplitanjju.

Sve nabrojeno, kako rekoše Rusi je “vređanje čovjeka”, znači uvredu njegove ljudske biti.

U rodilištu su sva novorođenčad jednaka. Kojom će to odlukom dobrih ili zlih vila jedni biti predodređeni da rade najteže poslove u vatri talionica, fabrika i rudnika ili danas da lutaju za nesigurnim i prekarnim zaposlenjima uprkos visokih kvalifikacija, dok će drugi provoditi život u “kulama od ebanovine” i neće ni znati za postojanje ovih drugih, niti za uslove njihovog života i rada.

U okolici kolikih turističkih rajeva, što se reklamiraju brojnim prospektima, nalaze se gomile otpada, brižno sakrivene od očiju gostiju, po kojima plaze paraziti i štakori, a žena i djeca prevrću, da nađu otpadke hrane ili pak željeza, koje mogu unovčiti, dok njihovi muževi i očevi rade u rudnicima zlata i dragulja? Nije to slučaj samo u Africi, već u mnogim krajevima svijeta, gotovo na cijelom globusu. U najmoćnijoj državi svijeta samo nekolicina milionera posjeduje polovinu cijelog bogatstva zemlje! Danas to više nisu samo milioneri pojedinci, već moćne multinacionalne kompanije, ali situacija se time nije u biti promijenila. Samo nekolicina moćnih multinacionalnih kompanija posjeduje polovinu bogatstva cijelog svijeta! Partije su šuplje, od demokracije se pravi sprdnja, a proizvodnja zombija postala je masovna, putem ne samo medija u rukama vlada, već i elektronskim igačkama pogrešno korištenim, kao što je uostalom ogromno omasovljena proizvodnja materijalnih i nematerijalnih dobara, što utječu na formiranje svijesti.

Pobjedom buržoaske demokracije ljude vrijđaju na sve strane, a negdje ih pretvaraju doslovno u robove ili još gore, u robu, koja se nakon upotrebe izbacuje na smetlište.

Kasnije su svi zapanjeni luđačkim potezima dešperatera, koje su sami proizveli, odnosno kji su plod prilika u koje su bačeni očajnici. Sigurno, iza njihovih očajnih gestova stoje snage, koje se njima koriste u političke svrhe. Prije svega krivi su oni koji im doturaju sredstva i oružje, a kojima se ne zna ništa i ne govori nikada.

 

Marx i marksizam

Pozivajući se uvijek i samo na Marxa, tvrdio je talijjanski filozof Norberto Bobbio, dolazi se kušnju da se zapostave veliki problemi, koje Marx nije sebi postavio, jednostavno zato što u njegovo vrijeme nisu postojali.

Drugim riječima ne treba optuživati Marxa, razmišljajući o rješenjima, što će biti primjenjiva u socijalizmu, jer Marx nikada nije napisao zbirku recepata za gostionicu “Budućnost”. Marx je dao s analizu proizvodnih društvenh odnosa i kapitalističke eksploatacije u vlastitom vremenu, analizu događaja kojima je bio suvremenik i iznio ono što je iz njih mogao zaključiti. Prorokom su ga predstavili drugi, najčešće oni kooji ga nisu shvatili i čak nisu bili u stanju da ga shvate. Ili još gore, iz njegovog složenog mišljenja uzeli su samo ono što im je u datom trenutku učinilo kao neophodno. Optuživati Marxa za sve promašaje u zemljama socijalizma, bez obzira na okolnosti, nije samo nepravedno nego i smiješno. Marx se nije izdavao za proroka niti za iskupitelja poput Isusa Krista. On je ocrtao (i to u nedovršenom obliku) logiku funkcioniranja kapitala. Treću i četvrtu knjigu Kapitala uredili su, prema njegovim bilješkama, Englels i Kautsky.

Današnji razvoj kapitalizma u mnogome je, uprkos suštinskoj istovjetnosti, prevazišao kraj XIX stoljeća, kad su izišla Marxova djela te doveo do novih revolucija tehnoloških, proizvodnih, komunikacionih kao i na području psihologije, klimatologije itd. Doveo je i do revolucija na desnici, kakva je na primjer bila fašistička revolucija Benita Mussolinija.

