Uništavanje rakovičkog industrijskog basena počelo je sa razbijanjem SFRJ i kontrarevolucijom početkom devedesetih godina prošlog veka a dovršeno dolaskom na vlast demokratsko- radikalnih vazalnih vlada koje su po svom karakteru uvek bile antiradničke i antinarodne.
Nekada industrijski giganti iz veličanstvene epohe socijalizma “Industrija motora Rakovica”, “Dvadesetprvi maj Beograd” i ” Rekord” zapošljavali su oko 25.000 radnika za čije potrebe su nicala čitava naselja sa potrebnom infrastrukturom radi stambenog zbrinjavanja radnika i njihovih porodica.
U ovim fabrikama proizvodili su se pneumatici, avio, auto i turbo motori, alati, traktori itd. Samo u “Rekordu” proizvodili su se pneumatici koji su se izvozili u 25 zemalja Evrope i Afrike a oko 5000 zaposlenih radilo je u četiri smene. U vreme socijalizma, tokom zlatnih osamdesetih godina prošlog veka izvoz je dostizao 22 miliona dolara godišnje. U pljačkaškoj privatizaciji koja je usledila sa restauracijom kapitalizma, nove kontrarevolucionarne vlasti prodale su fabriku guma “Rekord”stranim tajkunima i kriminalcima a fabrika se uskoro zatvara i ruši dok sadašnja radikalska vlast na njenom mestu gradi šoping mol. Slična je situacija i sa preostale dve fabrike. Na mestu”DMB-a” sada je ogroman magacin drogerije “Lili” dok je “IMR” zarasla u korov i puzavice. Sve ovo, buržoaske vlasti izvršile su po nalogu krupnog kapitala sa zapada kako bi se uništila proizvodnja u Srbiji i kako bi sa zapada kupovali njihovu robu.
Šta je sa radnicima? Više ih nema u Rakovici, sve je pusto. A do pre trideset godina ( u zlatno doba socijalizma) oko 15 časova, okolnim ulicama nije se moglo proći od radnika.
Kapitalistčke vlade se menjaju ali matrica im je ista. Na sve strane niču kladionice, šoping molovi i crkve u kojima omladina provodi vreme. Političari, nepoštena inteligencija, sveštenstvo, kafanski istoričari i buržoaski mediji koriste svaku priliku ne bi li što više pljuvali po svemu što ima veze sa socijalističkom Srbijom i Jugoslavijom, komunistima i samoupravljanjem.
Fabrika nema, radnika nema ( oni su uzeli otpremninu) nema ko ni da se buni. A zamislite samo 25.000 radnika u borbi za radnička prava.
