Svim komunistima, radničkoj klasi i progresivno orijentisanim građanima sa Jugoslovenskog prostora želimo Srećnu Novu 2017.godinu.

Uvereni smo da ćemo se ujediniti u klasnoj borbi i slediti ideje Velike Oktobarske revolucije!

Komunisti Srbije.

Poštovani tužni skupe,

Nalazimo se pred odrom male, obične žene ali velikog borca i antifašiste, gorostasa radničke borbe. Okupili smo se danas da ispratimo na poslednje putovanje drugaricu Sabo Idu, dugogodišnjeg borca naše nemirne ravnice, revolucionara i pregaoca za razvoj i napredak Vojvodine. Srbije i Jugoslavije. Subotica je tužna već od prijema vesti o smrti drugarice Ide jer smo izgubili jednu vrednicu izgradnje socijalizma i pre svega odanog borca za radnička i prava seljaka, za rešavanje elementarnih prava žena. Za njenih sto i jednu godinu života ne bi bio dovoljan ni sto jedan govornik da iskaže šta i koliko je ona radila i uradila, ali je sama bila protiv tirada i praznih priča – više je volela i cenila dela. U svojoj trinaestoj godini morala je da napusti školu i da se zaposli kao tekstilna radnica. U napredni radnički pokret se uključila vrlo rano jer je već 1933. ispred subotičkih fabrika i radionica čiji vlasnici su pretili radnicima otpuštanjem ako stupe u sindikate – ubeđivala radnike da se organizuju. Te godine postala je i član Ujedinjenih radničkih sindikata, a 1934. članom SKOJ-a, pod uticajem svog starijeg brata (Sabo Geza). Učestvovala je u prikupljanju pomoći za uhapšene drugove, za španske borce, u organizovanju antifašističke organizacije omladine OMPOK, u organizovanju velikog protesta radnika protiv skupoće, protiv nezaposlenosti, skupoće, nadirućeg fašizma (na kome je prvi pit javno nastupila i govorila), u obrazovnim čitalačkim grupama i u sindikatu. U periodu od 1915. do 1937. barem jednom nedeljno išla je pešice u Tavankut odnosno Staru Moravicu gde je politički radila sa siromašnim seljacima i nadničarima, što je doprinelo uspehu većeg broja štrajkova u poljoprivredi, od kojih je najveći bio onaj iz 1936. godine, čiji je glavni organizator bio Matko Vuković. Zbog svoje političke aktivnosti ostala je bez posla, a zbog opasnosti da bude uhapšena 1937. morala je da ode u Sloveniju, u Ljubljanu. Tu se odmah povezala sa sindikatom i SKOJ-em i tek u proleće 1938. se zaposlila u tekstilnoj fabrici u kojoj je januara 1939. godine primljena za člana KP.

Učestvovala je u organizovanju brojnih štrajkova u Ljubljani. Bila je sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu, član Okružnog komiteta Partije, a kasnije i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju. U noči između 29. i 30. juna 1940. godine učestvovala je u radu III konferencije KP Slovenije (na brdu iznad sela Vinja kod Ljubljane‚ na kojoj je bio i drug Tito i na kojoj je izabran CK KP Slovenije i delegati za V zemaljsku konferenciju KPJ. Svi znamo značaj ove konferencije za odbranu zemlje, za jačanje antifašizma i da je tu zauzet ispravan stav za razvoj međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji.

Omladina i SKOJ Ljubljane izveli su nakon okupacije, uoči 1. maja 1941, paljenje velikih vatri na okolnim brdima, a potom su usledile sabotaže, rasturanje letaka, razoružavanje izdajnika, itd. Kao aktivista delovala je  pored Ljubljane i u Novom Mestu i  Velikom Lašću, sve do marta 1942. kada je bila izdana i uhapšena. Radila je u Glavnom štabu NOP-a za Sloveniju.

Nakon oslobođenja, od januara 1946. godine, na zahtev PK KPJ za Vojvodinu radila je prvo u Subotici, kao član sreskog komiteta KPJ, potom na mnogim odgovornim dužnostima u partijskim, sindikalnim i državnim organima Vojvodine, Srbije i Jugoslavije. Moramo reći da na svim tim dužnostima nije bila zbog karijere ili fotelje, nego je znala odakle potiče i za koga se mora boriti – bila je funkcioner poreklom iz naroda i za narod. Bila je vedrog lika, druželjubiva, spremna za naporan rad, za drugarski savet, pa i za šalu. Svi mi njeni drugovi i prijatelji smo se radovali da se nađemo sa njom, da bi od nje nešto naučili, primili poruku i savet kako bi ona nešto uradila – “vi vidite kako ćete, a ja bih to ovako: Ti – to”.

