Prošlog petka, 05.08. tekuće godine, zvanična srpska diplomatska delegacija, na čelu sa nelegitimno izabranim predsednikom, Aleksandrom Vučićem je otputovala u Vašington, na novu rundu pregovora o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Barem je tako rečeno u zvaničnom obraćanju medijima, iako su izjave zvaničnika tehničke vlade koja radi „na crno“, bez odobrenog mandata, bile krajnje neprecizne, u najmanju ruku. Bilo je reči o tome da se Vučić sprema da bez pardona odbije priznanje Kosova i tako u direktnom duelu diplomatski potpuno porazi Donalda Trampa i američku administraciju, te tako donese veliku radost svim nespokojnim srpskim nacionalistima i zasluži doček na platou ispred skupštine. Govorkalo se da ćemo dobiti veliki paket pomoći da podignemo na noge posustalu ekonomiju, jer nam je predsednik Tramp, isti onaj koga će Vučić nadmudriti u najavi, jako naklonjen i prosto lud za Srbima i Srbijom. Velike su se priče pričale, a tehnička vlada je jednoglasno, što se kaže – jednostranački, donela ukaz o apsolutnom poverenju u samostalno odlučivanje nelegitimno izabranog predsednika prilikom donošenja i potpisivanja teških odluka i time samo zvanično potvrdila partokratiju vladajuće interesne grupacije. Šta je tu smrdelo, u samom startu?
Pre svega, bajke o nekakvim diplomatskim arenama u kojima se dva majstora retorike nadgovaraju u vezi bitnih državničkih pitanja ne postoje još od vremena Rimske imperije. Diplomatski pregovori služe da se na jednom okupljanju koje ima samo i isključivo ceremonijalni karakter potpišu stvari koje su unapred dogovorene. Dakle, Aleksandar Vučić je sa kompletnom tehničkom vladom slagao o svemu, pa čak i o prirodi sastanka, i još jednom potvrdio da je laž uglavnom sve što izgovori, te da se na njegove izjave ne može računati ni kada govori kako se zove, a kamoli kada priča o bitnim spoljnopolitičkim pitanjima.
Tako je ceremonijalna, strogo protokolarna poseta srpske i kosovske delegacije na čelu sa Vučićem i Hotijem u startu dobila notu misterije, što je svima dalo odrešene ruke da slobodno tumače predstojeće događaje. Da stvar bude gora, moguće iznenađenje prilikom potpisivanja je najavljeno čak i od strane specijalnog izaslanika Bele kuće za pregovore između Beograda i Prištine (čitaj: činovnik nižeg ranga, koji je tu, ili po kazni, ili skuplja iskustvo), Grenela, koji je, nekako u šaljivom tonu najavio da se na takvim sastancima može desiti da bude promene dnevnog reda. Šta ovo znači? Samo to da je protokol bio krajnje neformalan i da NIKAKAV PRAVNO OBAVEZUJUĆI DOKUMENT NIJE BIO POTPISAN, niti unapred pripremljen, tako da se čitava fama oko „konačnog rešenja“ pretvorila u diplomatsko ponižavanje nelegitimno izabranog predsednika Srbije, od strane republikanskog predsednika, još uvek zvanično prve svetske sile.
Sporna „tačka 10“ nikada nije ni postojala, jer se prema protokolu, takvi dokumenti ne sastavljaju strogo formalno, budući da se radi o krajnje fleksibilnom dogovoru tri strane, koji nigde nije protumačen niti zaveden kao „događaj od istorijskog značaja“. O Kosovu se nije pregovaralo niti je normalizacija odnosa Beograda i Prištine ikada dovedena na dnevni red, osim u neobeleženoj tački koja govori o tome da će se izgraditi novi putevi i pruge na teritoriji Srbije i Kosova, koji će uglavnom služiti za brzi transport NATO trupa i „američkog“ gasa, koji su sasvim srećnim sticajem okolnosti pronašli negde u Siriji. Infrastruktura je svakako diskutovana, ali ona koja je preko potrebna Americi i njenim saveznicima na Balkanu, a koja Srbiju stavlja u ekstremno nepovoljan položaj prema Rusiji i Kini.
Sam protokol je jasno pokazao vazalni položaj Aleksandra Vučića u odnosu na Donalda Trampa, posledično, i Srbije u odnosu na Ameriku i zauvek nam rešio dilemu na koliko stolica sedimo. Od tog trenutka sedimo samo na jednoj (američkoj) hoklici povijeni pred prvim čovekom velike imperije, spremni da šenimo i pravimo se mrtvi na najmanji znak kolonijalnog vođe i njegovog namesnika, kome je zadatak da svoj narod bičuje i drži u pokornosti. Da ne bude da smo se vratili kući praznih ruku, nelegitimno izabrani predsednik je dobio penkalo kojim je potpisao „sporazum“, kao simbol izdaje, koji je on predstavio kao simbol pobede i retku priliku kada predsednik Tramp nešto poklanja. Odmah nakon toga Tramp je svima ponudio i podelio penkala. Dobili smo i ključeve Bele kuće, koji su izmamili plačni izraz na Vučićevom licu, jer se to ne poklanja svakome. Osim što se poklanja svakome.
