Naša revolucija nije bila samo borba za oslobođenje od okupatora, već revolt protiv jednog nakaradnog društvenog sistema. To je našoj revoluciji dalo najširu masovnu bazu. Ukoliko je šira masovna baza revolucije utoliko je potrebno manje krvi. Mi smo imali masovnu bazu, ali naš rat je bio krvav pošto je naša zemlja bila okupirana. Da nije bilo okupacije, ne bi bilo kvislinga, Pavelića, Nedića, Mihailovića niti drugih izdajnika i za revoluciju bi trebalo još manje krvi. Kad se rat završio, imali smo ogromnu masovnu bazu za revoluciju i klasni neprijatelji se nisu usudili odupreti se; mi smo nacionalizovali njihovu imovinu i oni nisu maknuli prstom ili opalili metak. Problem nacionalizacije industrije u Jugoslaviji 1945. bio je relativno lak. Vlasnici fabrika i preduzeća nisu se mogli odupreti kao što su učinili za vreme Oktobarske revolucije pošto je ogromna većina jugoslovenskog stanovništva bila potpuno svesna da bi poredak koji je postojao u Jugoslaviji pre rata bio prepreka daljem postojanju nacije. U Jugoslaviji, zbog njenog zakasnelog razvoja, buržoazija nije mogla odigrati objektivno progresivnu ulogu. Drugim rečima, klasa vlasnika nad sredstvima za proizvodnju nije razvijala produktivne snage zemlje već je predstavljala aparat pomoću kojega su ekonomski razvijene zemlje držale Jugoslaviju u polukolonijalnom statusu, u statusu polurazvijene zemlje kao izvor sirovina za razvijene zemlje.
Za vreme rata najvažniji deo industije bio je nacionalizovan budući da su vlasnici dobrovoljno pristali da njihove fabrike doprinose ratnom potencijalu okupatora. Nakon rata, nacionalizacija je u potpunosti sprovedena uz odobravanje velike mase stanovništva. Nije neobično u Jugoslaviji da nekadašnji vlasnik nacionalizovane fabrike danas radi kao inženjer ili službenik u svojoj staroj firmi ili u drugom preduzeću.