U Srbiji je 1. maja na snazi policijski čas zbog epidemije Kovida 19 tako da radničkih protesta neće biti. Protest a ne roštiljanje je poziv koji je partija Komunisti Srbije svake godine upućivala radnicima. Odziv radnika je bio katastrofalan. Dok su stotine hiljada radnika roštiljali na izletištima, u centru Beograda je protestovalo par hiljada radnika, a bilo je godina kad se skupilo samo nekoliko stotina radnika. Pozivom na protest smo samo ponavljali odluku koju je na Engelsovu inicijativu 1889. godine doneo Prvi Kongres Druge Internacionale da se svakog 1. maja održavaju demonstracije dok god radnici ne izbore pravo na dostojanstven život i rad. Takođe na svim međunarodnim skupovima, Komunisti Srbije afirmišu stav da datume iz revolucionarne prošlosti imaju pravo da proslavljaju samo komunisti iz zemalja socijalizma, dok komunisti iz kapitalističkih država imaju obavezu da te datume obeleže protestima. Nikada nećemo zaboraviti 40 000 hrabrih radnika Čikaga koji su u maju 1886. godine demonsrtrirali revoltirani malim nadnicama, smenama od 12 do čak 18 sati i životom na ivici egzistencije.
Neverovatno je da je svest radničke klase pre 130 godina bila na daleko višem nivou nego danas. Radnička klasa je bila revolucionarna. Razlog je jednostavan, iako su radnici bili neobrazovani imali su revolucionarnu avangardu. Samo 31 godinu posle demonstracija u Čikagu boljševici su u Rusiji izvojevali Veliku Socijalističku Oktobarsku Revoluciju. Danas u Srbiji 30 godina posle rušenja Samoupravnog socijalizma radnička klasa je integrisana u kapitalistički sistem. Radnici su podlegli antikomunističkoj histeriji i propagandi, uplašeni za svoju egzistenciju, bespogovorno izvršavaju naloge svojih gazda.Ipak budimo samokritični glavni razlog što radnička klasa nije revolucionarna je nepostojanje snažne revolucionarne avangarde. Komunistički pokret nije masovan i karakteriše ga nejedinstvo. Sve je više organizacija sa komunističkim predznakom, koje postoje samo na društvenim mrežama čime se stvara konfuzija među radnicima i ostalima građanima. Neke su čak napustile revolucionarni Marksizam- Lenjinizam i zagovaraju pravoslavlje i saradnju sa buržoaskim partijama, dok su neke oportunističke i žele da učestvuju na buržoaskim izborima iako je Lenjin govorio da pravi komunisti moraju da se oslobode parlamentarnih iluzija. Komunisti Srbije kao sledbenici KPJ, koja je sa Maršalom Titom na čelu oružanom revolucijom srušila kapitalizam, afirmisaće kod radničke klase kao i do sada, pozivajući se na Marksa i Lenjina, revolucionarni metod kao jedini način za rušenje kapitalizma.
Danas u jeku epidemije Kovida – 19, svedoci smo da su radnici najugroženiji. Ugroženo je njihovo zdravlje, uslovi rada, njihove plate. Svedoci smo kako su kvalitetno i besplatno zaštićeni poslanici u Skupštini Srbije, dok običan narod opremu za zaštitu teško i veoma skupo plaća. Kako li je bilo na početku epidemije lekarima i medicinskim sestrama koji su lečili zaražene kada nisu imali adekvatnu opremu. U riziku su bili i prodavci u marketima, policija, vojska i svi koji su bili na poslu u protekla dva meseca. Država je demonstrirala svoju nesposobnost pošto je imala vremena da se kvalitetno pripremi. Istina je da su samo socijalističke države bile dobro pripremljene i da su adekvatno zaštitile stanovništvo. Danas je u Srbiji oko 120 000 radnika na prinudnom odmoru a hiljade radnika je ostalo bez posla. Tačan broj se ne zna zbog ogromnog broja radnika koji rade na crno i onih kojima je istekao ugovor o radu. Komunisti ne smeju da ćute, moraju da budu glasni i da reaguju na svaku nepravdu prema radnicima.
Partija Komunisti Srbije kao pripadnik Svetskog komunističkog pokreta na Međunarodni Praznik Rada solidariše se sa radničkom klasom celog sveta ne zaboravljajući sećanja na dostignuća a naročito žrtve koji su pripadnici komunističkog i radničkog pokreta podneli u borbi za vlast radničke klase.