Konačnu pobjedu je danas iznio neoliberizam, ali njegov moto nije više “laisser faire, laisser passer”, već on svojim ratnim aparatom nastoji uvesti liberalnu demokraciju u zemlje za koje za takav poredak i način mišljenja i ponašanja ne postoje ni najmanji uvijeti, i tako on neprestano ratuje i troši vlastito oružje, kako bi proizvodio novo, dok je niz naroda bukvalno istrijebljen ili pretvoren mučenike, a njihove zemlje u meksikansku mesnicu. Eto divne pobjede liberalizma!

No, kako kaže Bobbio, iako predskazivanje danas ne uživa velik ugled, nije istina da je posve napušteno. Evo dva primjera. Luciano Canfora u knjizi “Marx prebiva u Calcuti” obnavlja vrijednost marksizma, pišući: “Historiju nagone naprijed ‘utopistički pokušaji’: kršćanska utopija osveopćeg iskupljenja, iluministička utopija “stalnog mira /…/ komunistička utopija”. Nepotrebno je primijetiti da je takvo tvrđenje suprotno onom Marxa, koje je sintetizirao Engels. Sada više nismo kod “socializma od utopije do nauke”, već smo u totalnoj inverziji i u povratku na izvore: “od naučnog socijalizma do utopije”.

U jednom intervjuu “Stampi” Barbare Spinelli francuskom filozofu i književnom krtičaru Emmanuelu Lewinasu, ovaj je kazao .”Čini mi se da su demokracije padom SSSR-a izgubile i to mnogo. Uprkos svim ekscesima i užasima, komunizam ipak predstavlja iščekivanje. Iščekivanje da se isprave krivice nanesene slabijima, iščekivanje pravednijeg društvenog poretka. Ne tvrdim da su komunisti imali gotovo rješenje, čak ni da su ka pripremali. Sasvim sigurno nisu. No postojala je ideja da hstorija ima neki smisao. Da život ne znači besmisao življenja. Tu su ideju u zapadnoj Evropi posjedovli već od sedamnaestog stoljeća, a Marx ju je ukorijenio u XX stoljeću. Do jučer smo znali, kamo ide historija, koju vrijednost dati vremenu. Ne mislim da izgubiti tu vjeru zauvjek predstavlja veliku duhovnu vrijednost. Sada lutamo, izgubljeni, pitajući se svakog trenutka: “Koliko je sati?” Fatalno, kako to običavaju pitati Rusi. Koliko je sati? A nitko više ne zna?”

Ili da se podsjetimo riječi velikog pjesnika i revoulucionara, Vladimira Majakovskog i na vremena kad je pisao: “Ragu historije šibasmo /…./” I dokle se stiglo?

Dokle je stigao sam Majakovski? Ubio se 30 prila 1930. Možda su s njim sahranili i Lenjinove i njegove nade u revoluciju. Lenjin je umro u januaru 1924, a već je više od godinu dana bio nesposoban za rad. Njegovi nasljednici u prvom redu Staljin, ali i svi koji su ga podržavali, ućutkali su Trockog i izmislili “socijalizam u samo jednoj zemlji” s čim se Lenjin jakoo teško mirio i što je bilo prvi kamen spoticanja proleterske revolucije.

 

Završna razmatranja

Vratimo se ponovo na rasprave između boljševika i menjševika. Ukolliko je Martov – jedan od glavnih menjševičkih vođa – vidio socijaldemokratsku partiju kao široku jezgru aktivsta, oko koje se okuplja još šira masa simpatizera, nije predlagao ništa drugo do li ono što je postojalo u zapadnoj Evropi (gdje su se tada mnoge od tih partija – Francuska, Italija – zvale socijalističkim). Lenjin pak misli na krutu organizaciju, koju bi činili isključivo odani borci. Ispušta iz vida aktivnu ulogu masa, koju podrazumijeva Martov. A još više u mase vjeruje Trocki. Trocki je uvjeren da mase mogu i moraju igrati aktivnu štavišepresdnu ulogu. Taj čvor predstvljao je osnovicu sukoba Lenjina i Rose Luxemburg. Rosa Luxemburg neće masama pripisivati samo važnu i presudnu ulogu, već će odbiti Lenjinovu koncepciju da partija treba biti avangarda klase i da ona mora u mase ulijevati pravu revolucionarnu i političku svijest, jer same radne mase nisu u stanju nadvladati “tradeunionističku” odnosno sindikalnu koncepciju. To je ne samo centrlna već i suštinska tematika. O njoj će Rosenberg – njemački marksist – napisati da je Lenjin bio dovoljno empiričar da primjeni teoriju zaokretima historije, uspostavljajući jednu vrstu permanentne suprotnosti između ortodoksne teorije – respektiranjem Marxa – i interpretativne linije, inspirirane njemačkim marksistom Karlom Korschom, koja ga je navela, da izašavši u Petrogradu na Finskoj stanici, proglasi, usprkos mišljenja većine boljševika, pa i samog Staljina (koji će suštinu stvari upropastiti) kako se revolucija nastavlja i to proleterska revolucija.