Usput smo za dugačak period zaoštrili diplomatske i ekonomske veze sa Rusijom, Kinom, kao i bratskom Palestinom, koja krvari u pravednoj borbi za vraćanje okupiranih teritorija od strane Izraela. Koji su bili pravi razlozi ovog najvećeg diplomatskog poniženja, na koje je nelegitimno izabrani predsednik Srbije oberučke pristao?
-Donald Tramp je u brutalnoj kampanji za osvajanje drugog mandata, ali i u problemu jer je, prema istraživanjima predizborne kampanje skoro pa izjednačen sa protivkandidatom demokrata, Bajdenom. Tradicionalno, predsedničku trku u Americi su skoro uvek odlučivali spoljni diplomatski uspesi, kao i podrška velikih lobija. U ovom slučaju, ojačani lobi jevrejskih nacionalista, predvođen premijerom Izraela, Netanjahuom ima direktne koristi od podrške Trampu, koji će ih za uzvrat podržati u tome da prestonicu iz Tel Aviva presele u sporni Jerusalim i tako maksimalno zaoštre situaciju u ionako trusnom regionu. Ovo bi, na dalje, moglo da izazove novu eskalaciju sukoba u pojasu Gaze i regionu i time uvede jedan deo zemalja u potencijlano veliki oružani sukob. Tramp i Netanjahu imaju jako slične vladarske ambicije u svojim zemljama, tako da je takva vrsta neformalne koalicije nacionalista dve zemlje logična, ali i opasna. Naravno, u pitanju su čisto imperijalističke ambicije, u kojima smo pristali da učestvujemo na najpogrešnijoj strani.
Najvažnija tačka se ticala potpisivanja obećanja od strane Vučića i Hotija da će se ambasade Srbije i Kosova preseliti, odnosno otvoriti u Jerusalimu. Potez na koji se još niti jedna suverena zemlja nije odlučila, a pitanje je i da li će, jer je svima jasno koliko je nezgodno i teško pitanje sukoba Izraela i Palestine. Tako smo stavljeni u jako nepovoljan diplomatski položaj u odnosu na čitav svet, a naročito na zemlje Arapske lige, Turske i Rusije, koje se tradicionalno, ili ne mešaju direktno u sukobe, ili podržavaju Palestinu, sa kojom smo oduvek u jako dobrim odnosima. Potencijalno smo postali i meta terorističkih napada, a Kosovo je iskorišćeno kao marioneta, da bude prva država sa većinskim muslimanskim stanovništvom koja će takvim činom priznati teritorijalni integritet Izraela, na palestinskoj teritoriji.
-Sledeća sporna tačka je bila možda i bitnija za Trampa, jer se ticala jednog drugog sukoba, ekonomskog rata sa Kinom, koji nesmanjenom žestinom traje i u kojem je glavna meta kompanija Huawei i njena superiorna 5G tehnologija. Budući da Amerika nema rešenje za usvajanje sopstvene 5G tehnologije, veoma prljave zakulisne igre su prisutne sve vreme i pokušaji da se tehnologija ukrade, ili ucenama izmami su skoro pa svakodnevna pojava. U tom smislu, Srbija se obavezala da 5G tehnologiju ne kupuje od Kine, već od Amerike, ili njenih poslovnih partnera. Ako smo prvom spornom tačkom izgubili obraz, ovom smo vraćeni još dublje u srednji vek.
Odnosi sa Rusijom su zaoštreni bukvalno u istom danu. Nakon epskog slikanja na pešačkom ostrvu, negde u Vašingtonu, naša, najblaže rečeno, čudna delegacija, u kojoj su se našli Siniša Mali i Marko Đurić, koji teško da imaju veze sa glavnom temom dokumenta, je krenula u Tviter obračun sa Ruskom federacijom. Ruska ministarka spoljnih poslova, Marija Zaharova je brzo reagovala lascivnim tvitom na račun situacije u Beloj kuči i kao odgovor dobila krajnje brzu i nesmotrnu reakciju Marka Đurića i Aleksandra Vučića, koji su pokazali da su nedorasli zadatku i da i najmanja provokacija može da ih izbaci iz koloseka i dovede u situaciju da nepotrebnim diplomatskim skandalima diskredituju čitavu zemlju i narod.
Na kraju, niti je potpisan dokument o bilateralnoj saradnji Srbije i Amerike, niti o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, već je to, po već ustaljenom običaju, ostavljeno na dogovor Briselu i Vašingtonu, jer nedozreli političari Srbije i okupirane srpske pokrajine nemaju pravo glasa dok stariji pričaju. Potpisan je pravno neobavezujući dokument koji ima dve glavne funkcije. Prva jeste da obezbedi pobedu Donalda Trampa na predstojećim izborima u Americi, a druga da postavi preliminarnu platformu o saradnji Srbije i Amerike u budućnosti, u kojoj će se Srbija, kako se čini, naći u ulozi novog američkog protektorata.