Naša drugarica Ida je do kraja života bila aktivan član organizacije Komunista Srbije, Gradskog komiteta u Subotici. Bila je komunista tipa pravog Titovog masovika. Nije bila “preletač” da bi profitirala, argumentovano je verovala u program ujedinjene komunističke organizacije. Kao takva, Sabo Ida je i nakon NOB-a i u miru bila istinski borac za izgradnju i negovanje bratstva i jedinstva, radničkog samoupravljanja, nezavisnosti i svih vrednosti Titove Jugoslavije. Ona je osećala, živela i radila na jačanju bratstva i jedinstva, reči i značenja koje nose – jer danas je “in” samo za svoju naciju u onom smislu najotrovnijeg šovinizma koji je doveo do razbijanja Jugoslavije – sa čime se Ida nikada nije pomirila niti je to prihvatila..

U ime Partije „Komunisti Srbije” i svih onih građana koji su voleli, poštovali i cenili Sabo Idu (nosim njihovu poruku saučešća vama), njenim ćerkama Uraniji i Aniti i celoj porodici izražavamo naše najiskrenije saučešće povodom smrti naše Ide. Ponosni smo što smo imali takvog čoveka za druga.

Draga naša Ida, uradila si pošteno, onako ljudski, višestruku normu – sada je na nama da to nadograđujemo. Ostaješ večno u našim srcima i tvoje delo je naš putokaz.

Opraštam se od tebe rečima pesnika-proletera. Jožefa Atile (József Attila):

“Dölgozni csak pontosan és szépen, ahogy a csillagok mennek az égen, csak így érdemes.”

“Raditi samo tačno i lepo, onako kako zvezde idu po nebu, samo tako vredi.”

Hvala  i slava Sabo Idi!

 

Novi Sad, 26.11.2016.                                                    Olajoš Nađ Mikloš

iz Subotice

Дана 02.12.2016. године делегација ЦК КС посетила је Кубанску амбасаду и том приликом се уписала у књигу жалости поводом смрти друга Фидела Кастра. Такође је изражено саучешће амбасадорки и свим службеницима Амбасаде Кубе у Београду.

Комунисти Србије.

Свим Комунистима и грађанима са територије СРФЈ честитамо Дан Републике 29.Новембар. Тог датума 1943.године ударени су темељи будуће социјалистичке државе, а истог датума 1945.године, након свенародних избора, Савезна Народна Скупштина Југославије прогласила је укидање монархије и увођење Републике Југославије.

За жаљењем констатујемо да ни једна од садашњих марионетских државица, насталих разбијањем СФРЈ не обележава овај значајан датум иако свака од њих носи у свом имену назив Република, чиме показују своје антикомунистичко и антијугословенско опредељење. Успеси које је СФР Југославија постизала под вођством Комунистичке Партије ови данашњи режими не могу постићи никада.

Комунисти Србије.

Centralnom Komitetu Komunističke Partije Kube

Sa neizmernim bolom i tugom primili smo vest o smrti vašeg i našeg druga Fidela Kastra.

Tim povodom primite naše naiskrenije saučešće.

Drug Fidel je bio poslednji veliki revolucionar i borac protiv kapitalizma, a naročito protiv Američkog imperijalizma. Za sve članove Partije Komunisti Srbije on će zauvek ostati uzor kao što su bili i ostali komunistički velikani Lenjin, Tito, Mao Cetung, Ho Ši Min, Kimil Sung…koji su uspešno izveli socijalističku revoluciju i oslobodili svoj narod od eksploatatora.

CK Komunisti Srbije.

4.novembra 2016. Godine preminula je u 102. godini naš istaknuti član drugarica Ida Sabo.

Rođena je 6. jula 1915. godine u Pečuju u Austrougarskoj. U Savez komunističke omladine Jugoslavije primljena je 1934, a pet godina docnije otišla je u Ljubljanu, gde je pripadala grupi komunista koji su 1941. godine organizovali ustanak i NOB. Posle rata obavljala je brojne političke dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima.

Bila je članica Predsedništva SFRJ, Predsedništva Srbije i Saveta federacije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena junaka socijalističkog rada, Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i brojnih drugih odlikovanja.

Posle izvedene kontrarevolucije 90tih godina Ida Sabo ostala je verna komunističkoj I jugoslovenskoj ideji.

NEKA JOJ JE VEČNA SLAVA I HVALA!

Komunisti Srbije.

У Атини 10. и 11. Новембра 2016.године у оквиру семинара о посебностима рада комунистичких и радничких партија међу женама, отворена је изложба о солидарности социјалистичких држава које су прихватиле Грчке партизане са породицама. На тој изложби Југославија уопште није споменута на шта је указала предствница СРП Хрватске.