Rosa Luxemburg je pisala:”Znam da i boljševici nisu bez mana, čudni su, pretjerano su kruti, ali ih razumijem i u potpunosti opravdavam; ne može se ne biti krut pred amorfnom, želatinoznom masom menjševičkog oportunizma…”

Danas je od tih događaja prošlo stotnu godina, a ta pitanja su još uvijek otvorena. Kako dati svu vlast sovjetima i to odozdo, a da ne počine krvave i kobne greške, kao evropska često izdajnička socijaldemokracija, kriva u neku ruku za dva svjetska rata i za danšnji očajni polažaj svih onih koji ne posjeduju ništa oim vlastite radne snage, ako joj se ne nametne kruta košulja jednopartijske disciplin?. I kako postići da se ta pancirna košulja, koja bi trebala da sačuva tekovine revolucije, ne pretvori u luđačku košulju, koja će revoluciju odnosno njene domete izručiti, “con armi e bagagli” (sa svim oružjem i prtljagom – po talijanskoj uzrečici) pravo u krilo neprijatlja, kako smo to vidjeli devdesetih godina? I kako spriječiti kapitalizam, opijen pobjedom, da sasvim ne podivlja i dosegne karikaturna obličja te dođe do granice kolektivnog ludila, kako to gledamo ovih dana i godina? Jedan od odgovora, možda nepotpun, svakako se nalazi u Lenjinovim Aprilskim tezama. Drugi dio odgovora – na parolu “Sva vlast sovjetima” i to odozdo, ostavlja se, da je pronađu generacije koje nadolaze. Ni Galileo Galilei nije znao sve. A danas znamo mnogo.

“Doći će nova mladost, doneti nove dane i nastaviti naše pesme, nedopevane…”

Odgovore na postavljena pitanja donijet će novo vrijeme odnosno mladii ljudi vremena što dolazi.

 

Jasna Tkalec

 

Дана 14.06.2017. године Комунисти Србије одржали су свечану седницу поводом рођења легендарног револуционара и интернационалисте Че Геваре.

Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или само Че (шп. Ernesto Guevara de la Serna, Che; Росарио, 14.јун 1928 — Ла Игера, 9.октобар 1967) био је марксистички револуционар, кубански герилски вођа и теоретичар, лекар, дипломата и писац.

Гевара је представљао једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра  на Куби (1956—1959), као члан покрета „26.јул“. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције друштва, путујући по свету као дипломата Кубе, а затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине Моиза Чомбеа, а потом у Боливији. У Боливији, спрегом Америчке обавештајне агенције и боливијске војске, Гевара је најпре ухваћен, а одмах сутрадан убијен. Његов лик, као борца за ослобођење и жртве империјализма, и данас, неколико деценија после његове смрти, представља један од главних симбола и икона друштвене и политичке револуције широм света. Као строг војсковођа, и потпуно посвећен свом револуционарном циљу са огромним моралним ауторитетом над својим трупама,  он је остао личност од велике историјске важности.

Часопис “Тајм” прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре (десно), коју је начинио Алберто “Корда” Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом двадесетог века“.

„НИЈЕ МЕ БРИГА АКО ПАДНЕМ, СВЕ ДОК ЈЕ ИЗА МЕНЕ НЕКО КО ЋЕ ПОДИЋИ МОЈУ ПУШКУ И НАСТАВИТИ ПУЦАТИ!“

„РЕВОЛУЦИЈА НИЈЕ ЈАБУКА КОЈА ПАДНЕ КАД ЈОЈ ДОЂЕ ВРЕМЕ. ТИ СИ ТАЈ КОЈИ ЈЕ ТРЕБА НАТЕРАТИ ДА ПАДНЕ!“

Жан Пол Сартр га је описао као „Најцелокупнијег човека његових година, живео је своје речи, говорио своја дела, и његова прича и прича света су ишле паралелним током“.