У вези са тим Комунисти Србије приказују истину о Грчким партизанима који су боравили у Југославији у периоду од 1945. до 1949. године документовану и прослеђену руководству ККЕ.

 

Село Буљкес – бивша екстериторијална комуна грчких партизана

Грчки партизани ЕЛАС (ΕΛΑΣ)

 

На улазу у Маглић (некада Буљкес), стотинак метара од скретања с пута Бачки Петровац – Сомбор, стоји порука намернику: „Добро дошли у Маглић, село које има све”.

Село је добило име 12. октобра 1949. године указом Президијума Скупштине НР Србије, а претходно се звало Буљкес и такође је „имало све”, па и више од тога – чак и право да штампа сопствени новац.

После Другог светског рата, празне куће тадашњег немачког села Буљкес (у време Марије Терезије колонизованог Немцима из Баден-Виртемберга и Рајнске области), насељене су грчким избеглицама, припадницима комунистичке армије ЕЛАС. Ова заједница је од 1945. до 1949. имала је статус екстериторијалне комуне Грчке, с политичком самоуправом, без директног мешања нових југословенских власти.
Последња становница тадашње комуне Тасула Јосифидис, која је у Буљкес стигла са 14 година, и остала с још десетак породица и после разлаза грчких и југословенских комуниста (због Резолуције Информбироа), умрла је 29. јануара 2015. године.

Заједница у Буљкесу, објаснио је то проф. др Милан Ристовић у књизи „Експеримент Буљкес – Грчка утопија у Југославији 1945–1949”, у почетку је била само сабирни логор, у који су војници долазили на опоравак, али је касније живот постао организованији.

У Буљкесу су важили грчки закони, што је било без преседана у нашој државничкој пракси, о одржавању реда је бринула полиција ИКА, локална штампарији је издавала „Глас Буљкеса” и часопис за децу „Аетопула” (Орлићи/Понири), али и новчанице у динарским апоенима, с грчким натписима, такозвани буљкески динар, као једино средство плаћања у селу.

– Стварањем Буљкеске комуне створени су услови и за извођење једног идеолошког и друштвеног експеримента у малом, који је могао да пружи и потврду исправности идеолошко-политичке аргументације о предностима колективистичког модела. Затвореност буљкеске заједнице и њена издвојеност из југословенског окружења, без обзира на његове тадашње веома сличне процесе (колективизација, задруге и сл.), допушта да се о њој говори као о посебном, радикалном (анти)утопијском „грчком комунистичком експерименту”, изведеном – имајући његов ограничени обим – „ин витро”, наводи професор Ристовић.

Из његовог истраживања се сазнаје да је Буљкесом „чврстом руком” управљао одбор, на чијем челу је до средине 1947. био активиста КП Грчке Михалис Пактасидис. Председник заједнице био је Михаил Терзис, а у последњем периоду постојања 1948. и 1949. Алексис – Лефтерос Мацукас (Барба Лексис). Руководиоце места и партијски комитет је постављао ЦК КПГ а партијска организација је имала статус Атинског комитета КПГ.

– Грци су водили сопствене матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Дошли су под илегалним именима, као појединци, ретке су биле породице (почеле су се формирати тек овде, с организованијим друштвеним животом), а евиденцију су запалили када су отишли. Кроз село је за четири године прошло око 50.000 грчких комуниста, који су се после опоравка враћали на ратиште. Када су напустили село запалили су матичне књиге – каже нам Винка Марјановић, матичарка у Месној заједници Маглић.

У Буљкесу је до 1945. живело око 3.000 Немаца, од којих је један део побегао пред долазак Партизана И Црвеноармејаца, док су остали интернирани у логоре у Русији и Југославији. Број новопридошлих Грка углавном се кретао између три и три и по хиљаде. Највише што се може документовати јесте да је у Буљкесу у јуну 1946. било 4.023 лица (свега 161 жена и 30 деце, од које је 22 рођено у Југославији) али се претпоставља да је на крају постојања комуне у лето 1949. у њој било око 4.500 становника.

– Избеглице су имале кројачку, обућарску, берберску и коларску радионицу, машинбраварску и зидарску бригаду и индустријски погон за прераду кудеље. У комуни је, такође, била болница у којој је радило 54 лица, основна школа и нижа гимназија с наставом на грчком, књижара, позориште, биоскоп… Позориште је било с импресивним грчким стубовима а илегалним каналима долазили су глумци-комунисти из Атине да дају представе – прича Марјановићева.

Наша саговорница је ишла у основну школу с Леопишти (1954) Стилианиду, чији су родитељи Фотис и Софија стигли у Буљкес и остали да живе у Маглићу. Црномањаста, живахна Леопишти, права Гркиња, одлично је играла рукомет, а касније се удала и живи у Крушевцу.

У Маглићу је данас тек неколико породица потомака грчких партизана, који не памте време комуне. Последња која је могла нешто да исприча била је Тасула Јосифидис, која је недавно сахрањена поред супруга Павла на месном гробљу у Маглићу. Старица је, међутим, после ломљења кука дуже време боловала.

Овде су остали и (сада покојни) Јанис и Поликсена Скутелис, чији синови Андонис (Антон) и Франђескос живе и Новом Саду, односно Маглићу. На сеоском гробљу сахрањен је и Георгиос Константинидис, чији се син Аристотел одселио у Грчку. У прадомовину се 1970. године одселила и Ники Толас, ћерка Николоса и Тасуле (Мери), која је радила у „Заставином” представништву у Солуну, па у Атини.
– Ники има сина, који је одмалена фан српских спортиста, а није заборавила село у којем се родила. Напротив, недавно је купила стан у Маглићу, како би имала где да одседне када дође. Намерава да овде проведе старе дане – каже нам Винка Марјановић.

Резолуција Информбироа поделила је и грчке партизане. У мају 1949. године Пето одељење Удбе извело их је пред железничку станицу и наредило да иступе лево или десно у зависности од тога да ли су за Тита или за Стаљина. Већина је отишла десно, а око 800 избеглица изјаснило се за политику југословенских комуниста. Они су се касније преселили  у јужну Македонију.

Становници Буљкеса који су остали верни Стаљину и КПГ отишли су возом за Чехословачку. Одатле, делом, у Пољску и друге земље источног блока. Пре две године, потомци грчких партизана, расути широм света, сакупили су се у Антифашистичку организацију Грчке „Буљкес”, регистровану у Будимпешти. С три аутобуса, њих око 120, посетило је Маглић, место које памте по другом имену и само из прича својих родитеља.

Њихов улазак у салу Дома културе, садашњи мештани Маглића, пореклом углавном из Босне и јужних крајева Србије, који су село почели насељавати после 1949. године, када су им комунистичке власти понудиле да на 40 година откупе немачке куће и добију посао у пољопривредној задрузи, дочекали су с овацијама.

 

 

Рушење  споменика Димитрија Туцовића

Дана 13.11.2016.године у недељу срушен је споменик Димитрија Туцовића.

Димитрије “Мита” Туцовић  рођен је1881.године, а   погинуо је 1914.године  као официр српске војске у Првом светском рату. Био је истакнути теоретичар и вођа социјалистичког  покрета у Kраљевини Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије, новинар и уредник Радничких новина и Борбе.

Српска социјалдемократска партија  је под Туцовићевим вод­ством била  једна од најнапреднијих и најборбенијих радничких странака у Европи. Туцовић је читав живот посветио борби за радничка и људска права, равноправност полова, опште право гласа, социјалну правду и грађанске слободе у Краљевини Србији. Неке од идеја за које се он пионирски залагао данас представљају широко прихваћене вредности у прогресивном свету.

Димитрије Туцовић се данас сматра једним од великана српског новинарства.  Као његово најзначајније дело обично се наводи књига “Србија и Албанија”,  једна од раних студија о албанском народу,  која се “обрачунала с националистичким позивом на историзам“.

Сам чин рушења споменика представља елиминацију ових историјских чињеница и напад на слободарску мисао у Србији у прошлом веку. Ово је само наставак већ започете кампање фалсификовања историје, које је започело након контрареволуције 1991. Године и разбијања Југославије. Посмртни остаци Димитрија Туцовића биће премештени у Алеју “Великана” на Новом гробљу где су у новије време сахрањени и неки којима ту није место.

Комунисти су се 1949.године на достојанствен начин одужили другу Димтирију Туцовићу. Један од најлепших тргова у Београду, трг Славија је добио име Трг Димитрија Туцовића где је и подигнут споменик.

Комунисти Србије.

На Свечаној седници Председништва, Комунисти Србије, поводом 99 година од Велике Октобарске Социјалистичке Револуције евоцирали су успомене на дане који су значајно променили историју човечанства. Наиме, тада је по први пут укинута експлоатација човека по човеку, а држава је постала инструмент свих људи и служила је за задовољење опште-друштвених потреба.

Комунисти Србије ће се увек придржавати Лењиновог принципа да је Оружана револуција једини начин срвгавања капитализма и увођење нових социјалистичких друштвених односа.

Комунисти Србије.