IZJAVA ZA MEDIJE SA  9.SEDNICE KOORDINACIONOG TELA

U subotu 10. Juna o.g., u Skopju je održana 9. Sjednica Koordinacije komunističkih i radničkih partija sa jugoslavenskog prostora.

Sjednici su prisustvovali pored domaćina KP Makedonije, predstavnici: Komunista Srbije KS, Socijalističke radničke partije Hrvatske SRP, Saveza komunista Bosne i Hercegovine SK BiH, Kulturno političkog društva Komunist iz Slovenije i u svojstvu gostiju delegacija Komunističke partije Grčke KKE. Učesnici su međusobno izmijenili informacije i iskustva o društveno političkim prilikama u republikama iz kojih su došli. Zatim  su razmotrili situaciju na međunarodnom planu, pri čemu su osudili agresije i nametanje svojih interesa suverenim državama i narodima od strane imperijalističkih centara moći, što za posljedicu ima velika ljudska stradanja,  materijalna razaranja i dovodi do enormnih migracijskih i izbjegličkih valova nezabilježenih u novijoj povijesti.

Zaključeno je da se dovrši započeti posao na formiranju jedinstvenog idejnog i operativnog programa rada i aktivnosti naših partija.

U Skopju 10. VI 2017.

REFERAT PARTIJE KOMUNISTI SRBIJE

Drugarice i drugovi,

Partija Komunisti Srbije svim učesnicima ovog skupa želi puno uspeha u radu. Zahvaljujemo se drugovima iz KP Makedonije na organizaciji i gostoprimstvu koje nećemo zaboraviti.

Komunisti Srbije ostaju privrženi ciljevima  revolucionarnog dijalektičkog materijalizma i naučnog socijalizma, aktivne miroljubive kooegzistencije, politike vojne neutralnosti i protiv bezalternativnog puta u EU i NATO kao i negovanju tekovina antifašizma.

Privatizacija na prvobitne akumulacije kapitala, restitucija imovinskih prava bez ispitivanja porekla imovine, upropašćavanje socijalno-penzionih fondova i društvene svojine revizijom svojinskih odnosa svođenjem stvaralaca nove vrednosti na kategoriju robe, degradiranje funkcija obrazovanja, zdravstvene zaštite, kulture i dr. Uništavanje domaćih banaka, rasprodaja prirodnih resursa i izvlačenje kapitala kao i veličanje stranih ulaganja  i tzv pomoći EU  uz prećutkivanje šteta odnosno vrednosti koje su uništene agresijom ukazuje na licemernost aktuelne politike nacionalističke vlasti i tzv. opozicije, pojačanu nastojanjem da se istorija menja raznim rehabilitacijama  što upućuje i na podređenost sudstva dnevnoj politici. Samoupravljanje  ih gotovo do bolesti opterećuje!!!

Infomativni prostor je u suštini u stranom vlasništvu, gotovo onemogućuje predstavljanje stavova i politike pravih komunista.

Interes udruživanja komunističko-radničkog pokreta Srbije ometaju pojedinačni interesi iako bi  bar u strateškim ciljevima  trebalo zajednički nastupati.

Napori Komunista Srbije da se i bez formalnog ujedinjenja, bar koalicionim pristupom definišu neki od ciljeva u politici teško se ostvaruju.

Zabrinjava  i razjedinjenost u sindikalnom  pokretu, jer nema jedinstvenog sindikata koji je pod uticajem Komunista na čitavom Jugoslovenskom prostoru.

Radi toga Komunisti Srbije smatraju da je na čitavom Jugoslovenskom, Balkanskom prostoru, pa i šire ista ili slična politička i socijalna situacija i zato predlažemo da se osnuje Peta Komunistička Internacionala kao revolucionarno koordinaciono telo koja će objedinjavati komunističke partije u borbi za rušenje kapitalističkog sistema.

Komunisti Srbije.

PREDLOG DEKLARACIJE KOMUNISTA SRBIJE

Dragi drugovi,

Pošto sarađujemo od 2009.godine, smatramo da smo se dobro upoznali. Da ne bismo gubili energiju i vreme na usklađivanje naših programa, čime bismo opteretili partijske ograne dugotrajnim i mukotrpnim poslom, predlažemo da na predstojećoj sednici Koordinacionog odbora u Makedoniji usvojimo Deklaraciju o programskim principima. Smatramo da Deklaracija mora biti kratka, jasna, jezgrovita i razumljiva ne samo našim članovima, već i simpatizerima, a naročito omladini kojoj Komunizam predstavlja nepoznanicu.Takođe će Deklaracija osnažiti naše beskompromisno komunističko opredeljenje. Imamo razumevanje za pojedine partije koje zbog buržoaske birokratije pojedine principe nisu ugradili u svoje programe, ali ih zato u javnosti afirmišu. Šaljemo vam prednacrt deklarcije o programskim principima i očekujemo da će te svojim primedbama, izmenama i dopunama učiniti da ova Deklarcija bude još ubojitija.

DEKLARACIJA O PROGRAMSKIM PRINCIPIMA

Obavezujemo se da ćemo u javnosti afirmisati sledeće programske principe:

1. REVOLUCIONARNI PRINCIP-Afirmisaćemo čvrstu Lenjinovu liniju iz njegovog dela „Država i revolucija“ : „Smena buržoaske države proleterskom nemoguća je bez nasilne revolucije“;
2. MARKSISTIČKO-LENJINISTIČKI PRINCIP-Afirmisaćemo Marksizam-Lenjinizam kao naš teorijski osnov koji nije skup okoštalih dogmi, već teorija koja se stalno razvija, unapređuje i humanizuje;
3. JUGOSLOVENSKI PRINCIP– Afirmisaćemo Jugoslovensku kao slobodarsku ideju boreći se za reintegraciju SFRJ u Avnojevskim granicama;
4. PRINCIP BRATSTVA I JEDINSTVA– Afirmisaćemo bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti na teritoriji SFRJ boreći se protiv svih oblika šovinizma, nacionionalizma i diskriminacije ljudi po bilo kom osnovu;
5. PRINCIP SAMOUPRAVNOG SOCIJALIZMA– Afirmisaćemo socijalizam u kome postoji dominacija društvene, državne i svih oblika kolektivne svojine nad sredstvima za proizvodnju. Privatna svojina je moguća ako ne predstavlja osnov za eksploataciju čoveka od strane čoveka. Afirmisaćemo radničko samoupravljanje koje je jedino u SFRJ zaživelo na osnovu veličanstvene Marksove ideje da asocijacija slobodnih i ravnopravnih proizvođača upravlja proizvodnjom;
6. PRINCIP REVOLUCIONARNIH SINDIKATA-Organizovati nove sindikalne organizacije i preuzimati postojeće od korumpiranog buržoaskog rukovodstva.
7. PRINCIP JEDINSTVA SVETSKOG KOMUNISTIČKOG POKRETA– Afirmisaćemo inicijativu za formiranje Pete Komunističke Internacionale koja će eliminisati nejedinstvo u svetskom radničkom i komunističkom pokretu;
8. PRINCIP ČISTOTE PARTIJE– Afirmisaćemo eleminaciju kolebljivaca i kvazi-levičara iz patijskih redova. Takođe je nedopustiva međupartijska saradnja sa partijama desnice i kvazi-levice;
9. PRINCIP NESVRSTANE SPOLJNE POLITIKE– Afirmisaćemo izvorne principe Pokreta Nesvrstanosti.

Komunisti Srbije.

Није нас изненадила најновија рехабилитација квислинга, ратног злочинца и издајника Српског народа из периода  Другог светског рата, Николе Калабића. Још постоје живи сведоци о злочинима и злоделима команданта „Горске Гарде“ која је сарађивала са Немачким окупатором. Фашистичке сараднике могу рехабилитовати само садашњи сарадници светских неофашиста које предводе САД и најзначајније земље ЕУ. После изједначавања Четника и Партизана као антифашиста и рехабилитације Драже Михиловића као и великог броја ратних злочинаца и овај случај Николе Калабића представља срамоту за дражаву Србију.

Никакве рехабилитације и никакви фалсификати у историји Србије не могу да замагле и избришу историјску истину о издаји и злочинима четничког покрета.